Svoj prvi računar dobio sam '85, malu smešnu napravu sa gumenom tastaturom, koja je programe učitavala sa Rudi Čajavec kasetofona i koja se priključivala na TV dugim antenskim kablom. Ljubav je bila na prvi pogled, pogotovo što je nakon igre Pong, koja je umesto džojstika imala dva potencijometra, Spektrum delovao kao svemirska tehnologija.
Svoj prvi časopis, inače prvi broj, o računarima, inovativnog imena "Računari", dobio sam u Rovinju '84 od matoraca, primer onih trenutaka koji vam zauvek odrede život. Možda će zvučati malo štreberski, ali imam sve brojeve, ukoričene i neviđeno sam srećan kada ih klinac ponekad lista kao neke muzejske primerke iz daleke prošlosti, fale samo one bele rukavice.
Slede godine bavljenja računarima kao hobijem, učenja raznih programskih jezika, školovanja, studiranja, magistriranja i na kraju profesionalnog bavljenja programiranjem, samo da bih bio svedok potpune degradacije profesije od strane beskrupoloznih, bahatih nesposobnjakovića, trutova i mutavih neznalica.
Gledam spotove, nažalost pravih, a ne digitalnih članova vlade, za koje je digitalizacija bajka braće Grim, koji ne shvataju niti suštinu, niti potrebu, niti opasnosti koje ona nosi. Digitalizacija je alat, sredstvo, oružije koje se može upotrebiti i u dobru i u lošu svrhu. Stoga je prva stvar koja nam treba: regulativa. I to je ono čime država treba da se bavi: pravnom regulativom, standardima podataka i protokolima.
Informatika je ubojita, jer zalazi u sve pore našeg društva, ulazi vam u kuću, može da sluša vaše razgovore, da vas slika kada o tome nemate pojma, da vas prati na ulici, da tumači i predviđa vaše ponašanje, lažira rezultate izvora ili birački spisak. S druge strane može da vam pomogne, uštedi tako dragoceno vreme, može da obezbedi transparentno trošenje para, uštedu na manuelnim poslovima koje se može usmeriti na kulturu, školstvo ili zdravstvo. Kakva će biti zavisi od nas, ali pre svega od svesti držanog aparata i pravnog uređenja.
Država ovde, kao i u drugim oblastima, kao što je pravosuđe, treba da obezbedi zdravo okruženje sa jasnim pravilima koja treba da omoguće širok front izvođača, njihovu promenljivost, raznovrsnost i modularnost. Ne treba, tačnije ne bi smela, da se bavi implementacijom ili favorizovanjem firmi i njihovih zatvorenih rešenja, koja su u startu osuđena na smrt, jer ih prave nekvalifikovana lica bez kapaciteta da prate dinamiku razvoja oblasti.
U Srbiji se trenutno informacionim tehnologijama bavi stotine firmi, među kojima ima izuzetno kvalitetnih, organizovanih i efikasnih, a koje, jednostavno, ne mogu da dođu do izražaja od parazitskih kompanija koje rade da bi otimale od države i sivim kanalima sipali novac u džepove vlasti ili njihovih ljubimaca. A posla ima za sve, jer država živi u informatičkom srednjem veku, koje se ne može maskirati "telepromtovanjem" u smešnom petparačkom promotivnom spotu. Toliko toga može da se kaže o tome, ali pokušaću da svedem samo na nekoliko najbitnijih stavki, koje mogu da razumeju i "civili".
Prvo je potrebno definisati standarde. Pokušaću plastično da objasnim. Ukoliko oni postoje, dve ili više firmi mogu potpuno nezavisno da rade na različitim modulima sistema i što je najbitnije u svakom trenutku neko staro rešenje se može zameniti novim ili se u posao uvesti novi izvođač. Mislim da vam je već jasno zašto se to ne dešava. Standardi moraju biti takvi da ne zavise od tehnologije, operativnog sistem i ne bi trebalo da imaju bilo kakvih implementacionih detalja. Oblast je preširoka da bi sada detaljisali šta bi sve trebalo definisati i standardizovati, počev od komunikacije do sigurnosti.
