Često vidim klince da uče, sede iznad knjige iz istorije, bubaju činjenice, prave beleške i pokušavaju da zapamte more nepovezanih informacija. Taj pristup, koji pamtim još od osnovne škole, većini dece ogadi inače predivan predmet. Istorija je učiteljica života, a decu ovde mrzi da je uče, što može objasniti mnogo toga lošeg što se dešava oko nas i naše, gotovo, pileće pamćenje. Školski smo primer izreke "Ko ne poznaje istoriju osuđen je da je ponavlja" ili "Istorija se prvi put ponavlja kao tragedija, a nakon toga kao tragikomedija". Nisam neki pasionirani ljubitelj, ne čitam stručnu literaturu, ali sam čitao ponešto, volim istorijske romane koji me zainteresuju da dodatno istražim o glavnim junacima i vremenima u kojima su živeli. Kada otputujem negde, volim da znam o tim mestima, šta se događalo, šta im je odredilo karakter. Ukoliko su u pitanju zemlje u okruženju, Mađarska, Rumunija, da znam šta je to što nas je kroz vreme povezivalo ili razdvajalo, koje su to dodirne tačke. Kao klinca posebno me je zanimala srpska istorija, kao i uspon fašizma u Italiji i Nemačkoj, tako da pomalo znam o (operativnim) mehanizmima uspostavljanja totalitarne vlasti.
Da predajem u školi, predavao bih kroz lik nekog malog, nama (figurativno govoreći) bliskog lika, koji je bačen u vrtlog istorijskih događaja, nesvestan značaja trenutka u kojem živi. Naravno, ne može se kroz samo jednu osobu ispričati sve, tako da bi to verovatno bio omnibus raznih, malih, ličnih priča dok deci ne dočaram atmosferu i ono što su ljudi tog doba proživljavali i osećali. Bez saosećanja, samo je pitanje vremena kada će svi suvoparni podaci ispariti iz mozga. To je jedini (ili jedan od) način(a), da se istorija zavoli i približi najmlađima. Morala bi biti obavezana, pored srpskog i književnosti, na svim nivoima školovanja, od osnovne škole do tehničkih i drugih fakulteta. Možda bi to pomoglo da se smanji nivo gluposti, tragedija i banalnosti u kojima živimo.
Naravno, sve treba uzeti sa rezervom, opšte je mesto da istoriju pišu pobednici. Treba uvek sagledati događaje i iz ugla poraženih, ukoliko stvarno želite da dođete do istine. Roman "Čitač" jedan je od retkih koji vam tačno može dočarati osećanja jednog malog čoveka, odnosno žene, u mašineriji zla kakav je bio nacizam.
Kada bi želeo da opišem deo atmosfere dvadesetog veka jedan od likova bi bila moja baka, rođena 1913. godine u Bosni, tadašnjoj Austrougarskoj. Molim vas da priču uzmete sa rezervom, jer se bazira isključivo na bakinim sećanjima i mojoj neveštoj interpretaciji. Pradeda, vođen idealima, a i činjenicom da je Srbija za prava seljaka tog vremena, spram Austrougarske, bila Francuska posle revolucije spram Rusije (a Sloboda, sa velikim S, je ono što nas iskreno motiviše, a ne lepe zgrade ili mostovi koje je pravio mladi Ajfel, kao carski inženjer) bio je član "Mlade Bosne", prave ideje, zloupotrebljene od tadašnjih službi državne bezbednosti, sa Dragutinom Dimitrijevićem na čelu (možemo napraviti analogiju sa dešavanjima u ex Yu početkom devedesetih). Elem, nakon Sarajevskog procesa država pobunjeniku pali kuću i proteruje ga sa ognjišta, nakon čega se sele u okolinu Tuzle. Baka je tada bila beba, ali priča o tome kako su zbog politike ostali bez doma bila je duboko usađena u nju i izvor nepoverenja, ali i straha od bilo koje vlasti. Takođe pamtim da mi je pričala kako je Gavrilo Princip spavao kod njih u kući i da je to bio jedan od razloga zašto je pradeda uhapšen.
