Tačno se sećam zabezeknutog lica moje majke početkom osamdesetih, kada je ćale saopštio da je u nautičkoj prodavnici, koja se nalazila na Adi Ciganliji, kupio čamac, lađu, "Istranku" u protivvrednosti novog stojadina (Zastava 101). Dani ljutnje, svađe, tradicionalne dernjave, koja u našem domu nije bila ništa neuobičajeno, drali smo se i oko mnogo manjih stvari. Ljutnja je trajala sve do prve vožnje Savom, nakon koje nam je svima bilo pomalo žao što nije kupljena duža verzija, imena jedne karijatide na spomeniku Neznanom junaku, "Dalmatika".
Ćale je izabrao ime "Srbija", ispisano Miroslavljevom ćirilicom, što je za ono vreme bilo prilično šokantno i imalo nekolilko organizacionih nedostataka, kao što je premazivanje imena kada čamac vučemo na letovanje u Hrvatsku. Simbolika tog imena dovedena je do nadrealnosti, kada je čamac nastradao 23. aprila 1999. godine u NATO bombardovanju, kao kolateralna šteta naivnosti mog ćaleta, koji ga je smestio u hangar predajnika RTSa da bi uradili veliko sređivanje i nanošenje novog sloja epoksi smole. Sa čamcem, osim motora, u vazduh su odletele i sve naše uspomene i nezaboravni trenuci provedeni na toj lađi, deo mog detinjstva i đuvegijanja.
Za mene je ta barka bila neprocenjiva iz mnogih razloga, pozabaviću se samo nekim od njih. To je bilo možda jedino mesto gde smo se ćale i ja stvarno družili, on i ja sami, gde sam iskreno osećao njegovu ljubav prema meni, a koju on tako nespretno nije umeo da pokaže. Kao da smo juče sedeli na ivici čamca, krajem aprila, negde dole na Dunavu, voda je bila toliko hladna da je morao da popuši dve, tri cigarete dok se aklimatizujemo za ulazak u vodu. Mislim da smo te godine bili možda i prvi kupači, osim onih nesrećnika koji skaču sa mosta. Često smo spavali u maloj kabini uz zvuke improvizovane spravice koja tera komarce (a i ne radi), a ranim jutrom, dok je izmaglica plesala na površini reke, pecali. U toku noći, kada zvonce najavi soma sa insomnijom, veselo bi skakali i željno iščekivali ulov. Jedne takve noći izvukao sam svoj najveći, soma od nekih 4kg u blizini Ratnog ostrva, obasjani svetlošću moga grada. Mnogo je takvih divnih, toplih trenutaka, koji su mi puno puta pomogli da pređem preko svega onog što je ponekad nespretno, ne u zloj nameri, izgovarao.
Omiljena zabava bila nam je stopiranje, koje je imalo svojevrsni ritual. Približite se tegljaču ili guraču dovoljno blizu da vas uoči, možda čak i pomisli da želite da se bacite pod neumoljive propelere, i kružnim pokretima ruke signalizirate da želite da se zakačite. Pre toga morate pripremiti obaveznu ulaznicu, a to je litar rakije. Ukoliko žele da vas prime, veselo vam trubnu i uspore brod, a vi se veštim manevrom približite i vežete sa bočne strane. Ćale je znao skoro sve kapetane i sve brodove na Savi i Dunavu, znao je kada im je smena, gde plove, praktično bili su njegova mobilna ekipa za druženje. Meni je to znatno olakšalo samostalno stopiranje, koje se, doduše, desilo možda samo par puta.
Kako sam ulazio u adolescenciju, čamac je postajao i moj prostor, deo mene, ljubav prema reci, vodi i ljudima na vodi stalno je rasla. Još krajem osnovne ili početkom srednje krenuo sam sam da idem na reku. Jedan od najsrećnijih trenutaka u mom životu je bio kada sam dobio svoj set ključeva, jer to je značilo nenormalno veliko ukazano poverenje. Sećam se prvog samostalnog odlaska na pecanje, na kojem sam se nasukao na malom Ratnom ostrvu i ostao zaglavljen u blatu, držeći ogromno veslo, dok su se drugari valjali od smeha negde u daljini.