Drugo, sve se menja osim kamenja, a i ono se menja, tako da u startu treba predvideti evoluciju, tako da stara rešenja rade dovoljno dugo, a ipak da je moguće implementirati nova koja prate moderne tokove. To praktično znači da se time neko konstantno mora baviti, da postoji regulatorno telo koje čine stručnjaci, a ne političari i koje se bavi definisanjem i unapređenjem standarda, kao i preporukama i referentnim implementacijama.
Treće, ovo je lično, pristrasno, mišljenje, država treba da se okrene open-source tehnologijama jer jedino one mogu da obezbede informatičku nezavisnost. Ne znam u kom informatičkom univerzumu neko može smatrati bezbednim zatvoren softver u kabinetu vlade, na kojem kucaju državne tajne. Doduše, već smo videli virus koji tajne javno deklamuje na televiziji koja ima logo u obliku ružičaste povraćke.
Da bih bio fer, moram primetiti da je grobar srpskog informatičkog društva Dušan MIhajlović, koji je sa svojim Vidrama i povezanim firmama započeo digitalizaciju, pa sada treba cela večnost da popune jedan formular za pasoš, a dok sačekate red morate dva puta da se obrijete, čak i ako ste žena. Onda su se ređali, kao u jeftinom porniću, jedni za drugima, ministri, pomoćnici čak i neki profani koji odavno zloupotrebljavaju resurse unizverziteta i rade veliki biznis, gde oni uzimaju profit, a fakultetu ostavljaju troškove. I na kraju "cherry on top", država subvencioniše strane, inače prebogate firme koje se bave razvojem ili uslugama, ne bi li ubili ili oterali ovo, nešto malo, uspešnih.
Firme su se ovde okrenule stranom tržištu, traže klijente koji cene njihovu ekspertizu, redovno i dobro plaćaju i stalno imaju nove poslove. S druge strane država troši gomile para na neuspešne projekte, radeći neke i desetinama puta bezuspešno, kao što su recimo GIS sistemi za opštine ili preskupi elektronski dnevnici.
Jutro će promeniti sve, sve će to koleginica, sa drugog sprata, prekucati i digitalizovati do kraja godine ...
 |
| Photo by Markus Spiske on Unsplash |
Svoj prvi časopis, inače prvi broj, o računarima, inovativnog imena "Računari", dobio sam u Rovinju '84 od matoraca, primer onih trenutaka koji vam zauvek odrede život. Možda će zvučati malo štreberski, ali imam sve brojeve, ukoričene i neviđeno sam srećan kada ih klinac ponekad lista kao neke muzejske primerke iz daleke prošlosti, fale samo one bele rukavice.
Slede godine bavljenja računarima kao hobijem, učenja raznih programskih jezika, školovanja, studiranja, magistriranja i na kraju profesionalnog bavljenja programiranjem, samo da bih bio svedok potpune degradacije profesije od strane beskrupoloznih, bahatih nesposobnjakovića, trutova i mutavih neznalica.
Gledam spotove, nažalost pravih, a ne digitalnih članova vlade, za koje je digitalizacija bajka braće Grim, koji ne shvataju niti suštinu, niti potrebu, niti opasnosti koje ona nosi. Digitalizacija je alat, sredstvo, oružije koje se može upotrebiti i u dobru i u lošu svrhu. Stoga je prva stvar koja nam treba: regulativa. I to je ono čime država treba da se bavi: pravnom regulativom, standardima podataka i protokolima.
Informatika je ubojita, jer zalazi u sve pore našeg društva, ulazi vam u kuću, može da sluša vaše razgovore, da vas slika kada o tome nemate pojma, da vas prati na ulici, da tumači i predviđa vaše ponašanje, lažira rezultate izvora ili birački spisak. S druge strane može da vam pomogne, uštedi tako dragoceno vreme, može da obezbedi transparentno trošenje para, uštedu na manuelnim poslovima koje se može usmeriti na kulturu, školstvo ili zdravstvo. Kakva će biti zavisi od nas, ali pre svega od svesti držanog aparata i pravnog uređenja.
