Živan Warhol

Dum, dum, dum. Glava mi je kao zvono. "Ustaj konjino prošlo je 12 sati!" Jedva otvaram oči, sa zidova me gledaju oker tapete preživele jogurt revoluciju. Rukom napipavam stočić, tražim pljuge, poslednji Vek koji sam ostavio sinoć. Zaspao sam da ga ne bi popušio, da mi ostane za sutra. Stajao sam ispred zgrade pola sata dok nisam užickao dve cigare, jedna za uveče i jedna za jutro. Zatvorenih očiju palim pljugu, u ustima pomešani jutarnji smrad i gorak ukus dima. Photo by Guillermo Velarde on Unsplash Glava me još boli od jebene Baltić votke, sedeo sam u onom birtuzu od 2 popodne i udarao u poker aparat. Ne mogu sebi da oprostim što u poslednjoj ruci nisam igrao veću, 25 maraka, skoro pa bogatstvo, nestalo je u nulama i jedinicama, bar tako mali Sava kaže, razume se u te aparate. Pričao mi je jednom da je lik koji je pisao, taj, kako se zove, program, napravio neku tajnu šifru, pa ako na treću otvorenu pritisneš tri tastera, prvi i poslednja dva, otvoriti sve karte kao da si

Jebene srednje godine, imaš nenormalnu potrebu da prebiraš po prošlosti, vadeći svetlucave momente, pretvarajući ih iz bižuterije u zlato. Pokušavam da napravim neku hronologiju nenormalnosti koju sam prigrlio kao normalnost. Žao mi je malo ovih razmaženih zapadnjaka, zato što ne znaju šta nas sve čeka u bližoj i malo daljoj budućnosti i moram priznati da je naša sreća, u opštoj nesreći, što smo nekako prirodno naviknuti na različite vidove katastrofa i devijantnog društvenog ponašanja. Photo by Alex Iby on Unsplash Malo pre raspada Jugoslavije, naše male nenormalnosti obično su bile benignog karaktera, npr. u vidu raspadnutog auspuha koji je sistematično terorisao komšiluk ili u vidu komšije dbeovca, za kojeg pretpostavljamo, da je revnosno prenosio razgovore iz naše kuće nekim "drugovima". Pojavom Slobodana, nenormalnost dobija na ubrzanju. Ma šta vam danas pričali, većina je bila opčinjena njime, ne zato što je on bio užasno pametan, već zato što kada neke stvari guraš pe

Smrt je oduvek tabu, okruženi smo njome, trudeći se da je ignorišemo, zaboravimo, umanjimo njen značaj, unizimo u sopstvenim očima. Svaka smrt nas menja iz korena, menja čak i realne okolnosti, čupa i kida veze sa ljudima i uspomenama ili uspostavlja nove iz alhemije života. Photo by  Mathew MacQuarrie  on  Unsplash Kada gledam unazad upravo su smrti, tuđe i tužne, prekretnice u životu, načinu shvatanja i poimanja sveta. One su deo slagalice, neizostavni deo naših karaktera i ne treba im prilaziti sa strahom već kao učiteljima ili zlobnim rođacima koji vas opamete. Kada si klinac dožvljavaš ih kao nešto tamo daleko i nestvarno, uvek zaštićen, ušuškan u toplinu majčinog zagrljaja, nesvestan praznine koja iza njih ostaje. Ne pričam ovde o ratu ili epidemiji, inflaciji smrti, koja čini da ljudi ogrube, toliko očvrsnu da bi preživeli i bol prevazišli, da na nju gledaju sa prezirom i potrebnom distancom, već o malim ličnim smrtima koje kao neke skretnice menjaju tokove naših života.

