Živan Warhol

Gledam u monitor potpuno nemotivisan za rad, imam onaj tupi osećaj u stomaku, između mučnine i nelagode. Osećam se odveć star da počinjem nešto novo, isuviše mlad da odustanem od svega što sam započeo, plašim se i da provirim u budućnost, ne znam šta me tamo čeka. U karijeri, ako se to može tako nazvati, nekoliko puta sam prolazio uspone i padove, a kako je posao svakog vlasnika isprepletan sa privatnim životom, ti usponi i padovi često su podrazumevali male lične drame i periode nervnog rastrojstva. Photo by Mikuláš Prokop on Unsplash Ne bih vas zamarao trenutnim stanjem, jer duboko u sebi osećam da živimo period pred-apokalipičnog društva, neo Belle Epoque , da proživljavamo poslednje spokojne trenutke i plodove civilizacije koja se pred našim očima urušava i započinje traziciju u neko novo društvo, ne nužno gore, ali sigurno drugačije, društvo koje će naša deca doživljavati kao nešto normalno, a mi kao izvitopirenu realnost.  Ideja da imam svoj posao, firmu, rodila se veoma rano i

Mrzim ova dosadna podneva, danima gledam u monitor ekrana prateći DNK sekvence, sve izgleda kao u Matriksu. Sa nama je i kolega koji je došao iz Amerike da nam pomogne, odlično se slažemo i dobro sarađujemo, što je iznenađujuće s obzirom na moj loš engleski. Dugo se bavim genetikom, uvek me je intrigirala činjenica da smo svi mi samo parče dobro isprogramiranog softvera i genijalnog hardvera. Tek je razvojem računara to postalo toliko očigledno. Imamo centralnu procesorsku jedinicu, imamo magistrale, imamo periferne uređaje, imamo hard diskove, na nekom drugom, biološkom nivou. Photo by Bill Oxford on Unsplash Za medicinu i biologiju sam se zainteresovao slučajno, praktično da bih se dodvorio tadašnjoj simpatiji, s druge strane hakovanje me je još kao malog jako zanimalo, naročito mogućnost da nateraš neki stroj da radi ono što mu govoriš, da ga okreneš protiv njega samog, da ga nateraš da seje zarazu putem disketa i kasnije interneta. Neverovatno je da mi se sada pružila prilika da i

Korona i žvaljo su nas nagurali u stanove, naše male jazbine u kojima imamo onaj umirujući osećaj lažne sigurnosti. U samo nekoliko dana, kao u Last Action Hero , izmešali smo stvarnost i film, živimo fragmente pokretnih slika za koje smo verovali, ili barem se nadali, da su previše fantastične da bi se dogodile. Ja u potpunom mentalnom rasulu, prolazim ubrzane, fast forward , periode anksioznosti, straha, besa, očaja, pa sve do tako utešne ravnodušnosti. Na momente imam onaj, pomalo neprijatan osećaj, znate, kada vam je glava na panju i teški malj vam se neumitno približava. A da, naravno da ne znate :)  Photo by  Susanne Schwarz  on  Unsplash Prvih dana povratak iz prodavnice izgledao je kao izlazak iz zone Černobila, sa sve hemijskim procesom dekontaminacije, nedostajao je samo veseli zvuk Gajgerovog brojača da upotpuni atmosferu. Na ulici jutrom, tradicionalno bučni, prodavci iz lokalne prodavnice, popodne mrtvilo, sumorna atmosfera koju je povremeno razbijao poneki usamljeni kučka

Upravo proživljavamo najveći događaj naših života, događaj koji će bukvalno promeniti svet. Kada se jednom probudimo iz ovog košmara, sve će biti potpuno drugačije, ne bih znao da vam kažem kako, ali znam da će biti. I nije da me ta promena ne plaši. Plaši me jer ne volim promene, volim moje male rutine, volim uhodan tok stvari. Sve ono što vam je do prošle godine bilo tako normalno, obično, već ove ili sledeće će biti specijalno. Photo by  CDC  on  Unsplash Imamo tu nesreću da imamo najgoru moguću vlast u Evropi i da pandemiju dočekujemo sa gomilom nesposobnjakovića na svim nivoima. Ne znam zašto mi je prva asocijacija na njih, brod sa idiotima iz "Vodiča kroz galaksiju za autostopere" koji se slupao na ono što danas zovemo Zemlja. Gomila bolesnih likova koja misli da može đavola da prevari, a đavo je upravo došao po njihove duše, a da toga nisu ni svesni. Napravimo malu rekapitulaciju događanja. Dok je u Kini goreo požar, svi mi, arogantni Evropljani, sa distance i

U uvodnom delu o fenomenu zvani Tinder, želim unapred da se ogradim u smislu da ne osuđujem nikoga ko uživa u čarima ove društvene mreže, verovatno bih i sam bio korisnik da me životne okolnosti na to nateraju. Trend je narastajući i u bližoj i daljoj okolini znam desetine korisnika. Jedino što je rezultat sve većeg otuđenja u kojem živimo, koje, dugoročno gledano, od nas pravi emotivne invalide i vremenom postaje izvor sve veće frustracije gledano spram koristi. Ne pričam o klincima koji traže prečicu, da prostite, do pičke, već o formiranim ljudima, koji su preko svojih leđa preturili mnogo toga i za sobom vuku svoj emotivni teret. Photo by  Alexander Sinn  on  Unsplash Moram priznati da sam nekada mislio da ovaj vid povezivanja kod nas nikada neće zaživeti, ne zato što mislim da je nemoralno, već mi se činilo da je to potpuno u suprotnosti sa usvojenim normama ponašanja ovde. Mislio sam da nisu Beograd i Srbija Njujork, pa da smo izgubljeni u moru otuđenih ljudi koji se mingl

