Ćale

Naspram mene, poluukočenog lica, kratke kose i blago neuredne brade, nervozno podižući čas levu, delimično, čas desnu, skoro potpuno oduzetu ruku, povremeno se udarajući po tromim nogama, sedi ćale i na granici nerazgovetnosti priča mi mnogo puta ispričane priče. Bleda senka čoveka kojeg se sećam iz detinjstva; visokog, odlučnog, divlje prirode, o čemu svedoče njegovi nadimci, kao što su Pevac i Siledžija, ali sigurno ne manje voljenog. Od kada je imao moždani udar, jed, koji sam povremeno osećao, ispario je, a ostala je samo čežnjiva žal za prošlim vremenima i stegnuto srce dok proživljavam njegovu nemoć. Ne mogu da se ne zapitam da li me čeka ista sudbina i da li će mene imati ko da pogleda na kraju puta.

Photo by Laura Fuhrman on Unsplash

Ćale je posleratno dete, treće, najrazmaženije u smislu da je bio babin miljenik, ali, kao i većina dece tog perioda, ostavljen da se ulica bavi njegovim vaspitanjem i edukacijom. Većina njegovih ortaka iz mladosti momci su sa jakim pesnicama, koji su pekli svoje prevarantske zanate po belosvetskim prestonicama i domaćim zatvorima. O odnosu sa svojim ocem, a mojim dedom, ima jako malo da ispriča, uglavnom se priče odnose na anegdote iz škole kada je uhvaćen da puši ili iz vremena kada je deda već bio bolestan i duboko razočaran, i gde se miris smrti oseća iz priče. Ne verujem da je nekada ležao u dedinom krilu tražeći utehu, iako se strahopoštovanje u njegovoj priči, ljubav, simbolično iskazana i u mom imenu, i žal što sa njim nije podelio još trenutaka, uvek oseća. Jednostavno nije imao gde da nauči kako se sa decom igra, kako se deci iskazuje ljubav, kako da se nosi sa adolescentskim problemima i kako da pruži emotivnu utehu i podršku onda kada je neophodna. U svemu ovome je bio samouk, želim da verujem da je to radio na jedini i najbolji način na koji je umeo. Sada za njega imam mnogo razumevanja, samo to ne menja činjenicu da sam dugo njegov odnos prema meni doživljavao kao pesnicu u pleksus, koja mi oduzima dah, ali sa druge strane tera da se borim dalje.

Tokom celog detinjstva pričao mi je kako je bio sjajan đak, kako je iz stručnih predmeta imao sve petice. Misim da je i sam verovao u te bajke, srušene pronalaskom njegovih svedočanstava, popunjenih dvojkama i trojkama i jedine pohvale, za pevanje. Nakon toga smo celu priču okrenuli na šalu. Trebao sam pažljivije da slušam stričeve opaske, koje su krile istinu, ali i njihovu međusobnu, bratsku, ljubomoru, stričevu na ćaletovu nesputanu slobodu, ćaletovu na stričev status povlašćenog prvenca, na kojeg su bile usmerene sve nade. Tetka je s druge strane uvek bila ljubomorna na obojcu.

Baba mi je pričala da je kao klinac bio nesnosan, da je '52 kada se desila ogromna oluja i potonuo brod "Niš" (tada je imao 5 godina), otišao na Dunav da bere bambus, koji je olupala o njega, plačući, nakon što ga je pronašla kako veselo šeta preko Pančevačkog mosta. Da je pao sa skele i polomio prst, koji mu je i dan danas kriv, nakon što ga je kostolomac krivo namestio. Da se sa lokalnim banditima stalno tukao, da je bio uvek neuhvatljiv kao vetar.

