Kada sam bio klinac matorci su se mnogo nervirali kada ih zovem keva ili ćale, tada je to za njih bilo nešto uvredljivo, a ja sam se, izgovarajući to, osećao tako velikim. Danas mi ti "pežorativni" nadimci ulivaju neku toplinu, nostalgiju, kao da im tepam. Ali to su samo prazne reči, trebalo je da prođe više od dvadeset godina da bih stvarno shvatio šta znači biti ćale, tačnije da bih konstantno učio kako to biti. Biti roditelj je, za mene, najteži zatadatak u životu, jer se greške plaćaju skupo i što je još gore, teško da ćemo imati priliku da ih ispravimo na pravi način. Nažalost niko od nas nije idealan roditelj, a da li smo bili iole dobri, znaćemo tek za koju desetinu godina, a možda ni tada.
Sedeo sam za stolom u svojoj kancelariji kada je zazvonio telefon. Dijaloga se ne sećam, ali se jako dobro sećam osećaja kada sam spustio slušalicu, osećaj radosti i straha što ću za nekoliko meseci postati otac. Ako se jednom rečju može opisati roditeljstvo, u svom iskonskom obliku, to je strah. Ipak jedna reč nije dovoljna, potrebna je još jedna, a to je ljubav. Roditeljstvo se može definisati kao istovremeni strah i ljubav, koji vas obuzimaju u potpunosti. Bio sam potpuno paralisan i uplašen, a nadu da mogu sa time da se suočim dao mi je jedan od mojih musketara. I nije tačno da vas ta ljubav spuca onog trenutka kada uđete u porodilište, tada ste pogubljeni i ne znate gde ste, ona se tada rodi i kreće neprekidno raste.
Niko nas ne uči da budemo roditelji, barem ne u bukvalnom smislu. To upijamo kroz pore u procesu odrastanja i ne samo od bioloških stvoritelja. Kao dete mladih roditelja u ranom detinjstvu često su me slali na selo, kod bake, čak sam i svoje prve korake, pre nego sam napunio godinu dana, tamo napravio. Biti najstarije unuče ima svojih prednosti koje se ogledaju u neverovatnom pragu tolerancije na svaku glupost koju smislite i napravite i beskrajnoj pažnji bake i ujaka kojima ste obasipani. Svaka mala igra, nesavladiva snaga ujaka kojoj sam pokušavao da se oduprem, svaka napravljena vetrenjača od papira ili zašiljeni štap za lov, jedna je lekcija u malom mozgu koje se setim kada pored sinova legnem u krevet pre spavanja, tek sada svestan prolaznosti tih trenutaka i njihovog značaja.
Teško mi je kada slušam roditelje koji se žale na svoju decu. Da bi vam deca bila dobra kao odrasli i tinejdžeri, prvo se morate godinama baviti njima. Ličnost se potpuno formira do šeste godine života i neophodno je da u periodu najranijeg detinjstva budete sa decom, volite ih, pričate im i što je najbitnije vaspitavate, jer svako dete je programirano da prihvata norme i sisteme vrednosti od strane svojih vaspitača. Odaću vam još jednu tajnu: deca apsolutno ne slušaju šta im pričate, isključivo gledaju šta vi radite, tako da ako u jednoj ruci držite cigaretu i pričate im o štetnosti duvana, džaba ste trošili i svoje i njihovo vreme.
Deca vole doslednost i to u svakom smislu: vremena, škole, nagrade, kazne. To je, po mom mišljenju, najveća greška roditelja. Morate biti dosledi i u kazni i u nagradi, ako želite da vam deca veruju, a poverenje je jedina ispravna vaspitna mera. Svaki put kada neosnovano oprostite kaznu, vaš autoritet se okrnji još malo, dok se na kraju ne pretvori samo u prah i zagušljivu prašinu koja kvari atmosferu. Vaš "posao" je da im usadite sistem vrednosti, makar to značilo da sa njima dođete u sukob. Još gore je sa nagradama, jer ne postoji veće razočarenje za dete ako ne dobije obećano, pogotovo ako se svojski za tu nagradu potrudilo. Ako vam ne veruje, neće biti spremno sa vama da podeli ni lepe, a što je bitnije ni teške trenutke. Stoga, pažljivo birajte reči.
Godine samokontrole bile su mi potrebne da naučim da iskuliram ćaletove reči, koje je on tako olako izgovarao, a koje su mene tako jako bolele. To je nešto o čemu uvek razmišljam pre nego izgovorim kritiku upućenu deci. A jezik može biti i nemušt, nema veze što niste rekli, ako ste vidljivo prevrnuli očima.
Pohvala i pokuda, dva osnovna roditeljska alata. Ako ih neosnovano i previše hvalite dobićete nesposobne, nabeđene, samožive i bahate jedinke, ako ih neosnovano kudite, nesposobne, nesigurne, večito frustrirane. Kritike nikada ne bi smele biti lične i subjektivne, ne mogu da vam opišem nivo besa koji sam osećao kada su takve bile upućene meni. Ako detetu stalno ponavljate da je nesposoban ili smotan, to će stvarno i biti.
