U uvodnom delu o fenomenu zvani Tinder, želim unapred da se ogradim u smislu da ne osuđujem nikoga ko uživa u čarima ove društvene mreže, verovatno bih i sam bio korisnik da me životne okolnosti na to nateraju. Trend je narastajući i u bližoj i daljoj okolini znam desetine korisnika. Jedino što je rezultat sve većeg otuđenja u kojem živimo, koje, dugoročno gledano, od nas pravi emotivne invalide i vremenom postaje izvor sve veće frustracije gledano spram koristi. Ne pričam o klincima koji traže prečicu, da prostite, do pičke, već o formiranim ljudima, koji su preko svojih leđa preturili mnogo toga i za sobom vuku svoj emotivni teret.
Moram priznati da sam nekada mislio da ovaj vid povezivanja kod nas nikada neće zaživeti, ne zato što mislim da je nemoralno, već mi se činilo da je to potpuno u suprotnosti sa usvojenim normama ponašanja ovde. Mislio sam da nisu Beograd i Srbija Njujork, pa da smo izgubljeni u moru otuđenih ljudi koji se mingluju po ulicama. Ipak, potreba za Tinderom je realna, sve je više slobodnih, a pasivnih, koji nisu u prilici da u svoj život uvedu nekog novog, kao i lenjih da tog novog potraže napolju, na poslu ili baru. Tinder je važna tema i ne sme se sa visine gledati na njega, jer govori o nekim novim trendovima, jasno nam pokazuje kako se svet promenio, a kako su ljudi i dalje gladni ljubavi i pažnje. Za nas je to i kulturološki šok, verovatno na isti način na koje je rock'n'roll bio za moju babu,
Prvo svaka društvena mreža je hladan medijum, daje krivu sliku, odnosno svako od nas se trudi da sebe predstavi u što je moguće lepšem, najčešće ako ne lažnom, ono iskrivljenom svetlu. U prirodnom procesu selekcije partnera spremite se za grad, nabacite na sebe najbolje i najepše perje i krenete u lov. Evolucija nas je naučila da podsvesno čitamo govor tela, pogled, tumačimo izgovoreno u nekoliko nivoa i da reagujemo na feromone koje potencijalni partner emituje. Na internetu uskraćeni smo za sve to, a praktično to znači da se morate videti sa svim onima koje bi u nekom živom kontaktu filtrirali malim mozgom. Nadalje to praktično znači da unapred morate biti spremni na gomilu jalovih viđanja i razočarenja dok ne uspete da nađete nekoga ko vam stvarno odgovara.
Drugo je pitanje motiva. Budimo realni, motiv, barem muškaraca, je brz, jeftin seks bez mnogo truda i obaveza. Samim tim, očekivati Amora i neku dubokoumnu vezu je u najmanju ruku naivno, ako ne i smešno. Ne kažem da je nemoguće samo tvrdim da nije izvesno. Pretpostavimo da ste vi neko ko traži srodnu dušu, morate razumeti da i onaj sa druge strane misli da tražite samo opuštenu kratkotrajnu šemu i teško da će se otvoriti pred vama.
Setite se samo kako je to izgledalo nekad. Neophodno je bilo smisliti kako dobiti broj telefona. Pravili ste anketu među prijateljima tražeći bilo kakvu sponu između vas i željene osobe. Onda ste metodom uzaludnih pokušaja tražili način da zakažete eventualno viđanje i kada to uspete osećali ste parališući bol u stomaku, koji bi mnogi nazvali leptirićima. Nakon toga ste danima željno iščekivali susret, dok je uzbuđenje raslo i tek na kraju u živom razgovoru, nakon prirodne selekcije, dolazili bi ste do poljupca koji bi vam u tom trenutku značio sve. Da ne pričam o Pavlovljevom refleksu, kada zazvoni telefon, beskonačnim razgovorima o knjigama, filmovima, putovanjima, izazovima. Sve to zamenjno je jednim "slajdom". I sada ako neko nije drhtao dok je čekao da se vidi sa vama, teško da će biti previše zainteresovan nakon razmene telesnih tečnosti.
Posebna priča su veze danas. Niko više nema strpljenja za druge, niko ne želi da se prilagodi nekom, svi smo preopterećeni i zatrpani gomilom obaveza, problema. Bliskost je zastrаšujuća, većina je u neprekidnom gardu. Očekivanja su se promenila, neverovatno je da su ugovoreni brakovi bili daleko srećniji od veza danas, iako će sada mnogi da ospu drvlje i kamenje. A bili su srećniji ne zato što su bili bolji, negu zato što su bili neminovni, pa kada se akteri sa tim pomire lakše prihvataju ostalo i zato što je postojala spremnost da se prilagodi nekom drugom, da se u okviru svog životnog prostora napravi mesta i za stranca.
