Svi imamo neko magično mesto koje živi u našem sećanju, na koje mislimo kada smo setni, kada nam je teško, kada želimo sami sebe da bodrimo i oraspoložimo. Mesto koje nas ispuni toplinom svesni da je, kao jezici izolovanih etničkih zajednica, ostalo zamrznuto u našoj mašti i koje očajnički pokušavamo da sačuvamo od zaborava. Kako mi bude nadolazila inspiracija, u nekoliko priča, pokušaću da dočaram magiju mesta, iako su prošle decenije, koje i dalje čuvam u srcu kao nešto najlepše što mi se događalo, naravno provučeno kroz filter vremena koji stvari uvek prikazuje lepšim nego što jesu ili su bile.
Nakon fijaska od letovanja '84 u Rovinju, rešeni da se malo oraspoložimo, a usput da se matorci izmire, krećemo preko Šibenika, slapova Krke i Splita do ostrva Vis, nesvesni koliko će nam ta odluka promeniti živote. Ideja je bila da obiđemo maminu koleginicu u uvali, animalnog imena, Ženka. Divljina, improvizovana kućica blizu mora gotovo trenutno hipnotiše matorce, mene je naravno bolelo dupe, i manično kreću u obilazak ostrva, ne bi li našli kakav plac na prodaju, po ceni prigodnoj za dobrostojeće proletere. Sestra i ja smo klinci, smaramo se dok se vozamo između prostranih vinograda, borove šume i kasarni kojima je ostrvo obilovalo, tražeći veterana prvog i drugog svetskog rata za kojeg smo čuli da prodaje placeve.
Jakov Bralić, vremešni dobroćudni devedesetogodišnjak, koji je imao trideset godina mlađu družbenicu, dobrodržeću šezdesetogodišnjakinju, i koji nije propušto da uštine gospođice u gostima za dupe ukoliko mu se ukaže prilika, uz napad logoreje prima nas u svoj dom. U samo nekoliko sati saznajemo detalje njegove, moram priznati impresivne autobiografske priče, naknadno objavljene u knjizi simpatičnog imena "Tonuo s pravdom", a koja uključuje zarobljeništvo na severu Afrike i hvalospeve o Titu. Odluku o kupovini, ćale i stric, doneli su nekoliko meseci kasnije i tako počinje naš život udarnika, na obudu šume, koji kilometar od plaže.
Ne kaže se džabe da kada vidiš nekog da priča sam sa sobom ili je lud ili pravi kuću. Doduše ja mislim da je u našem slučaju pomalo od oboje. U mojoj porodici retko kad smo nešto planirali na duže, uglavnom se akcije sprovode stihijski grlom u jagode, tako je i počela izgradnja naše buduće vikendice. Od kupovine placa do početka radova, isprečila se jedna godina u kojoj su matorci imali tragičnu saobraćajnu nesreću, tako da ćale rehabilitaciju počinje na građevini, ćopajući svojim slomljenim kukom. U akciju vodi sestru (tada 9 godina) i mene (14 godina), da nas troje, udruženim snagama, udarnički, podignemo prizemni deo kuće do prve ploče, dok će se keva pridružiti čim dobije zasluženi odmor. Znam, znam, zvuči suludo, ali ne znate vi mog ćaleta. Srećom da je plac, nesebičnom podrškom ujaka, već bio očišćen od Jadranskog korova, tako da smo šator sa mnogobrojnih letovanja, za čije sklapanje bi danas trebao sertifikat, montirali na ivici placa, na obodu šume.
Prva faza izgradnje počela je pronalaskom jednog majstora, koji je završavao prolećnu tezgu, jer o zidanju niko od nas troje nije imao pojma, i upoznavanjem okolnih vikendaša, uglavnom iz Beograda, sa kojima bi se moglo cirkati i od kojih bi se mogao pozajmiti potreban alat. Buduća kuća je na blagoj padini, krenuli smo od zidanja suterena površine, cirka, 8x4 metara u čijem se središtu nalazio ogroman panj bora, koj je prvo trebalo izvaditi, kao i cisterne za vodu. Ja sam zadužen za besomučno nošenje i dodavanje, a sestra za poslove pranja sudova u uslovima bez tekuće vode, tačnije bez bilo kakve vode. Već posle par dana, ćaletu je dosadilo da dovozi burad, tako da su se sudovi često prali, organski, na obali mora.