Pa srednja škola, društvo, prve devojčice, prva vaćarenja. Pokreni zabavu su kao slogan upotrebili u jednoj reklami, ja sam samo trebao da nađem dva, tri drugara, odem do Ade i pokrenem zabavu. Splavova-restorana nije bilo previše i znao sam većinu konobara i kuvara, tako da smo uvek imali najbolji mogući tretman. O kabinu na čamcu su se mnogi okoristili, bolje da ne pominjem kako :)
Jedan dan na čamcu, više-manje, je uvek izgledao slično, a opet uvek tako različito. Prvo danima planiraš, čekaš vikend, gledaš prognozu, obično najavljuju neko sranje vreme, a na kraju ipak bude divan sunčan dan. Naravno na dan odlaska neko uvek ispali, mora da obiđe tetku u Crvenki ili nešto slično. Ujutro te najčešće mrzi da se cimaš, mrzi te da se dovučeš do Ade, ali se nekako nateraš. Kada napokon stigneš, prvo obavezan neformalni razgovor sa komšijama koji su stalno nešto prčkali oko svojih barki, a nakon što upališ motor započinje avantura, bilo obilazak poznanika po splavovima, bilo restorana, bilo pravljenje roštilja u zabitim i pustim delovima obale ili Ratnog ostrva ili maženje u privatnosti kabine.
U devedesetim čamac je bio ventil, način da se osećamo normalno, da se pored sve besparice osećamo kao ljudi, željni normalnosti u našim životima. Kada je pao Knin, ranim jutrom sam spavao u kabini, dok su na radiju bile dramatične vesti, vešto cenzurisane od strane države. Ne sećam se ko me je ispalio, mislim devojčica, tako da sam bio sam. U jednom trenutku teška čizma lupa o pramac, provirim kroz mali prozorčić, tri uniformisana lica, pojma nemam kako su me uočili. Legitimisali me, proverili dozvolu dobijenu '88 na Visu i nakon neprijatnog ćaskanja produžili dalje.
Jednom prilikom ćale je bio sam na pecanju, usidren negde na Ratnom ostrvu, to je već bilo vreme kada je imao pištolj, za koji je naivno verovao da može da ga zaštiti. Iz sna ga je prenulo jako ljuljanje čamca, bunovan izlazi iz kabine, za ivicu se očajnički drži polumrtav čovek. Uvukao ga je u čamac i onako obeznanjenog prevezao do luke, odakle ga je preuzela hitna pomoć. Kasnije se ispostavilo da se napio i potukao negde u Zemunu na splavovima, a neka jaka ekipa ga je, nakon što ga je nalupala, bacila u Dunav.
Onog trenutka kada bih isplovio iz smrdljive marine u Čukaričkom rukavcu, u koji se uliva najotrovnija reka ex YU, teleportovao bih se, kao i svi moji saputnici, na neko bolje, spokojno mesto, na kojem vetrić hladi čelo, a voda smiruje. Pamtim lica, osmehe, noćne vožnje, padanja u smrdljivi rukavac potpuno obučen, smejanja, jutra, ptice, komarce, štapove, sve ono što mi je u tim teškim godinama, bilo zbog odrastanja, koje je teško samo po sebi, bilo zbog bolesnog okruženja i bolesnih prilika oko nas, uvek davalo snage i energije da se suočim sa novim danom.
Jedna od prvih otvorenih diskoteka na Savi bio je splav, inventivnog imena, "No name". Jedne vrele letnje noći nas, npr. dvanaest, na čamcu registrovanom za šest, blago i ne baš blago alkoholisani, došli smo u nezaboravni provod (deco nemojte ovo pokušavati kod kuće), koji se završio skakanjem u mutnu Savsku vodu. I danas se uplašim kada se setim mraka reke. Malo je ovde prostora, jer skoro svaki odlazak može da bude priča za sebe, svi likovi koje smo na reci upoznali, kao npr. par koji je pobegao na reku da bi se u svojoj asocijalnosti izlečio, kao i pogled na izbezumljene ljude koji jedu ručak i na dva metra nas uočavaju u strahu da ćemo se zabiti u njih.