Ja sam od onih koji misle da smo bez škole robovi, da neke nevidljive ruke sprovode debilizaciju sveta ne bi li se definitivno podelili na alfa, beta, delta jedinke. Ako prihvatimo da se naša deca ne školuju, prihvatamo da u budućnosti budu potlačene samoproglašenim alfama. Ali time što deci radite sve domaće, čitate umesto njih lektiru, crtate im predivne slike, ne dozvoljavate im da imaju poneku četvorku ili lošu ocenu, samo im činite medveđu uslugu, pravite od njih socijalne invalide. Sada će da se jave oni koji tvrde da je ovo staromodan pogled na svet i krenuti da objašnjavaju kako je Bil Gejts napustio školu, itd, itd ... Bil Gejts i slični njemu su izuzetak, Bogu hvala da ima takvih, ali ne i pravilo.
Skoro sam čuo od rođake koja radi kao vaspitačica u državnom vrtiću priču za koju ćete sigurno misliti da nije istinita, a nažalost jeste i potpuno svedoči o krahu koji galopira prema nama. Potpuno su im zabranili bilo kakvo bavljenje decom, učenjem i socijalizacijom. Ne smeju deci da organizuju slobodno vreme, ne smeju da ih organizuju da sede u krugu i da uče kako međusobno da se druže. Roditelji ih dovedu, a deca po ceo dan bauljaju po vrtiću, dok se, eventualno, sami (sa 3, 4 godine) ne sete da bi nešto da uče. Kakav besmisao, kakvo sistematično uništavanje jednog naroda od malih nogu. Zabranjeno im je, npr. da na predmetima napišu nazive, bez obzira što im to omogućava da ih kroz igru nauče da čitaju. Silni psiholozi, sumnjivih referenci, objašnjavaju kako je to trend na zapadu, zaboravljajući da deca tamo već sa 4, 5 godina kreću u školu.
Decu ne možemo zaštititi, onako kako bi smo želeli, toliko je opasnosti koje vrebaju iza svakog ćoška. Ne možemo bdeti nad njima, moramo ih prepustiti i naučiti da živimo sa tim strahom i rizikom, uzdati se malo i u sreću, jer život u strahu i nije život. Sve što možemo je da verujemo da je dobrih ljudi ipak više, da ih naučimo da takvi i budu, da se čuvaju, da vole svoje bližnje i da se nadamo najboljem i veujemo da nas neće zaboraviti kada budemo stari i nemoćni.
Klinci su sada već veliki, a njihovo odrastanje mi je proletelo kao san. Kada si bukvalno u govnima i pelenama svi ti govore da će sve brzo proći, a ti ih gledaš kao da su pali s Marsa, apsolutno ne verujući. Često razmišljam o tome, pokušavam da se setim bukvalno svakog dana kada smo radili nešto zajedno, kada sam ih nosio na ramenima, vukao na malom trotočkašu, kada sam ih učio da voze bajs, kada su učili da se skijaju, kada su lomili ruke ili imali temperaturu, kada se pospano ritali dok pokušavam da ih probudim za školu, kada smo plivali do bove, gledali film ili se slikali na topu na Kališu. Tada su se ti trenuci činili tako običnim, a danas tako specijalnim i nemerljivim.
Želim to da pamtim zauvek, nikada da ne nestane niti jedan sekund ...
 |
| Photo by Henning Borgersen on Unsplash |
Niko nas ne uči da budemo roditelji, barem ne u bukvalnom smislu. To upijamo kroz pore u procesu odrastanja i ne samo od bioloških stvoritelja. Kao dete mladih roditelja u ranom detinjstvu često su me slali na selo, kod bake, čak sam i svoje prve korake, pre nego sam napunio godinu dana, tamo napravio. Biti najstarije unuče ima svojih prednosti koje se ogledaju u neverovatnom pragu tolerancije na svaku glupost koju smislite i napravite i beskrajnoj pažnji bake i ujaka kojima ste obasipani. Svaka mala igra, nesavladiva snaga ujaka kojoj sam pokušavao da se oduprem, svaka napravljena vetrenjača od papira ili zašiljeni štap za lov, jedna je lekcija u malom mozgu koje se setim kada pored sinova legnem u krevet pre spavanja, tek sada svestan prolaznosti tih trenutaka i njihovog značaja.
Teško mi je kada slušam roditelje koji se žale na svoju decu. Da bi vam deca bila dobra kao odrasli i tinejdžeri, prvo se morate godinama baviti njima. Ličnost se potpuno formira do šeste godine života i neophodno je da u periodu najranijeg detinjstva budete sa decom, volite ih, pričate im i što je najbitnije vaspitavate, jer svako dete je programirano da prihvata norme i sisteme vrednosti od strane svojih vaspitača. Odaću vam još jednu tajnu: deca apsolutno ne slušaju šta im pričate, isključivo gledaju šta vi radite, tako da ako u jednoj ruci držite cigaretu i pričate im o štetnosti duvana, džaba ste trošili i svoje i njihovo vreme.