Gornji Rukavac u tom trenutku nema prodavnicu, najbliža je na koji kilometar od kuće, u mestu Podstražje i u kojoj radi Italijan, metuzalem, Paolin, ako se dobro sećam imena, u maloj zagušljivoj prodavnici u kojoj je prozor poslednji put otvoren negde '45. Hleb, ili ti kruh, se morao naručiti dan ranije, a preuzimanje hleba u uslovima gde prodavac može da posluži samo jedan artikal u jednom trenutku, što je značilo desetine penjanja uz male merdevine, trajalo je celu večnost, ali sa druge strane bila je idealna prilika da se upoznaju svi meštani ili da se padne u nesvest usled hipoksije.
Ne znam da li bi se to danas okarakterisalo kao zlostavljanje u vidu dečijeg rada, ali u narednim danima, na ivici civizacije, neprekidno dodavajući blokove, kršeći noge po okolnim kamenčugama, dovlačeći daske, vodu i sve ostalo potrebno za amatersko zidanje, polako su se pojavljivali obrisi nove kuće. Paralelno sa radnom terapijom, počinje najlepši deo, socijalna interakcija sa ostalom decom sa ostrva iz cele ex-YU, nešto što naša deca teško da će ikada moći da prožive. Upoznavanje se obavilo tako što mi uvaljuju sestru, ona i ja silazimo nizbrdo na kilometar od placa do mola, karakterističnog za sva mala ribarska mesta, gde se deca, u nedostatku kafića, diskoteka ili bilo čega drugog što liči na civilizaciju, skupljaju. I tako sedimo nas dvoje kao dva debila, mlatimo nogama na ivici iznad mora, lampa sa susedne kuće pravi nam ogromne duguljaste senke, sve dok se neko nije sažalio da prozbori sa nama, ko smo, odakle smo. Dok si pucnuo prstima, već poznajemo sve, već smo tu lokalci, imamo ekipu, koja nas doživljava kao male Vukovce prinuđene da letovanje otplaćuju manuelnim radom.
Sa tog prvog Viškog letovanja, pamtim jedan događaj koji na najbolji način opisuje generacijsku ležernost naših roditelja. Tokom dana prilikom skoka u vodu s mola, počinje da me boli uvo, a bol se sa svakim proteklim časom linearno povećavao, da bi negde oko dva noću postao neizdržljiv. To ne bi bio problem da u šatoru, praktično u šumi, ne spavamo sestra i ja sami, dok se ćale negde zapio sa novim drugarima. Njegovo kretanje često smo mogli da pratimo tako što bi u tihoj noći slušali odakle dopire zvuk gitare ili usne harmonike. Elem, blago se zanoseći, vraća se u šator i ja ga, kukajući, molim da me vodi kod doktora. Sestru ostavljamo u sred šume da spava, dan danas zahvaljujemo bogu što se nije probudila, i odlazimo put Visa, da nađemo doktora. Prvo do zatvorene ambulante, a onda pravo na doktorova vrata, koliko se sećam živeo je iznad, na kojima se pojavio ljubazan i pospan. Ćale onako pripit, ja u bolovima, doktor mi gura neko sranje u uvo i voda i gnoj kreću da cure, a sa njima stiže i olakšanje. Tek tada kapiramo da je sestra sama, i kreće trka dok razmišljamo o psiho traumama koje će morati da leči ukoliko se probudi.
Za moj rođendan, lije se ploča, keva u toku radova stiže trajektom iz Beograda. Iako su komšije naplatile korišćenje mešalice, što je kod ćaleta izazvalo nekontrolisani napad besa, trojca kršnih Kumodraških Ličana, od kojih je jedan vlasnik mešalice i prelepe ćerke, svesnih da ni sestra ni ja ne možemo da potegnemo, dolaze na nam pomognu i tako dobijamo svoj krov nad glavom i započinje višegodišnji niz letovanja uz neizbežni rad koji oslobađa.
Danas kada želim da pobegnem, izgubim negde, zažmurim i vratim se na ostrvo, Srebrnu plažu, jednu od najlepših na celom svetu, sa svojim iskošenim glatkim stenama, belim oblutcima i borovom šumom koja se nad njom nadvila kao šiške. Zamišljam sjajni mesec na zvezdanom nebu sa milijardu zvezda i noćno plivanje dok planktoni, kao oreol, sijaju tik uz golu kožu, približavajući nas božanskom maksimalno koliko je to moguće.