Odrastala je u prvo Kraljevini SHS, a zatim u Aleksandrovoj Jugoslaviji. Otac službenik, nakon prerane prababine smrti, ponovo se ženi, a ona, kao pepeljuga, preuzima brigu o braći i sestrama iz prvog braka, a kasnije polubraći i polusestrama. Ponekad mi je onako usput, dok secka nešto u kuhinji, pričala kako je politika kurva, kako su Pašića svi pljuvali, a onda kada je dolazio u njihovo mesto uspevao je da besnu gomilu preobrati govorom, tako da bi ga na kraju nosili na rukama. O Pašiću imam jako loše mišljenje, da se ja pitam maksimalno bi dobio neku slepu ulicu u Beogradu, jer je jedan od kreatora naše istorijske tragedije i rodonačelnik ovog "naprednjačkog" bednog mentaliteta, ali ona je o tome pričala kao o nečemu što je bilo juče, kao da će se svakog trenutka pojaviti u drugom dnevniku i održati neki prigodni govor.
Jutrom uz kafu opušteno mi je pričala kako se družila sa sestrom Meše Selimovića, koji je ostavio ženu i otišao za svojom srećom, neopterećena veličinom Meše, pošto govori, skoro pa, o drugaru iz ulice. Analizira zašto je to uradio, opisuje mi kako se osećao i kakava mu je bila druga žena.
Na TVu neka emisija o Kralju Aleksandru, scena kako umire u kolima, siguran sam da ne izgovara čuveni fejk citat "Čuvajte mi Jugoslaviju", baka prepričava kako su svi bili tužni, kako su mnogi dolazili u Beograd na sahranu, kako je cela država bila skrkhana bolom. Aleksandar svojim ego i masonskim tripovima, definitivno nas je posvađao sa germanima i latinima, uništio legat Obrenovića i odveo u propast (što naravno ne opravdava masakr od strane Nemaca, direktno, i Italijana, posredno, podrškom ustašama). Kada je shvatio da se mnogo zajebao i kada je hteo koliko-toliko da popravi stvar platio je glavom. Između dva rata već je počelo truljenje, proces koji su ubrzali Milan Stojadinović, Petar Živković i ekipa. Hrvatskim akterima tragedije ovih prostora, ostavljam da se bavi neki bloger u ljepoj njihovoj:).
Priča mi kako je pobegla iz Bosne, ostavila verenika, današnjim rečnikom rekla bi da tu nije bilo hemije. Onda tras, pojavljuje se moj deda, po kojem nosim ime, "Najlepši u celom srezu", u odelu, samouki svirač violine, božanskog glasa (da li je tako i bilo, ostavljam vama da procenite, ja definitivno nemam sluha, od keve sam nasledio crnogorski dvoglas, koji tako dobro sviraju na guslama). Violina, i dalje, negde u kući mojih matoraca, tužno skuplja prašinu, nada se da će je neko jednog dana nežno svirati. Deda krojač počinje, fizički težak, ali emotivno ispunjen život u Varvarinu, u koji se, nakon završenog zanata seli iz zapadne Srbije. I dalje imamo uramljeno majstorsko pismo i uspomenu na bakine priče kako ispod igle nema hladovine, kako je bio strog, ali pravičan sa šegrtima i iz kojih se mogao osetiti život male varošice.
Deda, predratni komunista, slepo veruje u Internacionalu, veruje da je moguće izgraditi novo društvo bolje i pravednije. Kao i mnoge, posle rata, dešavanja ga demantuju, napušta ideju i mesto predsednika opštine, zahvaljujući prijateljima uspeva da izbegne Goli Otok i definitivno izlazi iz partije. Na osnovu priča najbližih znam da je umro razočaran i ogorčen, nadam se da neću ponoviti njegove greške, da sam dovoljno naučio iz naše male porodične istorije.
Rat dočekuju sa dvoje male dece, ćale je rođen nakon rata, što objašnjava njegovu razmaženost u odnosu na strica i tetku, ali i nesputan duh. Pričala mi je kako su Nemci bili gospoda, mnogi su deci delili čokoladu, ali znala je koliko su bili surovi. Dedu odvode u zarobljeništvo, jedno vreme je u nekom od logora, tu na teritoriji Srbije, navodno sa drugovima umire od gladi, jedu crknutu konjetinu od koje se kasnije razboli i tu bolest hronično vuče sve do smrti. Kao u nekom filmu o Džejms Bondu, prilikom transporta, odvaljuju pod teretnog vagona, beže iz voza u pokretu i vraćaju se kući (ne znam kako, stvarno, i kako ga nije bio strah) i on do kraja rata podržava partizane. Ne kaže se džabe, pred zoru se mrzne. Dedinog rođenog brata, na samom kraju rata, prisilno mobilišu četnici i gine, a njegov sin kasnije će odrasti zajedno sa mojima u podrumu Dalmatinske ulice. Znam da se ćale mnogo napio kada je išao u dedino rodno selo i hteo je da bije onog koji je potkazao strica četnicima dok su sprovodili mobilizaciju.