Gledam u monitor potpuno nemotivisan za rad, imam onaj tupi osećaj u stomaku, između mučnine i nelagode. Osećam se odveć star da počinjem nešto novo, isuviše mlad da odustanem od svega što sam započeo, plašim se i da provirim u budućnost, ne znam šta me tamo čeka. U karijeri, ako se to može tako nazvati, nekoliko puta sam prolazio uspone i padove, a kako je posao svakog vlasnika isprepletan sa privatnim životom, ti usponi i padovi često su podrazumevali male lične drame i periode nervnog rastrojstva. Photo by Mikuláš Prokop on Unsplash Ne bih vas zamarao trenutnim stanjem, jer duboko u sebi osećam da živimo period pred-apokalipičnog društva, neo Belle Epoque , da proživljavamo poslednje spokojne trenutke i plodove civilizacije koja se pred našim očima urušava i započinje traziciju u neko novo društvo, ne nužno gore, ali sigurno drugačije, društvo koje će naša deca doživljavati kao nešto normalno, a mi kao izvitopirenu realnost.  Ideja da imam svoj posao, firmu, rodila se veoma rano i

Mrzim ova dosadna podneva, danima gledam u monitor ekrana prateći DNK sekvence, sve izgleda kao u Matriksu. Sa nama je i kolega koji je došao iz Amerike da nam pomogne, odlično se slažemo i dobro sarađujemo, što je iznenađujuće s obzirom na moj loš engleski. Dugo se bavim genetikom, uvek me je intrigirala činjenica da smo svi mi samo parče dobro isprogramiranog softvera i genijalnog hardvera. Tek je razvojem računara to postalo toliko očigledno. Imamo centralnu procesorsku jedinicu, imamo magistrale, imamo periferne uređaje, imamo hard diskove, na nekom drugom, biološkom nivou. Photo by Bill Oxford on Unsplash Za medicinu i biologiju sam se zainteresovao slučajno, praktično da bih se dodvorio tadašnjoj simpatiji, s druge strane hakovanje me je još kao malog jako zanimalo, naročito mogućnost da nateraš neki stroj da radi ono što mu govoriš, da ga okreneš protiv njega samog, da ga nateraš da seje zarazu putem disketa i kasnije interneta. Neverovatno je da mi se sada pružila prilika da i

Korona i žvaljo su nas nagurali u stanove, naše male jazbine u kojima imamo onaj umirujući osećaj lažne sigurnosti. U samo nekoliko dana, kao u Last Action Hero , izmešali smo stvarnost i film, živimo fragmente pokretnih slika za koje smo verovali, ili barem se nadali, da su previše fantastične da bi se dogodile. Ja u potpunom mentalnom rasulu, prolazim ubrzane, fast forward , periode anksioznosti, straha, besa, očaja, pa sve do tako utešne ravnodušnosti. Na momente imam onaj, pomalo neprijatan osećaj, znate, kada vam je glava na panju i teški malj vam se neumitno približava. A da, naravno da ne znate :)  Photo by  Susanne Schwarz  on  Unsplash Prvih dana povratak iz prodavnice izgledao je kao izlazak iz zone Černobila, sa sve hemijskim procesom dekontaminacije, nedostajao je samo veseli zvuk Gajgerovog brojača da upotpuni atmosferu. Na ulici jutrom, tradicionalno bučni, prodavci iz lokalne prodavnice, popodne mrtvilo, sumorna atmosfera koju je povremeno razbijao poneki usamljeni kučka

Upravo proživljavamo najveći događaj naših života, događaj koji će bukvalno promeniti svet. Kada se jednom probudimo iz ovog košmara, sve će biti potpuno drugačije, ne bih znao da vam kažem kako, ali znam da će biti. I nije da me ta promena ne plaši. Plaši me jer ne volim promene, volim moje male rutine, volim uhodan tok stvari. Sve ono što vam je do prošle godine bilo tako normalno, obično, već ove ili sledeće će biti specijalno. Photo by  CDC  on  Unsplash Imamo tu nesreću da imamo najgoru moguću vlast u Evropi i da pandemiju dočekujemo sa gomilom nesposobnjakovića na svim nivoima. Ne znam zašto mi je prva asocijacija na njih, brod sa idiotima iz "Vodiča kroz galaksiju za autostopere" koji se slupao na ono što danas zovemo Zemlja. Gomila bolesnih likova koja misli da može đavola da prevari, a đavo je upravo došao po njihove duše, a da toga nisu ni svesni. Napravimo malu rekapitulaciju događanja. Dok je u Kini goreo požar, svi mi, arogantni Evropljani, sa distance i