Ponekad odletim i na ostrvce Ravnik u predivnu Zelenu špilju, sa čijeg svoda se može skakati u kristalno more, dok se čamci kojima smo doplovili, ljuljuškaju na talasima. I dalje pamtim neverovatne igre svetlosti za koje se pobrinuo mali kružni otvor na sredini svoda, kao da priodna oponaša Panteon, i strah kada se zaroni u mračnu pećinsku vodu. Iz špilje produžim za Stinivu, skrivenu iza tri stene, malu uvalu sa svojom usamljenom kućicom, ostavljenoj da samuje i ćuti o svojim neispričanim pričama, zaklonjenu popodnevnim hladom koji prave okolne stene. Uvala izgleda kao boca, uska na početku i široka na kraju, koju kao da je neko šakama suzio, tek toliko da barka može da se provuče.
Zatvaram oči i spuštam se na vrelu stenu, vetrić mi prelazi preko lica, spokoj me obuzima, spremam se za skok ...
 |
| Stiniva |
Jakov Bralić, vremešni dobroćudni devedesetogodišnjak, koji je imao trideset godina mlađu družbenicu, dobrodržeću šezdesetogodišnjakinju, i koji nije propušto da uštine gospođice u gostima za dupe ukoliko mu se ukaže prilika, uz napad logoreje prima nas u svoj dom. U samo nekoliko sati saznajemo detalje njegove, moram priznati impresivne autobiografske priče, naknadno objavljene u knjizi simpatičnog imena "Tonuo s pravdom", a koja uključuje zarobljeništvo na severu Afrike i hvalospeve o Titu. Odluku o kupovini, ćale i stric, doneli su nekoliko meseci kasnije i tako počinje naš život udarnika, na obudu šume, koji kilometar od plaže.
Ne kaže se džabe da kada vidiš nekog da priča sam sa sobom ili je lud ili pravi kuću. Doduše ja mislim da je u našem slučaju pomalo od oboje. U mojoj porodici retko kad smo nešto planirali na duže, uglavnom se akcije sprovode stihijski grlom u jagode, tako je i počela izgradnja naše buduće vikendice. Od kupovine placa do početka radova, isprečila se jedna godina u kojoj su matorci imali tragičnu saobraćajnu nesreću, tako da ćale rehabilitaciju počinje na građevini, ćopajući svojim slomljenim kukom. U akciju vodi sestru (tada 9 godina) i mene (14 godina), da nas troje, udruženim snagama, udarnički, podignemo prizemni deo kuće do prve ploče, dok će se keva pridružiti čim dobije zasluženi odmor. Znam, znam, zvuči suludo, ali ne znate vi mog ćaleta. Srećom da je plac, nesebičnom podrškom ujaka, već bio očišćen od Jadranskog korova, tako da smo šator sa mnogobrojnih letovanja, za čije sklapanje bi danas trebao sertifikat, montirali na ivici placa, na obodu šume.
Prva faza izgradnje počela je pronalaskom jednog majstora, koji je završavao prolećnu tezgu, jer o zidanju niko od nas troje nije imao pojma, i upoznavanjem okolnih vikendaša, uglavnom iz Beograda, sa kojima bi se moglo cirkati i od kojih bi se mogao pozajmiti potreban alat. Buduća kuća je na blagoj padini, krenuli smo od zidanja suterena površine, cirka, 8x4 metara u čijem se središtu nalazio ogroman panj bora, koj je prvo trebalo izvaditi, kao i cisterne za vodu. Ja sam zadužen za besomučno nošenje i dodavanje, a sestra za poslove pranja sudova u uslovima bez tekuće vode, tačnije bez bilo kakve vode. Već posle par dana, ćaletu je dosadilo da dovozi burad, tako da su se sudovi često prali, organski, na obali mora.
Gornji Rukavac u tom trenutku nema prodavnicu, najbliža je na koji kilometar od kuće, u mestu Podstražje i u kojoj radi Italijan, metuzalem, Paolin, ako se dobro sećam imena, u maloj zagušljivoj prodavnici u kojoj je prozor poslednji put otvoren negde '45. Hleb, ili ti kruh, se morao naručiti dan ranije, a preuzimanje hleba u uslovima gde prodavac može da posluži samo jedan artikal u jednom trenutku, što je značilo desetine penjanja uz male merdevine, trajalo je celu večnost, ali sa druge strane bila je idealna prilika da se upoznaju svi meštani ili da se padne u nesvest usled hipoksije.