Joža ima priču o sankanju u koritu, a baba o koritu u kojem su hteli da kupaju odmetnutog, ubijenog četnika, na kraju rata. Partizani su nacionalizovali korito, ali ih je baba, onako sitna i drčna naribala, oterala u tri lepe materine, ne dozvolivši da porodično blago ukaljaju tuđom mukom. "Oni onako krvavog da ga kupaju, a gde ću ja decu posle da kupam?". Nije sporila da su se i četnici borili protiv Nemaca, ali pričala je da su bili mnogo strašni i da su ih se svi plašili, barem u njenom kraju. Tu su izleda svi više gledali kako da zajebu komšiju, nego kako da oteramo okupatora.
Nakon rata, deda postaje predsednik opštine, ali ubrzo, ne želeći da timari Trumanova jaja, napušta partiju i posvećuje se poslu. Da bi školovao decu, iz udobne kuće, svoje radnje, seli se u podrum u Beogradu, dobija posao negde na Slaviji, mislim prekoputa JDP-a. Pričala je baka da je tu bilo lepo, a ja znam da je bilo hladno, vlažno i memljivo, da su morali dva puta godišnje da kreče, da je njih bilo uvek između sedam i deset u dve prostorije, da je svako jutro na ruke prala veš, teglila drva za potpalu, pokušavala da prehrani porodicu nekom malom, kako je ona to zvala, crkavicom. Do smrti nije joj bilo većeg gušta, nego kada uspe nešto da "ušpara" i prvi uslov da bude ispunjena srećom je bila puna trpeza. Hrana, iz straha da je nema, je kriterijum broj jedan i sa svakog puta me je dočekivala rečima "Šta ste tamo jeli?".
Šezdesete, ćaleta je uhvatilo društvo, često kada gledamo neki domaći film, sa setom priča o nekom mangašu iz kraja, koji je "turistički" obilazilio zatvore mnogih evropskih zemalja. Nisu za njega to ovi pucači danas, nego romantični junaci koji su sve rešavali pesnicama. Ima tu i priča o Stevanu Markoviću, legendi Beogradskih ulica, telohranitelja Alena Delona, koji je postao toliko drzak, da osim što je, da izvinite, jebao ženu tadašnjeg francuskog predsednika, pokušao i da ih ucenjuje slikama sa svingerske žurke, pa je to platio glavom i u nekoliko kesa spakovan i poslat za Beograd. Tu je i njegov najbolji drug Miloš Milošević koji je uspeo da blesne u Holivudu, ali je isto svoju hrabrost ili bahatost platio glavom u kući Mikija Runija. Ima tu i malo poznatih likova koji su vodili bordele po celoj Evropi, pljačkali Narodno Pozorište, krali ili molerisali po Parizu.
No da se vratim babčetu. Jednom prilikom dok smo sedeli u mom starom stanu, u blizini Dalmatinske, onako zamišljeno se zapita šta li je sa njenom drugaricom iz kraja. Priča mi kako je za vreme rata (ne znam da li nasumično ili nakon što joj je muž ubijen) izabrala nekog zatvorenika, Jevrejina, i tokom celog rata mu pisala pisma iako ga nikada nije videla. Posle rata zatvorenik je pronašao, venčali su se i dobili sina, danas ga znate kao Davida Albaharija. U svojim knjigama ima ispričanu priču svoje majke, to sam saznao tek naknadno, nažalost još je nisam pročitao. Pričala je to sa takvom lakoćom, kao da će stvarno, ako skrene tu iza ćoška, sresti njegovu majku i proćaskati kao u vremenima posle rata.