Veze i brakovi nisu idealni, citiraću prijateljicu "Perfekcionizam je lek protiv sreće". A sreća je u prihvatanju, prilagođavanju i opraštanju. Veze su maratoni sa neizvesnim krajem, možete se samo nadati najboljem, nadati se da usput nećete kolabrirati, dehidrirati, skrenuti sa puta i izgubiti se. I sve loše što može da se desi je nebitno, bitno je da dok trčite u tome uživate. Kao i u maratonu, ponekad se umorite, želite da odustanete, sve vas boli i bez navijanja publike, tačnije prijatelja, ne bi mogli da nastavite dalje.
Stiže proleće, vreme je za nove izazove ...
 |
| Photo by Alexander Sinn on Unsplash |
Prvo svaka društvena mreža je hladan medijum, daje krivu sliku, odnosno svako od nas se trudi da sebe predstavi u što je moguće lepšem, najčešće ako ne lažnom, ono iskrivljenom svetlu. U prirodnom procesu selekcije partnera spremite se za grad, nabacite na sebe najbolje i najepše perje i krenete u lov. Evolucija nas je naučila da podsvesno čitamo govor tela, pogled, tumačimo izgovoreno u nekoliko nivoa i da reagujemo na feromone koje potencijalni partner emituje. Na internetu uskraćeni smo za sve to, a praktično to znači da se morate videti sa svim onima koje bi u nekom živom kontaktu filtrirali malim mozgom. Nadalje to praktično znači da unapred morate biti spremni na gomilu jalovih viđanja i razočarenja dok ne uspete da nađete nekoga ko vam stvarno odgovara.
Drugo je pitanje motiva. Budimo realni, motiv, barem muškaraca, je brz, jeftin seks bez mnogo truda i obaveza. Samim tim, očekivati Amora i neku dubokoumnu vezu je u najmanju ruku naivno, ako ne i smešno. Ne kažem da je nemoguće samo tvrdim da nije izvesno. Pretpostavimo da ste vi neko ko traži srodnu dušu, morate razumeti da i onaj sa druge strane misli da tražite samo opuštenu kratkotrajnu šemu i teško da će se otvoriti pred vama.
Setite se samo kako je to izgledalo nekad. Neophodno je bilo smisliti kako dobiti broj telefona. Pravili ste anketu među prijateljima tražeći bilo kakvu sponu između vas i željene osobe. Onda ste metodom uzaludnih pokušaja tražili način da zakažete eventualno viđanje i kada to uspete osećali ste parališući bol u stomaku, koji bi mnogi nazvali leptirićima. Nakon toga ste danima željno iščekivali susret, dok je uzbuđenje raslo i tek na kraju u živom razgovoru, nakon prirodne selekcije, dolazili bi ste do poljupca koji bi vam u tom trenutku značio sve. Da ne pričam o Pavlovljevom refleksu, kada zazvoni telefon, beskonačnim razgovorima o knjigama, filmovima, putovanjima, izazovima. Sve to zamenjno je jednim "slajdom". I sada ako neko nije drhtao dok je čekao da se vidi sa vama, teško da će biti previše zainteresovan nakon razmene telesnih tečnosti.
Posebna priča su veze danas. Niko više nema strpljenja za druge, niko ne želi da se prilagodi nekom, svi smo preopterećeni i zatrpani gomilom obaveza, problema. Bliskost je zastrаšujuća, većina je u neprekidnom gardu. Očekivanja su se promenila, neverovatno je da su ugovoreni brakovi bili daleko srećniji od veza danas, iako će sada mnogi da ospu drvlje i kamenje. A bili su srećniji ne zato što su bili bolji, negu zato što su bili neminovni, pa kada se akteri sa tim pomire lakše prihvataju ostalo i zato što je postojala spremnost da se prilagodi nekom drugom, da se u okviru svog životnog prostora napravi mesta i za stranca.
Veze i brakovi nisu idealni, citiraću prijateljicu "Perfekcionizam je lek protiv sreće". A sreća je u prihvatanju, prilagođavanju i opraštanju. Veze su maratoni sa neizvesnim krajem, možete se samo nadati najboljem, nadati se da usput nećete kolabrirati, dehidrirati, skrenuti sa puta i izgubiti se. I sve loše što može da se desi je nebitno, bitno je da dok trčite u tome uživate. Kao i u maratonu, ponekad se umorite, želite da odustanete, sve vas boli i bez navijanja publike, tačnije prijatelja, ne bi mogli da nastavite dalje.
Stiže proleće, vreme je za nove izazove ...
Comments
Post a Comment