Ne znam da li bi se to danas okarakterisalo kao zlostavljanje u vidu dečijeg rada, ali u narednim danima, na ivici civizacije, neprekidno dodavajući blokove, kršeći noge po okolnim kamenčugama, dovlačeći daske, vodu i sve ostalo potrebno za amatersko zidanje, polako su se pojavljivali obrisi nove kuće. Paralelno sa radnom terapijom, počinje najlepši deo, socijalna interakcija sa ostalom decom sa ostrva iz cele ex-YU, nešto što naša deca teško da će ikada moći da prožive. Upoznavanje se obavilo tako što mi uvaljuju sestru, ona i ja silazimo nizbrdo na kilometar od placa do mola, karakterističnog za sva mala ribarska mesta, gde se deca, u nedostatku kafića, diskoteka ili bilo čega drugog što liči na civilizaciju, skupljaju. I tako sedimo nas dvoje kao dva debila, mlatimo nogama na ivici iznad mora, lampa sa susedne kuće pravi nam ogromne duguljaste senke, sve dok se neko nije sažalio da prozbori sa nama, ko smo, odakle smo. Dok si pucnuo prstima, već poznajemo sve, već smo tu lokalci, imamo ekipu, koja nas doživljava kao male Vukovce prinuđene da letovanje otplaćuju manuelnim radom.
Sa tog prvog Viškog letovanja, pamtim jedan događaj koji na najbolji način opisuje generacijsku ležernost naših roditelja. Tokom dana prilikom skoka u vodu s mola, počinje da me boli uvo, a bol se sa svakim proteklim časom linearno povećavao, da bi negde oko dva noću postao neizdržljiv. To ne bi bio problem da u šatoru, praktično u šumi, ne spavamo sestra i ja sami, dok se ćale negde zapio sa novim drugarima. Njegovo kretanje često smo mogli da pratimo tako što bi u tihoj noći slušali odakle dopire zvuk gitare ili usne harmonike. Elem, blago se zanoseći, vraća se u šator i ja ga, kukajući, molim da me vodi kod doktora. Sestru ostavljamo u sred šume da spava, dan danas zahvaljujemo bogu što se nije probudila, i odlazimo put Visa, da nađemo doktora. Prvo do zatvorene ambulante, a onda pravo na doktorova vrata, koliko se sećam živeo je iznad, na kojima se pojavio ljubazan i pospan. Ćale onako pripit, ja u bolovima, doktor mi gura neko sranje u uvo i voda i gnoj kreću da cure, a sa njima stiže i olakšanje. Tek tada kapiramo da je sestra sama, i kreće trka dok razmišljamo o psiho traumama koje će morati da leči ukoliko se probudi.
Za moj rođendan, lije se ploča, keva u toku radova stiže trajektom iz Beograda. Iako su komšije naplatile korišćenje mešalice, što je kod ćaleta izazvalo nekontrolisani napad besa, trojca kršnih Kumodraških Ličana, od kojih je jedan vlasnik mešalice i prelepe ćerke, svesnih da ni sestra ni ja ne možemo da potegnemo, dolaze na nam pomognu i tako dobijamo svoj krov nad glavom i započinje višegodišnji niz letovanja uz neizbežni rad koji oslobađa.
Danas kada želim da pobegnem, izgubim negde, zažmurim i vratim se na ostrvo, Srebrnu plažu, jednu od najlepših na celom svetu, sa svojim iskošenim glatkim stenama, belim oblutcima i borovom šumom koja se nad njom nadvila kao šiške. Zamišljam sjajni mesec na zvezdanom nebu sa milijardu zvezda i noćno plivanje dok planktoni, kao oreol, sijaju tik uz golu kožu, približavajući nas božanskom maksimalno koliko je to moguće.
Ponekad odletim i na ostrvce Ravnik u predivnu Zelenu špilju, sa čijeg svoda se može skakati u kristalno more, dok se čamci kojima smo doplovili, ljuljuškaju na talasima. I dalje pamtim neverovatne igre svetlosti za koje se pobrinuo mali kružni otvor na sredini svoda, kao da priodna oponaša Panteon, i strah kada se zaroni u mračnu pećinsku vodu. Iz špilje produžim za Stinivu, skrivenu iza tri stene, malu uvalu sa svojom usamljenom kućicom, ostavljenoj da samuje i ćuti o svojim neispričanim pričama, zaklonjenu popodnevnim hladom koji prave okolne stene. Uvala izgleda kao boca, uska na početku i široka na kraju, koju kao da je neko šakama suzio, tek toliko da barka može da se provuče.
Zatvaram oči i spuštam se na vrelu stenu, vetrić mi prelazi preko lica, spokoj me obuzima, spremam se za skok ...
Comments
Post a Comment