Živan Warhol

Nova Godina, želeo to ili ne, uvek me natera na nekakvu rekapitulaciju. Razmišljam o svemu što se te godine desilo, o mestima na kojima sam bio, o ljudima sa kojima sam se družio i nažalost o ljudima kojih više nema. Nekada je Nova Godina bila samo jedan dan u godini, dan u kojem očekujem dobru zabavu, a koja se na kraju pretvori u tumaranje po gradskim ulicima i prečesto razočarenje, eventualno klizanje na dupetu po zaleđenim ulicama ili posetu urgentnom centru. Danas je to još jedan stepenik prema neminovnoj starosti. Photo by  Liv Bruce  on  Unsplash Godine prolaze mimo mene, osvrćem se tražim smisao. Često mislim kako su naši životi samo prdež na vetru, kako iza većine ljudi ostane samo kratkotrajan smrad, da bi zatim zauvek nestali. Valjda je normalno da sa godinama počnemo da se preispitujemo, da tražimo potvrdu ili opravdanje za svaki ispravan ili pogrešan korak koji smo napravili, a verujte mi takvih koraka je bilo mnogo. Ja, konkretno, kada se osvrnem unazad, sve mi je

Nakon gušenja studentskih demonstracija '68, prebacili su me u noćnu smenu, koja bi započinjala vinjakom u "Poslednjoj šansi". Teško je glumiti pijanca trezan, pa iz razloga autentičnosti već oko deset sam bio trešten pijan, lelujao između stolova, pokušavajući da se priključim društvu disidenata ili jakih momaka, dok je nada mnom lebdela molitva za još jedan vinjak. Mlad, balav, ponekad i upišan, delovao sam kao bezopasana, zabavna budala, kojoj su olako otkrivali svoje tajne, pričali zabranjene viceve ili ogovarali švalerke. Otvarali su se preda mnom, pravili se važni, ne shvatajući da ih njihova gordost gura u propast, otelotvorenu najčešće u batinama, koje ih, u kombinaciji sa rušenjem lagodnog gradskog života otkrivanjem mračnih tajni, pretvaraju u saradnike službe. Photo by  AbsolutVision  on  Unsplash Često o sebi mislim kao o palom, ali ipak, anđelu, koji je nekada, ostavite me u ubeđenju, bio tako ispravan. Anđelu koji mami duše na našu stranu, čekajući da

Svoj prvi računar dobio sam '85, malu smešnu napravu sa gumenom tastaturom, koja je programe učitavala sa Rudi Čajavec kasetofona i koja se priključivala na TV dugim antenskim kablom. Ljubav je bila na prvi pogled, pogotovo što je nakon igre Pong, koja je umesto džojstika imala dva potencijometra, Spektrum delovao kao svemirska tehnologija. Photo by  Markus Spiske  on  Unsplash Svoj prvi časopis, inače prvi broj, o računarima, inovativnog imena "Računari", dobio sam u Rovinju '84 od matoraca, primer onih trenutaka koji vam zauvek odrede život. Možda će zvučati malo štreberski, ali imam sve brojeve, ukoričene i neviđeno sam srećan kada ih klinac ponekad lista kao neke muzejske primerke iz daleke prošlosti, fale samo one bele rukavice. Slede godine bavljenja računarima kao hobijem, učenja raznih programskih jezika, školovanja, studiranja, magistriranja i na kraju profesionalnog bavljenja programiranjem, samo da bih bio svedok potpune degradacije profesije od s