Kada sam bio klinac matorci su se mnogo nervirali kada ih zovem keva ili ćale, tada je to za njih bilo nešto uvredljivo, a ja sam se, izgovarajući to, osećao tako velikim. Danas mi ti "pežorativni" nadimci ulivaju neku toplinu, nostalgiju, kao da im tepam. Ali to su samo prazne reči, trebalo je da prođe više od dvadeset godina da bih stvarno shvatio šta znači biti ćale, tačnije da bih konstantno učio kako to biti. Biti roditelj je, za mene, najteži zatadatak u životu, jer se greške plaćaju skupo i što je još gore, teško da ćemo imati priliku da ih ispravimo na pravi način. Nažalost niko od nas nije idealan roditelj, a da li smo bili iole dobri, znaćemo tek za koju desetinu godina, a možda ni tada. Photo by  Henning Borgersen  on  Unsplash Sedeo sam za stolom u svojoj kancelariji kada je zazvonio telefon. Dijaloga se ne sećam, ali se jako dobro sećam osećaja kada sam spustio slušalicu, osećaj radosti i straha što ću za nekoliko meseci postati otac. Ako se jednom rečju m

Nova Godina, želeo to ili ne, uvek me natera na nekakvu rekapitulaciju. Razmišljam o svemu što se te godine desilo, o mestima na kojima sam bio, o ljudima sa kojima sam se družio i nažalost o ljudima kojih više nema. Nekada je Nova Godina bila samo jedan dan u godini, dan u kojem očekujem dobru zabavu, a koja se na kraju pretvori u tumaranje po gradskim ulicima i prečesto razočarenje, eventualno klizanje na dupetu po zaleđenim ulicama ili posetu urgentnom centru. Danas je to još jedan stepenik prema neminovnoj starosti. Photo by  Liv Bruce  on  Unsplash Godine prolaze mimo mene, osvrćem se tražim smisao. Često mislim kako su naši životi samo prdež na vetru, kako iza većine ljudi ostane samo kratkotrajan smrad, da bi zatim zauvek nestali. Valjda je normalno da sa godinama počnemo da se preispitujemo, da tražimo potvrdu ili opravdanje za svaki ispravan ili pogrešan korak koji smo napravili, a verujte mi takvih koraka je bilo mnogo. Ja, konkretno, kada se osvrnem unazad, sve mi je

Nakon gušenja studentskih demonstracija '68, prebacili su me u noćnu smenu, koja bi započinjala vinjakom u "Poslednjoj šansi". Teško je glumiti pijanca trezan, pa iz razloga autentičnosti već oko deset sam bio trešten pijan, lelujao između stolova, pokušavajući da se priključim društvu disidenata ili jakih momaka, dok je nada mnom lebdela molitva za još jedan vinjak. Mlad, balav, ponekad i upišan, delovao sam kao bezopasana, zabavna budala, kojoj su olako otkrivali svoje tajne, pričali zabranjene viceve ili ogovarali švalerke. Otvarali su se preda mnom, pravili se važni, ne shvatajući da ih njihova gordost gura u propast, otelotvorenu najčešće u batinama, koje ih, u kombinaciji sa rušenjem lagodnog gradskog života otkrivanjem mračnih tajni, pretvaraju u saradnike službe. Photo by  AbsolutVision  on  Unsplash Često o sebi mislim kao o palom, ali ipak, anđelu, koji je nekada, ostavite me u ubeđenju, bio tako ispravan. Anđelu koji mami duše na našu stranu, čekajući da

Svoj prvi računar dobio sam '85, malu smešnu napravu sa gumenom tastaturom, koja je programe učitavala sa Rudi Čajavec kasetofona i koja se priključivala na TV dugim antenskim kablom. Ljubav je bila na prvi pogled, pogotovo što je nakon igre Pong, koja je umesto džojstika imala dva potencijometra, Spektrum delovao kao svemirska tehnologija. Photo by  Markus Spiske  on  Unsplash Svoj prvi časopis, inače prvi broj, o računarima, inovativnog imena "Računari", dobio sam u Rovinju '84 od matoraca, primer onih trenutaka koji vam zauvek odrede život. Možda će zvučati malo štreberski, ali imam sve brojeve, ukoričene i neviđeno sam srećan kada ih klinac ponekad lista kao neke muzejske primerke iz daleke prošlosti, fale samo one bele rukavice. Slede godine bavljenja računarima kao hobijem, učenja raznih programskih jezika, školovanja, studiranja, magistriranja i na kraju profesionalnog bavljenja programiranjem, samo da bih bio svedok potpune degradacije profesije od s

Anksioznost je, bolest je teška reč, poremećaj modernog doba, za neke hroničan za neke akutan. Svedok sam epidemije oko sebe, znam neverovatno veliki broj ljudi koji su prošli ovo iskustvo, uključujući i sebe. Kapiram da bi moje bake sa podsmehom govorile o tome. "Ma kakve su to budalaštine, idi da kosiš ili nosiš ugalj i sve će to proći", čujem ih kako govore. Što je najgore, potpuno su u pravu, skučeni život u gradu doveo nas je do geneze novih poremećaja, prouzrokovane nedostatkom trošenja prirodnih stimulansa za prevazilaženje stresnih situacija. Kada sam bio mali, ne znam ni da li je taj pojam postojao, to govori o spokoju u kojem je, barem nekolicina nas, živela. Photo by  Gabriel  on  Unsplash Anksioznost počinje tiho, neprimetno, ona je inkrementalna, sa svakim novim teškim danom dodajete malo pogonskog goriva koje se skladišti negde u vama. Nekada su naši preci morali da budu stalno na oprezu, opasnost je vrebala iza svakog ugla, da ne kažem žbuna. Kritične si