Devedesete ne bih voleo da se vrate, mada gledajući TV i čitajući novine jasno vam je da su se vratile, ali bih želeo da ponovo osećam taj spokoj reke, da uživam u smehu prijatelja. Želim da deci usadim tu ljubav, da osete i da ih nadahne sve ono što sam i ja osećao. Dok sam se ove godine vozio iznajmljenim čamcem na Adi Bojani i gledao sina kako upravlja barkom preplavio me je osećaj sete i ljubavi.
Eh da sam barba ...
 |
| Photo by Mael BALLAND on Unsplash |
Za mene je ta barka bila neprocenjiva iz mnogih razloga, pozabaviću se samo nekim od njih. To je bilo možda jedino mesto gde smo se ćale i ja stvarno družili, on i ja sami, gde sam iskreno osećao njegovu ljubav prema meni, a koju on tako nespretno nije umeo da pokaže. Kao da smo juče sedeli na ivici čamca, krajem aprila, negde dole na Dunavu, voda je bila toliko hladna da je morao da popuši dve, tri cigarete dok se aklimatizujemo za ulazak u vodu. Mislim da smo te godine bili možda i prvi kupači, osim onih nesrećnika koji skaču sa mosta. Često smo spavali u maloj kabini uz zvuke improvizovane spravice koja tera komarce (a i ne radi), a ranim jutrom, dok je izmaglica plesala na površini reke, pecali. U toku noći, kada zvonce najavi soma sa insomnijom, veselo bi skakali i željno iščekivali ulov. Jedne takve noći izvukao sam svoj najveći, soma od nekih 4kg u blizini Ratnog ostrva, obasjani svetlošću moga grada. Mnogo je takvih divnih, toplih trenutaka, koji su mi puno puta pomogli da pređem preko svega onog što je ponekad nespretno, ne u zloj nameri, izgovarao.
Omiljena zabava bila nam je stopiranje, koje je imalo svojevrsni ritual. Približite se tegljaču ili guraču dovoljno blizu da vas uoči, možda čak i pomisli da želite da se bacite pod neumoljive propelere, i kružnim pokretima ruke signalizirate da želite da se zakačite. Pre toga morate pripremiti obaveznu ulaznicu, a to je litar rakije. Ukoliko žele da vas prime, veselo vam trubnu i uspore brod, a vi se veštim manevrom približite i vežete sa bočne strane. Ćale je znao skoro sve kapetane i sve brodove na Savi i Dunavu, znao je kada im je smena, gde plove, praktično bili su njegova mobilna ekipa za druženje. Meni je to znatno olakšalo samostalno stopiranje, koje se, doduše, desilo možda samo par puta.
Kako sam ulazio u adolescenciju, čamac je postajao i moj prostor, deo mene, ljubav prema reci, vodi i ljudima na vodi stalno je rasla. Još krajem osnovne ili početkom srednje krenuo sam sam da idem na reku. Jedan od najsrećnijih trenutaka u mom životu je bio kada sam dobio svoj set ključeva, jer to je značilo nenormalno veliko ukazano poverenje. Sećam se prvog samostalnog odlaska na pecanje, na kojem sam se nasukao na malom Ratnom ostrvu i ostao zaglavljen u blatu, držeći ogromno veslo, dok su se drugari valjali od smeha negde u daljini.