Država ovde, kao i u drugim oblastima, kao što je pravosuđe, treba da obezbedi zdravo okruženje sa jasnim pravilima koja treba da omoguće širok front izvođača, njihovu promenljivost, raznovrsnost i modularnost. Ne treba, tačnije ne bi smela, da se bavi implementacijom ili favorizovanjem firmi i njihovih zatvorenih rešenja, koja su u startu osuđena na smrt, jer ih prave nekvalifikovana lica bez kapaciteta da prate dinamiku razvoja oblasti.
U Srbiji se trenutno informacionim tehnologijama bavi stotine firmi, među kojima ima izuzetno kvalitetnih, organizovanih i efikasnih, a koje, jednostavno, ne mogu da dođu do izražaja od parazitskih kompanija koje rade da bi otimale od države i sivim kanalima sipali novac u džepove vlasti ili njihovih ljubimaca. A posla ima za sve, jer država živi u informatičkom srednjem veku, koje se ne može maskirati "telepromtovanjem" u smešnom petparačkom promotivnom spotu. Toliko toga može da se kaže o tome, ali pokušaću da svedem samo na nekoliko najbitnijih stavki, koje mogu da razumeju i "civili".
Prvo je potrebno definisati standarde. Pokušaću plastično da objasnim. Ukoliko oni postoje, dve ili više firmi mogu potpuno nezavisno da rade na različitim modulima sistema i što je najbitnije u svakom trenutku neko staro rešenje se može zameniti novim ili se u posao uvesti novi izvođač. Mislim da vam je već jasno zašto se to ne dešava. Standardi moraju biti takvi da ne zavise od tehnologije, operativnog sistem i ne bi trebalo da imaju bilo kakvih implementacionih detalja. Oblast je preširoka da bi sada detaljisali šta bi sve trebalo definisati i standardizovati, počev od komunikacije do sigurnosti.
Drugo, sve se menja osim kamenja, a i ono se menja, tako da u startu treba predvideti evoluciju, tako da stara rešenja rade dovoljno dugo, a ipak da je moguće implementirati nova koja prate moderne tokove. To praktično znači da se time neko konstantno mora baviti, da postoji regulatorno telo koje čine stručnjaci, a ne političari i koje se bavi definisanjem i unapređenjem standarda, kao i preporukama i referentnim implementacijama.
Treće, ovo je lično, pristrasno, mišljenje, država treba da se okrene open-source tehnologijama jer jedino one mogu da obezbede informatičku nezavisnost. Ne znam u kom informatičkom univerzumu neko može smatrati bezbednim zatvoren softver u kabinetu vlade, na kojem kucaju državne tajne. Doduše, već smo videli virus koji tajne javno deklamuje na televiziji koja ima logo u obliku ružičaste povraćke.
Da bih bio fer, moram primetiti da je grobar srpskog informatičkog društva Dušan MIhajlović, koji je sa svojim Vidrama i povezanim firmama započeo digitalizaciju, pa sada treba cela večnost da popune jedan formular za pasoš, a dok sačekate red morate dva puta da se obrijete, čak i ako ste žena. Onda su se ređali, kao u jeftinom porniću, jedni za drugima, ministri, pomoćnici čak i neki profani koji odavno zloupotrebljavaju resurse unizverziteta i rade veliki biznis, gde oni uzimaju profit, a fakultetu ostavljaju troškove. I na kraju "cherry on top", država subvencioniše strane, inače prebogate firme koje se bave razvojem ili uslugama, ne bi li ubili ili oterali ovo, nešto malo, uspešnih.
Firme su se ovde okrenule stranom tržištu, traže klijente koji cene njihovu ekspertizu, redovno i dobro plaćaju i stalno imaju nove poslove. S druge strane država troši gomile para na neuspešne projekte, radeći neke i desetinama puta bezuspešno, kao što su recimo GIS sistemi za opštine ili preskupi elektronski dnevnici.
Jutro će promeniti sve, sve će to koleginica, sa drugog sprata, prekucati i digitalizovati do kraja godine ...
Comments
Post a Comment