Deca vole doslednost i to u svakom smislu: vremena, škole, nagrade, kazne. To je, po mom mišljenju, najveća greška roditelja. Morate biti dosledi i u kazni i u nagradi, ako želite da vam deca veruju, a poverenje je jedina ispravna vaspitna mera. Svaki put kada neosnovano oprostite kaznu, vaš autoritet se okrnji još malo, dok se na kraju ne pretvori samo u prah i zagušljivu prašinu koja kvari atmosferu. Vaš "posao" je da im usadite sistem vrednosti, makar to značilo da sa njima dođete u sukob. Još gore je sa nagradama, jer ne postoji veće razočarenje za dete ako ne dobije obećano, pogotovo ako se svojski za tu nagradu potrudilo. Ako vam ne veruje, neće biti spremno sa vama da podeli ni lepe, a što je bitnije ni teške trenutke. Stoga, pažljivo birajte reči.
Godine samokontrole bile su mi potrebne da naučim da iskuliram ćaletove reči, koje je on tako olako izgovarao, a koje su mene tako jako bolele. To je nešto o čemu uvek razmišljam pre nego izgovorim kritiku upućenu deci. A jezik može biti i nemušt, nema veze što niste rekli, ako ste vidljivo prevrnuli očima.
Pohvala i pokuda, dva osnovna roditeljska alata. Ako ih neosnovano i previše hvalite dobićete nesposobne, nabeđene, samožive i bahate jedinke, ako ih neosnovano kudite, nesposobne, nesigurne, večito frustrirane. Kritike nikada ne bi smele biti lične i subjektivne, ne mogu da vam opišem nivo besa koji sam osećao kada su takve bile upućene meni. Ako detetu stalno ponavljate da je nesposoban ili smotan, to će stvarno i biti.
Ja sam od onih koji misle da smo bez škole robovi, da neke nevidljive ruke sprovode debilizaciju sveta ne bi li se definitivno podelili na alfa, beta, delta jedinke. Ako prihvatimo da se naša deca ne školuju, prihvatamo da u budućnosti budu potlačene samoproglašenim alfama. Ali time što deci radite sve domaće, čitate umesto njih lektiru, crtate im predivne slike, ne dozvoljavate im da imaju poneku četvorku ili lošu ocenu, samo im činite medveđu uslugu, pravite od njih socijalne invalide. Sada će da se jave oni koji tvrde da je ovo staromodan pogled na svet i krenuti da objašnjavaju kako je Bil Gejts napustio školu, itd, itd ... Bil Gejts i slični njemu su izuzetak, Bogu hvala da ima takvih, ali ne i pravilo.
Skoro sam čuo od rođake koja radi kao vaspitačica u državnom vrtiću priču za koju ćete sigurno misliti da nije istinita, a nažalost jeste i potpuno svedoči o krahu koji galopira prema nama. Potpuno su im zabranili bilo kakvo bavljenje decom, učenjem i socijalizacijom. Ne smeju deci da organizuju slobodno vreme, ne smeju da ih organizuju da sede u krugu i da uče kako međusobno da se druže. Roditelji ih dovedu, a deca po ceo dan bauljaju po vrtiću, dok se, eventualno, sami (sa 3, 4 godine) ne sete da bi nešto da uče. Kakav besmisao, kakvo sistematično uništavanje jednog naroda od malih nogu. Zabranjeno im je, npr. da na predmetima napišu nazive, bez obzira što im to omogućava da ih kroz igru nauče da čitaju. Silni psiholozi, sumnjivih referenci, objašnjavaju kako je to trend na zapadu, zaboravljajući da deca tamo već sa 4, 5 godina kreću u školu.
Decu ne možemo zaštititi, onako kako bi smo želeli, toliko je opasnosti koje vrebaju iza svakog ćoška. Ne možemo bdeti nad njima, moramo ih prepustiti i naučiti da živimo sa tim strahom i rizikom, uzdati se malo i u sreću, jer život u strahu i nije život. Sve što možemo je da verujemo da je dobrih ljudi ipak više, da ih naučimo da takvi i budu, da se čuvaju, da vole svoje bližnje i da se nadamo najboljem i veujemo da nas neće zaboraviti kada budemo stari i nemoćni.
Klinci su sada već veliki, a njihovo odrastanje mi je proletelo kao san. Kada si bukvalno u govnima i pelenama svi ti govore da će sve brzo proći, a ti ih gledaš kao da su pali s Marsa, apsolutno ne verujući. Često razmišljam o tome, pokušavam da se setim bukvalno svakog dana kada smo radili nešto zajedno, kada sam ih nosio na ramenima, vukao na malom trotočkašu, kada sam ih učio da voze bajs, kada su učili da se skijaju, kada su lomili ruke ili imali temperaturu, kada se pospano ritali dok pokušavam da ih probudim za školu, kada smo plivali do bove, gledali film ili se slikali na topu na Kališu. Tada su se ti trenuci činili tako običnim, a danas tako specijalnim i nemerljivim.
Želim to da pamtim zauvek, nikada da ne nestane niti jedan sekund ...
Comments
Post a Comment