Takvo njegovo odrastanje izrodilo je u njemu druge kvalitete, na kojima sam mu beskonačno zahvalan: spremnost da se upusti u rizik znajući da je život kurva, spremnost da me podrži iako se plaši za mene, ispravno ceneći da je potpuna bezbednost samo zlatan kavez. I najbitnije, strast i glad za životom, koju mislim da je uspeo da usadi u mene, kao da sam i ja bio uskraćen za sve stvari koje je želeo da doživi i oseti. Često je želeo da ja budem nešto drugo, da volim druge stvari, ono što je on voleo ili želeo da bude, ali nikada me nije sputavao u mojim planovima, naprotiv, trudio se da mi pomogne, vešto ili nevešto, nebitno, a mislim da je to bilo presudno u izgradnji mog samopouzdanja. I danas mi ponekad, sa suznim očima kaže, kako je uvek bio gladan života, ali kako nije uspeo da se zasiti.

U životu svakog muškarca, bez obzira na majčinsku ljubav, odnos sa ćaletom definiše ličnost, daje smernice za njenu izgradnju. U mojim dečijim očima, ćale je bio idol, uzor kojem sam stremio. Pamtim anegdotu iz detinjstva kada je ujak pokušavao da me impresionira mađioničarskim trikovima, smešno obučen sa imitacijom pilotske kape na glavi. Posle višesatne zabave, u nemogućnosti da me prevari i navede da odustanem od igre, zapretio mi je da mi majku pretvori u muškarca, što sam oberučke prihvatio, veselo tapšući rukama. Kada je shvatio da se neće lako izvući, rešio je da trik promeni i ćaleta pretvori u žensko, što je moju malu svest dovelo do očaja, plača i prestanka dalje igre. Podsvesno, pomisao da ću izgubiti muški uzor, rušila je moj svet, iako to tada nisam mogao tako da formulišem. Mislim da je i ćale bio svestan svog statusa u mojim očima, često se njime hvaleći, samo nije na vreme shvatio da to ne znači da želim da budem isto što i on, već da želim da on bude tu, za mene, kraj mene, prihvatajući naše razlike, koje su dovodile do različitih želja, stremljenja i motivacija.

U ranom detinjstvu provodio sam mnogo vremena kod babe na selu, a očinsku figuru dopunjavali su ujaci i komšija, malo stariji od mene, koji me je voleo kao da sam mu rođeni brat ili rođak, neprestano udovoljavajući mojim hirovima i posvećujući mi ogromne količine vremena. Učili su me, doduše nesvesno,  kako da se sutra ja postavim prema svojoj deci. Dok sam gnjavio prste svoje dece ili ih gnječio nogama, prisećao sam se čeličnih ruku ujaka, koje su me nežno, kao mengele, držale. Za to vreme ćale je bio superjunak, koji je radio negde tamo, kojeg sam željno iščekivao, unapred se radujući godišnjim odmorima, kada smo bili svi zajedno na okupu. Jedno od najupečatljivijih sećanja, mada toliko daleko da liči na obrise u magli, bilo je čekanje u restoranu kod Konja, kada smo keva i ja trebali da se vidimo sa ćaletom koji je bio na nekoj vojnoj vežbi, kada sam ga čekao kao da dolazi iz rata i kao da ga nisam video godinama. Sedeo sam na beloj stolici, mašući nogama, keva je imala crnu kosu, mlada, premlada, obučena u fazonu sedamdesetih, sa razvučenim osmehom.

Odrasli smo u generaciji gde su batine bile najnormalnija stvar. I dalje pamtim jezivo dugo vreme potrebno da siđem ispred zgrade i nađem prut, kojim će me majka malo nakon toga izbiti, šibajući tankim prutom po mojim nogama. Verujem da bi danas zvali socijalnog radnika u sličnoj situaciji. Keva je bila stroga i tukla me je povremeno, ali je ćale bio taj koga sam poštovao i koga sam se izuzetno, baš, baš, plašio. Kažu da ljubav i strah idu ruku pod ruku. To je trajalo do srednje škole, kada sam više počeo da se plašim njegovih pridika, nego batina, koje sam, uzgred budi rečeno, od njega dobio samo par puta u životu, za razliku od onih dobijenih od majke, koja s druge strane, nikada nije izazivala strah, već uglavnom bes.