Anksioznost je, bolest je teška reč, poremećaj modernog doba, za neke hroničan za neke akutan. Svedok sam epidemije oko sebe, znam neverovatno veliki broj ljudi koji su prošli ovo iskustvo, uključujući i sebe. Kapiram da bi moje bake sa podsmehom govorile o tome. "Ma kakve su to budalaštine, idi da kosiš ili nosiš ugalj i sve će to proći", čujem ih kako govore. Što je najgore, potpuno su u pravu, skučeni život u gradu doveo nas je do geneze novih poremećaja, prouzrokovane nedostatkom trošenja prirodnih stimulansa za prevazilaženje stresnih situacija. Kada sam bio mali, ne znam ni da li je taj pojam postojao, to govori o spokoju u kojem je, barem nekolicina nas, živela. Photo by  Gabriel  on  Unsplash Anksioznost počinje tiho, neprimetno, ona je inkrementalna, sa svakim novim teškim danom dodajete malo pogonskog goriva koje se skladišti negde u vama. Nekada su naši preci morali da budu stalno na oprezu, opasnost je vrebala iza svakog ugla, da ne kažem žbuna. Kritične si

Često vidim klince da uče, sede iznad knjige iz istorije, bubaju činjenice, prave beleške i pokušavaju da zapamte more nepovezanih informacija. Taj pristup, koji pamtim još od osnovne škole, većini dece ogadi inače predivan predmet. Istorija je učiteljica života, a decu ovde mrzi da je uče, što može objasniti mnogo toga lošeg što se dešava oko nas i naše, gotovo, pileće pamćenje. Školski smo primer izreke "Ko ne poznaje istoriju osuđen je da je ponavlja" ili "Istorija se prvi put ponavlja kao tragedija, a nakon toga kao tragikomedija". Nisam neki pasionirani ljubitelj, ne čitam stručnu literaturu, ali sam čitao ponešto, volim istorijske romane koji me zainteresuju da dodatno istražim o glavnim junacima i vremenima u kojima su živeli. Kada otputujem negde, volim da znam o tim mestima, šta se događalo, šta im je odredilo karakter. Ukoliko su u pitanju zemlje u okruženju, Mađarska, Rumunija, da znam šta je to što nas je kroz vreme povezivalo ili razdvajalo, koje su to

Telefon je neprestano zvonio, nadao sam se da će ignorisanje rešiti problem. Od kada sam se zaposlio u OZII skoro da nemam slobodnog vremena, jednostavno ideja je previše, snalažljivost smo morali da podignemo na nivo penzionera koji živi od svoje penzije. Moja porodica i dalje veruje da sam sekretar u odboru za bezbednost saobraćaja, koji rešava kosine, useke i "korićenja" reka. Photo by  Elijah O'Donnell  on  Unsplash Ideja je najopasnija stvar na svetu. Ako se ostavi bez kontrole, uz pionire, entuzijaste i altruiste može da pomera planine, ruši sisteme, usrećuje čitave narode. Apsolutno je neophodno saseći je u nastajanju, dok je još mladi pupoljak. Ranije se protiv nje borilo metodom grube sile, paljene su knjige, zabranjivane novine i časopisi, eliminisani nosioci. Interno u službi to zovemo, praistorija medijskog delovanja, mada neki sa setom i dalje gledaju na idole Gebelsa i Beriju (koji se doduše kao šef policije više bavio operativnim, a ne ideološkim aspe

Tačno se sećam zabezeknutog lica moje majke početkom osamdesetih, kada je ćale saopštio da je u nautičkoj prodavnici, koja se nalazila na Adi Ciganliji, kupio čamac, lađu, "Istranku" u protivvrednosti novog stojadina (Zastava 101).  Dani ljutnje, svađe, tradicionalne dernjave, koja u našem domu nije bila ništa neuobičajeno, drali smo se i oko mnogo manjih stvari. Ljutnja je trajala sve do prve vožnje Savom, nakon koje nam je svima bilo pomalo žao što nije kupljena duža verzija, imena jedne karijatide na spomeniku Neznanom junaku, "Dalmatika". Photo by  Mael BALLAND  on  Unsplash Ćale je izabrao ime "Srbija", ispisano Miroslavljevom ćirilicom, što je za ono vreme bilo prilično šokantno i imalo nekolilko organizacionih nedostataka, kao što je premazivanje imena kada čamac vučemo na letovanje u Hrvatsku. Simbolika tog imena dovedena je do nadrealnosti, kada je čamac nastradao 23. aprila 1999. godine u NATO bombardovanju, kao kolateralna šteta naivnosti