Krajem šezdesetih ili početkom sedamdesetih sele se u BJ. Čini se da je teško vreme iza nje, da sve kreće uzlaznom putanjom. U tom nekom periodu kreće Jugoslovenski Belle Epoch. Iskreno je volela Tita, ali ne i ostale političare, morate razumeti i zašto, jer je verovala da je iz bede u kojoj je živela ceo život doveo u, iz njenog ugla, blagostanje. Imala je para za prodavnicu, veš je prala mašina, kuvalo se na električnom šporetu. Samo je kaljeva peć podsećala na stara teška vremena, iz podruma trebalo je donositi ugalj i drva na četvrti sprat, bez lifta. Ali Titovu, niti bilo koju drugu sliku bilo kog političara, nismo držali u kući, a to je radilo 80% ljudi tada, mnogi od njih danas su "vojvode", predsednici i premijeri. Baba je personifikaciju vlasti uvek malo volela i iz straha, nisam to mogao tada da razumem, ali danas mogu. Uz sve to, molila se svako veče, zahvaljivala Bogu na svemu, tako je naučila, uredno slavila slavu, nije dedi dozvolila da tradicija izumre.
U godini moga rođenja, Variola Vera (filma se sećate, zar ne), deda umire, pre nego smo se nas dvojca upoznali, nije uspeo da me sačeka još koji mesec. Neizmerno mi je žao zbog toga, iako se ne bih sećao, ali mogao bih da kažem da smo savremenici. Do skoro su mi oni koji su dedu poznavali, doduše retko jer ih je malo među živima, govorili da jako ličimo i da sam osim imena nasledio i pojavu. Keva je verovatno, dok je bila trudna, pričala dedi i babi, kako je negovala Aleksandrovog brata, Đorđa, pred njegovu smrt, jedinog Karađorđevića koji je živeo ovde i koji se odrekao familije (možda i s pravom). Jednom prilikom mi je rekla da uopšte nije bio lud i da je bio pravi gospodin i da misli da nije ubio Kolakovića. Skoro punih četrdeset godina baka je bila udovica, ali za nju je deda uvek bio živ, čekala je dan kada će se ponovo sastati, zajedno leći u grobnu postelju, ne bi li do večnosti ostali tako. Sa kakvom ljubavlju i zahvalnošću je pričala o njemu (znam da je namerno zaboravila sve ono loše) to je skoro nemoguće opisati.
Kroz naš stan, dok sam bio mali, prolaze nebrojeni gosti, rođaci, prijatelji, mamina braća, svako kome je bio potreban dom, utočište, bio je dobrodošao. Svakog od njih ujutro je budila uz slatko i kafu. Industralizacija dobija zamah, blagostanje je sve veće, spokoj u životima većine puka, nesvesnog rđe koja počinje odozdole da nagriza temelje cele naše države. Nepotizam je postojao, veze, zapošljavanja, sve je polako hvatalo zamah, ali nevidljivo, tiho i strpljivo. Za razliku od danas ipak ste morali biti potkovani znanjem da bi vas neko zaposlio, problem je bio u konkurenciji. Baka je tu samo posmatrač, odavno se ne pita ništa više, na njene mudre savete i iskustva ne obraćamo pažnju, možda ih čak i ismevamo, bahato verujući da smo najpametniji. Iz tog perioda pamtim kada smo dobili TV u boji, znate onaj što slika u jednom trenutku počne da se vrti, pa morate ustati da je zaustavite malim potenciometrom koje se nalazilo sa zadnje strane.
Kraj sedamdesetih, nesvrstani, Nehru, Naser, svetski lideri utrkuju se da nas posete, do tada nebitnu, ruralnu, državu. Tito vešto balansira na konopcu razapetom između istoka i zapada, kada se nagne na jednu stranu u kontra ruku mu stave nešto para, ne bi li povratio ravnotežu. Početkom osamdesete, svi su znali da je Tito bolestan, znali smo da ako umre ujakova svadba će morati da se odloži. A onda šok, taman što smo se doputovali sa te iste svadbe, voditelj, plačnim glasom izgovara "Umro je drug Tito". Keva i baba u plač, ćale ga nikada nije voleo, sećam se samo da je nešto zlobno prokomentarisao. O masovnoj histeriji, plakanju, stajanju na ulici, mimohodu i ostalim budalaštinama neću pisati, reći ću samo da ćale nije hteo da ide, ali je vozio kevu, da bi sa posla videli da se pojavila.