Moji roditelji su bili mladi, mislim da do svojih tridesetih nisu ni kapirali da imaju decu, doduše uspevao sam da ih na to podsećam neprekidnim nizom sranja koja su mi se događala, od pucanja slepog creva, udaranja kola, meningitisa, lomljenja ruku, nabijanja stakla u šaku, itd, itd. Mladalački pristup vaspitavanju dece lepo je ilustrovan načinom na koji sam naučio da plivam. I dalje vidim ćaleta, koji je iz ugla moje potopljene glave, koja je periodično isplivavala dok sam se borio za život, izgledao kao div. Pre toga sam bačen sa mola, ne bih li prevazišao svoje neplivačko ograničenje.

Tu su nebrojena letovanja, putovanja, čamci, pecanja, isprekidana burnim svađama roditelja, čije je pogonsko gorivo uglavnom bila nesrećna publika, koja je svađama prisustvovala. Slabo se sećam svakog od putovanja, ali su ona imala presudnu ulogu u našem osećaju zajedništva, a u mene su utkana kao neprekidna želja za promenom lokacije, što bi moja baba rekla, samo da mi dupe vidi put. 

Posebni trenuci sreće su bili, kada me je ćale vodio na posao, da zajedno kampujemo na "njegovom" predajniku. Imao je neverovatno radno vreme 2 dana radi, 7 dana je slobodan. Život u smeni, iz mog ugla, bio je kao u bajci, nekoliko hektara zemlje, na krajevima obrasle višnjama, pas koji se tu lenjo šeta, hangari sa opremom, igranje karata, ljudi koji dolaze i odlaze kao u lokalnoj kafani. Pošto je radio na Radio Beogradu, na kontrolnom linku uvek su se mogle gledati utakmice Zvezde bez tona, dok se na radiju slušao komentator. Klub zaposlenih u Hilandarskoj, u koji me je vodio retko, delovao mi je kao najbolji provod u gradu, doduše i najjeftiniji.

Kako sam odrastao, povremeno sam imao sreću da me ćale vodi sa sobom po bircuzima, da igram karte sa njegovom ekipom i da dobijam neprocenjive savete tipa: "Žena uvek želi da te promeni, a onda te vara sa onakvim kakav si bio", "Nebitno je da li su gaće pocepane, ionako idu sa pantalonama" ili "Bretela na ženskom brusu, ogledalo je njene higijene". Bilo je tu još saveta, ali mislim da ipak nisu za javnost. Čini mi se da se pravi odnos između nas uspostavio tek kada sam postao stariji, onda kada je mogao da me tretira kao sebi ravnog i da preboli naše razlike, jer sa decom, nekako, nije umeo. 

Na dan punoletstva, duge kose i sa lenonkama, rođendan sam dočekao u diskoteci na Visu, moram priznati, pomalo razočaran, jer sam mislio da nikome nije stalo. Negde posle ponoći, ćale se pojavio pripit, sa suznim očima, poželeo je da budemo zajedno i kolima smo krenuli kući. Usput zamalo da udarimo u magarca koji je u mraku stajao na sred puta, valjda nas je i on opominjao na jedinstvenost trenutka.

Kako su godine odmicale, zemlja se raspadala, kriza nas obuzimala, tako su se uloge između mene (tačnije nas, sestre i mene) i roditelja polako menjale. Kada na to dodamo fatalnu saobraćajku koju su matorci jedva preživeli, osim psihe, ćaleta su, polako, telo i snaga počeli da izdaju. Da stvar bude gora, negde u tom periodu, nakon rata, devastacije kuće na moru, opšte besparice, adaptacije moga budućeg stana, započinje kriza srednjih godina matoraca, koja je naše živote činila izuzetno dinamičnim, nažalost na momente i tragičnim. Uloge su se okrenule, tako da sestra i ja polako postajemo roditelji našim roditeljima, čini mi se da se sada zamena privodi kraju, krug se zatvara.

Pomažem mu nakon kupanja da lagano izađe iz kade, brišem ga peškirom, hodam iza njega, savijen je kao znak pitanja, žuri prema svojoj fotelji vukući noge, spremajući mi spisak novih zaduženja. Pored svih nedaća, njegova volja je snažna i željna života, prepoznajem pomalo babu u njemu. 

Ljubim ga i odlazim kući, tako želim da još malo bude srećan ....