Poslednji odlazak na Exit desio se pre skoro 15 godina. Tek smo dobili klinca, ženi sise narasle kao vruća pogača od belog brašna, pucaju od mleka, mi još šokirani od spoznaje da smo roditelji, ne znamo gde nam je dupe, gde glava, srećni što ćemo napokon, bar na kratko da se vratimo u mladalački fazon. Nakon dugotrajnog čekanja u redu jedine kapije za ulaz i sigurnosne provere, probijamo se do prašnjavog platoa malo dalje od bine. Moloko se sprema za nastup, Ružica već odvaljena na bini jer joj je rođendan, ozvučenje slabo radi, doduše ispred bine ekstaza. Prašina pada svuda oko nas, počinje kiša. Dva sata nekvalitetnog programa (ne zbog Moloko koji je dao sve od sebe), pokisli, izgaženi, odlazimo kod burazera da prespavamo. Na samom koncertu žena eksira par piva, što dovodi da mleko, odloženo, u mlazevima, kreće da navire dok je konzument u Beogradu, osećam se kao jedan od aktera filmovima Tinto Brasa . Sve u svemu jedno nezaboravno veče, nakon kojeg smo rešili da je možda dosta odl

Svi imamo neko magično mesto koje živi u našem sećanju, na koje mislimo kada smo setni, kada nam je teško, kada želimo sami sebe da bodrimo i oraspoložimo. Mesto koje nas ispuni toplinom svesni da je, kao jezici izolovanih etničkih zajednica, ostalo zamrznuto u našoj mašti i koje očajnički pokušavamo da sačuvamo od zaborava. Kako mi bude nadolazila inspiracija, u nekoliko priča, pokušaću da dočaram magiju mesta, iako su prošle decenije, koje i dalje čuvam u srcu kao nešto najlepše što mi se događalo, naravno provučeno kroz filter vremena koji stvari uvek prikazuje lepšim nego što jesu ili su bile. Stiniva Nakon fijaska od letovanja '84 u Rovinju, rešeni da se malo oraspoložimo, a usput da se matorci izmire, krećemo preko Šibenika, slapova Krke i Splita do ostrva Vis, nesvesni koliko će nam ta odluka promeniti živote. Ideja je bila da obiđemo maminu koleginicu u uvali, animalnog imena, Ženka. Divljina, improvizovana kućica blizu mora gotovo trenutno hipnotiše matorce, mene je

Na Dunav stanici stojimo durg iz razreda, njegova mama i ja, čekamo šinobus za Zrenjanin koji će nas odvesti u prvomajsku avanturu. Prvi put su me roditelji pustili da otputujem, bez pratnje rođaka ili učiteljice. U okviru prtljaga nezaobilazan Spectrum, dobra volja i planovi za nezaboravni vikend, koji je to i postao, ali ne zahvaljujući našoj maštovitosti. Photo by  Yves Alarie  on  Unsplash Jugoslavija je tada još uvek zemlja iza gvozdene zavese, na oko nisu bile vidljive pukotine, koje će se do početka devedesetih pretvoriti u rasede i kanjone koji će dovesti do definitivnog kraha države. Iz ponašanja tadašnjeg rukovodstva, svako sa gramom mozga, može shvatiti genezu podaničkog mentaliteta koju današnja pošast od vlasti, u drugom režimu, iskusno koristi. Kao što mnogi znaju, nesreća se dogodila 26. aprila, manje od nedelju dana pre velikog praznika, Dana rada, koji je u našoj socijalističoj zemalji radnog naroda i narodnosti podrazumevao dane odmora, nerada, obično u priro