Pa srednja škola, društvo, prve devojčice, prva vaćarenja. Pokreni zabavu su kao slogan upotrebili u jednoj reklami, ja sam samo trebao da nađem dva, tri drugara, odem do Ade i pokrenem zabavu. Splavova-restorana nije bilo previše i znao sam većinu konobara i kuvara, tako da smo uvek imali najbolji mogući tretman. O kabinu na čamcu su se mnogi okoristili, bolje da ne pominjem kako :)
Jedan dan na čamcu, više-manje, je uvek izgledao slično, a opet uvek tako različito. Prvo danima planiraš, čekaš vikend, gledaš prognozu, obično najavljuju neko sranje vreme, a na kraju ipak bude divan sunčan dan. Naravno na dan odlaska neko uvek ispali, mora da obiđe tetku u Crvenki ili nešto slično. Ujutro te najčešće mrzi da se cimaš, mrzi te da se dovučeš do Ade, ali se nekako nateraš. Kada napokon stigneš, prvo obavezan neformalni razgovor sa komšijama koji su stalno nešto prčkali oko svojih barki, a nakon što upališ motor započinje avantura, bilo obilazak poznanika po splavovima, bilo restorana, bilo pravljenje roštilja u zabitim i pustim delovima obale ili Ratnog ostrva ili maženje u privatnosti kabine.
U devedesetim čamac je bio ventil, način da se osećamo normalno, da se pored sve besparice osećamo kao ljudi, željni normalnosti u našim životima. Kada je pao Knin, ranim jutrom sam spavao u kabini, dok su na radiju bile dramatične vesti, vešto cenzurisane od strane države. Ne sećam se ko me je ispalio, mislim devojčica, tako da sam bio sam. U jednom trenutku teška čizma lupa o pramac, provirim kroz mali prozorčić, tri uniformisana lica, pojma nemam kako su me uočili. Legitimisali me, proverili dozvolu dobijenu '88 na Visu i nakon neprijatnog ćaskanja produžili dalje.
Jednom prilikom ćale je bio sam na pecanju, usidren negde na Ratnom ostrvu, to je već bilo vreme kada je imao pištolj, za koji je naivno verovao da može da ga zaštiti. Iz sna ga je prenulo jako ljuljanje čamca, bunovan izlazi iz kabine, za ivicu se očajnički drži polumrtav čovek. Uvukao ga je u čamac i onako obeznanjenog prevezao do luke, odakle ga je preuzela hitna pomoć. Kasnije se ispostavilo da se napio i potukao negde u Zemunu na splavovima, a neka jaka ekipa ga je, nakon što ga je nalupala, bacila u Dunav.
Onog trenutka kada bih isplovio iz smrdljive marine u Čukaričkom rukavcu, u koji se uliva najotrovnija reka ex YU, teleportovao bih se, kao i svi moji saputnici, na neko bolje, spokojno mesto, na kojem vetrić hladi čelo, a voda smiruje. Pamtim lica, osmehe, noćne vožnje, padanja u smrdljivi rukavac potpuno obučen, smejanja, jutra, ptice, komarce, štapove, sve ono što mi je u tim teškim godinama, bilo zbog odrastanja, koje je teško samo po sebi, bilo zbog bolesnog okruženja i bolesnih prilika oko nas, uvek davalo snage i energije da se suočim sa novim danom.
Jedna od prvih otvorenih diskoteka na Savi bio je splav, inventivnog imena, "No name". Jedne vrele letnje noći nas, npr. dvanaest, na čamcu registrovanom za šest, blago i ne baš blago alkoholisani, došli smo u nezaboravni provod (deco nemojte ovo pokušavati kod kuće), koji se završio skakanjem u mutnu Savsku vodu. I danas se uplašim kada se setim mraka reke. Malo je ovde prostora, jer skoro svaki odlazak može da bude priča za sebe, svi likovi koje smo na reci upoznali, kao npr. par koji je pobegao na reku da bi se u svojoj asocijalnosti izlečio, kao i pogled na izbezumljene ljude koji jedu ručak i na dva metra nas uočavaju u strahu da ćemo se zabiti u njih.
Devedesete ne bih voleo da se vrate, mada gledajući TV i čitajući novine jasno vam je da su se vratile, ali bih želeo da ponovo osećam taj spokoj reke, da uživam u smehu prijatelja. Želim da deci usadim tu ljubav, da osete i da ih nadahne sve ono što sam i ja osećao. Dok sam se ove godine vozio iznajmljenim čamcem na Adi Bojani i gledao sina kako upravlja barkom preplavio me je osećaj sete i ljubavi.
Eh da sam barba ...
Comments
Post a Comment