Osamdesete, turbulentno, bankrot države, pamtim kada su postojale tačkice, tačnije bonovi, za kafu, deterdžent ili bilo šta drugo smisleno, jer neposredno posle smrti vođe nije bilo ničega. Sledi borba malih Napoleona oko vlasti, još uvek kola idu uzbrdo, do vrha brda, odakle će se devedesetih sjuriti dole u provaliju. Vreme Regana, Margaret Tačer, Tramp je njihovo retardirano ideološko dete. Baka je već stara, ali vrlo lucidna, nemo prati događanja. U vreme Slobodana, za nju Slobe, zaljubila se odmah. Bilo je potrebno da prođe skoro više od deset godina, da hemija među njima nestane. Nije ona njega toliko volela, koliko se plašila promene, uvek mi je govorila da vlast boli dupe za nas, da smo mali šrafovi, da se ništa neće promeniti i da se može desiti da nam bude još gore, na šta sam ja dobijao nervne slomove i želju da je uhvatim za ruke, onako krhku i prodrmam, ne bi li se dozvala pameti. Umnogome je bila u pravu, bili smo slepi i naivni, jedino što, za razliku od nje, mislim da su Slobodan i gospođa mu, kamen temeljac svog zla koje nam se desilo od tada do danas. Znao sam da mu je kraj, kada je baba odlučila da glasa protiv njega.
Baka je živela skoro 100 godina, kroz njen život sigurno bi se moglo spremiti lekcija za celo polugodište, oko svake sitnice mogla bi se isplesti priča, koja bi deci ostala zauvek urezana u pamćenje.
Iz mog pamćenja, nestaće tek kada umrem ....
Da predajem u školi, predavao bih kroz lik nekog malog, nama (figurativno govoreći) bliskog lika, koji je bačen u vrtlog istorijskih događaja, nesvestan značaja trenutka u kojem živi. Naravno, ne može se kroz samo jednu osobu ispričati sve, tako da bi to verovatno bio omnibus raznih, malih, ličnih priča dok deci ne dočaram atmosferu i ono što su ljudi tog doba proživljavali i osećali. Bez saosećanja, samo je pitanje vremena kada će svi suvoparni podaci ispariti iz mozga. To je jedini (ili jedan od) način(a), da se istorija zavoli i približi najmlađima. Morala bi biti obavezana, pored srpskog i književnosti, na svim nivoima školovanja, od osnovne škole do tehničkih i drugih fakulteta. Možda bi to pomoglo da se smanji nivo gluposti, tragedija i banalnosti u kojima živimo.
Naravno, sve treba uzeti sa rezervom, opšte je mesto da istoriju pišu pobednici. Treba uvek sagledati događaje i iz ugla poraženih, ukoliko stvarno želite da dođete do istine. Roman "Čitač" jedan je od retkih koji vam tačno može dočarati osećanja jednog malog čoveka, odnosno žene, u mašineriji zla kakav je bio nacizam.
 |
| Photo by Cristian Newman on Unsplash |
Odrastala je u prvo Kraljevini SHS, a zatim u Aleksandrovoj Jugoslaviji. Otac službenik, nakon prerane prababine smrti, ponovo se ženi, a ona, kao pepeljuga, preuzima brigu o braći i sestrama iz prvog braka, a kasnije polubraći i polusestrama. Ponekad mi je onako usput, dok secka nešto u kuhinji, pričala kako je politika kurva, kako su Pašića svi pljuvali, a onda kada je dolazio u njihovo mesto uspevao je da besnu gomilu preobrati govorom, tako da bi ga na kraju nosili na rukama. O Pašiću imam jako loše mišljenje, da se ja pitam maksimalno bi dobio neku slepu ulicu u Beogradu, jer je jedan od kreatora naše istorijske tragedije i rodonačelnik ovog "naprednjačkog" bednog mentaliteta, ali ona je o tome pričala kao o nečemu što je bilo juče, kao da će se svakog trenutka pojaviti u drugom dnevniku i održati neki prigodni govor.