U uvodnom delu o fenomenu zvani Tinder, želim unapred da se ogradim u smislu da ne osuđujem nikoga ko uživa u čarima ove društvene mreže, verovatno bih i sam bio korisnik da me životne okolnosti na to nateraju. Trend je narastajući i u bližoj i daljoj okolini znam desetine korisnika. Jedino što je rezultat sve većeg otuđenja u kojem živimo, koje, dugoročno gledano, od nas pravi emotivne invalide i vremenom postaje izvor sve veće frustracije gledano spram koristi. Ne pričam o klincima koji traže prečicu, da prostite, do pičke, već o formiranim ljudima, koji su preko svojih leđa preturili mnogo toga i za sobom vuku svoj emotivni teret. Photo by  Alexander Sinn  on  Unsplash Moram priznati da sam nekada mislio da ovaj vid povezivanja kod nas nikada neće zaživeti, ne zato što mislim da je nemoralno, već mi se činilo da je to potpuno u suprotnosti sa usvojenim normama ponašanja ovde. Mislio sam da nisu Beograd i Srbija Njujork, pa da smo izgubljeni u moru otuđenih ljudi koji se mingl

Kada sam bio klinac matorci su se mnogo nervirali kada ih zovem keva ili ćale, tada je to za njih bilo nešto uvredljivo, a ja sam se, izgovarajući to, osećao tako velikim. Danas mi ti "pežorativni" nadimci ulivaju neku toplinu, nostalgiju, kao da im tepam. Ali to su samo prazne reči, trebalo je da prođe više od dvadeset godina da bih stvarno shvatio šta znači biti ćale, tačnije da bih konstantno učio kako to biti. Biti roditelj je, za mene, najteži zatadatak u životu, jer se greške plaćaju skupo i što je još gore, teško da ćemo imati priliku da ih ispravimo na pravi način. Nažalost niko od nas nije idealan roditelj, a da li smo bili iole dobri, znaćemo tek za koju desetinu godina, a možda ni tada. Photo by  Henning Borgersen  on  Unsplash Sedeo sam za stolom u svojoj kancelariji kada je zazvonio telefon. Dijaloga se ne sećam, ali se jako dobro sećam osećaja kada sam spustio slušalicu, osećaj radosti i straha što ću za nekoliko meseci postati otac. Ako se jednom rečju m

Nova Godina, želeo to ili ne, uvek me natera na nekakvu rekapitulaciju. Razmišljam o svemu što se te godine desilo, o mestima na kojima sam bio, o ljudima sa kojima sam se družio i nažalost o ljudima kojih više nema. Nekada je Nova Godina bila samo jedan dan u godini, dan u kojem očekujem dobru zabavu, a koja se na kraju pretvori u tumaranje po gradskim ulicima i prečesto razočarenje, eventualno klizanje na dupetu po zaleđenim ulicama ili posetu urgentnom centru. Danas je to još jedan stepenik prema neminovnoj starosti. Photo by  Liv Bruce  on  Unsplash Godine prolaze mimo mene, osvrćem se tražim smisao. Često mislim kako su naši životi samo prdež na vetru, kako iza većine ljudi ostane samo kratkotrajan smrad, da bi zatim zauvek nestali. Valjda je normalno da sa godinama počnemo da se preispitujemo, da tražimo potvrdu ili opravdanje za svaki ispravan ili pogrešan korak koji smo napravili, a verujte mi takvih koraka je bilo mnogo. Ja, konkretno, kada se osvrnem unazad, sve mi je