Smrt i ja

Smrt je oduvek tabu, okruženi smo njome, trudeći se da je ignorišemo, zaboravimo, umanjimo njen značaj, unizimo u sopstvenim očima. Svaka smrt nas menja iz korena, menja čak i realne okolnosti, čupa i kida veze sa ljudima i uspomenama ili uspostavlja nove iz alhemije života.

Photo by Mathew MacQuarrie on Unsplash

Kada gledam unazad upravo su smrti, tuđe i tužne, prekretnice u životu, načinu shvatanja i poimanja sveta. One su deo slagalice, neizostavni deo naših karaktera i ne treba im prilaziti sa strahom već kao učiteljima ili zlobnim rođacima koji vas opamete. Kada si klinac dožvljavaš ih kao nešto tamo daleko i nestvarno, uvek zaštićen, ušuškan u toplinu majčinog zagrljaja, nesvestan praznine koja iza njih ostaje. Ne pričam ovde o ratu ili epidemiji, inflaciji smrti, koja čini da ljudi ogrube, toliko očvrsnu da bi preživeli i bol prevazišli, da na nju gledaju sa prezirom i potrebnom distancom, već o malim ličnim smrtima koje kao neke skretnice menjaju tokove naših života. Lično sam se susretao sa njom, bilo kada su me gazila kola, kada mi je puklo slepo crevo ili kada sam imao meningitis, ali nisam je doživljavao kao realnu opasnost, niti sam je bio svestan, više je bila tu kao slučajni saputnik u vozu sa kojim se na rastanku pozdravite.

Prva velika smrt, koja me je duboko protresla, iščupala, izula iz cipela i zauvek promenila život, je smrt ujaka. Tog trenutka naši lomljivi životi zauvek su naprsli, trajno se polomili, nikada nismo uspeli da zalepimo sve delove, da ponovo sastavimo kompletnu sliku. Dugo sam imao predosećaj da će se nešto ružno desiti. Ne mogu to da opišem, ni da dočaram, neki čudan osećaj, crne misli koje sam stalno pokušavao da odagnam.

Kada zatvorim oči i pokušam da ga prizovem u sećanje, mešaju se priče koje su mi stalno ponavljali, događaji kako ih pamtim i njegov osmeh, oči koje se smeju dok se sa mnom igraju ili dok me mazi. Ja na šolji, prestravljen, on sa maskom deda mraza i smeh nakon uspešne šale ili kako stoji u kupatilu, razvučenog osmeha, na kraju našeg, kao tunel dugačkog stana, dok se češlja u trenutku kada sam pobegao iz vrtića. Dan, dva pre te stravične nesreće, sećam se večere, smeha, spokoja koji je vladao, kao u filmovima, kada posle idile očekujete da se nešto loše desi. U trenutku kada su odlazili, izašao sam na stepenište da se pozdravim i sećam se tog poslednjeg okreta, pogleda i osmeha, podignute ruke koja maše, dok silazi niz stepenice. Možda sam umislio, ali mislim da se sećam sreće tog trenutka, a njegovih očiju i pogleda sigurno. Kao da smo se nesvesno opraštali. Voleo sam ga mnogo, znate kako deca vole potpuno i iskreno.

Tačno se sećam trenutka kada mi je saopšteno, trenutka kada je smrt rešila da je bolje upoznam. Komšija je pozvonio na vrata, sećam se kako je stajao, nemirno lomio ruke. Baka, sa nekom krpom u rukama koju je uvek držala jer je kuhinja bila njen svet, otvorila je vrata. Izgovorio je da je na radiju nešto načuo, da je prepoznao imena mojih roditelja i da se desila stravična nesreća. Vrlo nediplomatski. Baka koja je i tada bila stara, momentalno se srušila na stolicu, ruke i noge su joj otkazale, nije mogla da govori. Šećer, voda. A ja, kao da se to događa nekom drugom, kao da sa strane posmatram ceo događaj, prosto ne mogu da sagledam ozbiljnost situacije. Tek kako je vreme prolazilo počeo sam da osećam poplavu emocija i osećanja. Sećam se da sam povremeno teško disao i da sam imao respiratorne tikove, koji su se manifestovali kao neartikulisani zvuci koje sam povremeno ispuštao. Gomila ljudi defilovala je kroz naš dom, ispunjenih pravim i lažnim saosećanjima. Agonija je trajala dugo, svaki događaj ili priča budila je neizvesnost.

Dodatna okolnost, teško breme, su moji roditelji, ujna i sestra od ujaka, koji su bili u istim tim kolima i koji su sa smrću igrali nevidljivi tango. Prvo svest da možete da ostanete bez roditelja, da vas mogu razdvojiti zauvek, da ćete biti ostavljeni na milost i nemilost društva, rođaka, bake ili koga god već. Naivno se nisam plašio, ali danas kada o tome razmišljam hvata me jeza, znam da bih bio neko potpuno drugi, da bi sve bilo potpuno drugačije i neizvesno. Znam i koliko je to promenilo život sestre od ujaka, ništa nije moglo da nadomesti gubitak, ne samo fizički, nego i gubitak šansi, prilika da se realizuješ na neki drugi način.

Posle nekog vremena, pričamo o nedeljama, sedeo sam kod drugara za računarom, pomalo sam se već privikao da živimo sami sa bakom, zazvonio je telefon. Stric. Rekao je da brzo dođem kući, roditelji su helihopterom prevezeni na VMA, biće dobro, ujna nije, još se bori. Trčeći odlazim kući, nestrpljiv da ih dočekam, ponovo vidim, svestan da počinje novo poglavlje i da polako mogu početi da se opuštam.

Valjda ću se uskoro i opustiti ...