Jutrom uz kafu opušteno mi je pričala kako se družila sa sestrom Meše Selimovića, koji je ostavio ženu i otišao za svojom srećom, neopterećena veličinom Meše, pošto govori, skoro pa, o drugaru iz ulice. Analizira zašto je to uradio, opisuje mi kako se osećao i kakava mu je bila druga žena.
Na TVu neka emisija o Kralju Aleksandru, scena kako umire u kolima, siguran sam da ne izgovara čuveni fejk citat "Čuvajte mi Jugoslaviju", baka prepričava kako su svi bili tužni, kako su mnogi dolazili u Beograd na sahranu, kako je cela država bila skrkhana bolom. Aleksandar svojim ego i masonskim tripovima, definitivno nas je posvađao sa germanima i latinima, uništio legat Obrenovića i odveo u propast (što naravno ne opravdava masakr od strane Nemaca, direktno, i Italijana, posredno, podrškom ustašama). Kada je shvatio da se mnogo zajebao i kada je hteo koliko-toliko da popravi stvar platio je glavom. Između dva rata već je počelo truljenje, proces koji su ubrzali Milan Stojadinović, Petar Živković i ekipa. Hrvatskim akterima tragedije ovih prostora, ostavljam da se bavi neki bloger u ljepoj njihovoj:).
Priča mi kako je pobegla iz Bosne, ostavila verenika, današnjim rečnikom rekla bi da tu nije bilo hemije. Onda tras, pojavljuje se moj deda, po kojem nosim ime, "Najlepši u celom srezu", u odelu, samouki svirač violine, božanskog glasa (da li je tako i bilo, ostavljam vama da procenite, ja definitivno nemam sluha, od keve sam nasledio crnogorski dvoglas, koji tako dobro sviraju na guslama). Violina, i dalje, negde u kući mojih matoraca, tužno skuplja prašinu, nada se da će je neko jednog dana nežno svirati. Deda krojač počinje, fizički težak, ali emotivno ispunjen život u Varvarinu, u koji se, nakon završenog zanata seli iz zapadne Srbije. I dalje imamo uramljeno majstorsko pismo i uspomenu na bakine priče kako ispod igle nema hladovine, kako je bio strog, ali pravičan sa šegrtima i iz kojih se mogao osetiti život male varošice.
Deda, predratni komunista, slepo veruje u Internacionalu, veruje da je moguće izgraditi novo društvo bolje i pravednije. Kao i mnoge, posle rata, dešavanja ga demantuju, napušta ideju i mesto predsednika opštine, zahvaljujući prijateljima uspeva da izbegne Goli Otok i definitivno izlazi iz partije. Na osnovu priča najbližih znam da je umro razočaran i ogorčen, nadam se da neću ponoviti njegove greške, da sam dovoljno naučio iz naše male porodične istorije.
Rat dočekuju sa dvoje male dece, ćale je rođen nakon rata, što objašnjava njegovu razmaženost u odnosu na strica i tetku, ali i nesputan duh. Pričala mi je kako su Nemci bili gospoda, mnogi su deci delili čokoladu, ali znala je koliko su bili surovi. Dedu odvode u zarobljeništvo, jedno vreme je u nekom od logora, tu na teritoriji Srbije, navodno sa drugovima umire od gladi, jedu crknutu konjetinu od koje se kasnije razboli i tu bolest hronično vuče sve do smrti. Kao u nekom filmu o Džejms Bondu, prilikom transporta, odvaljuju pod teretnog vagona, beže iz voza u pokretu i vraćaju se kući (ne znam kako, stvarno, i kako ga nije bio strah) i on do kraja rata podržava partizane. Ne kaže se džabe, pred zoru se mrzne. Dedinog rođenog brata, na samom kraju rata, prisilno mobilišu četnici i gine, a njegov sin kasnije će odrasti zajedno sa mojima u podrumu Dalmatinske ulice. Znam da se ćale mnogo napio kada je išao u dedino rodno selo i hteo je da bije onog koji je potkazao strica četnicima dok su sprovodili mobilizaciju.
Joža ima priču o sankanju u koritu, a baba o koritu u kojem su hteli da kupaju odmetnutog, ubijenog četnika, na kraju rata. Partizani su nacionalizovali korito, ali ih je baba, onako sitna i drčna naribala, oterala u tri lepe materine, ne dozvolivši da porodično blago ukaljaju tuđom mukom. "Oni onako krvavog da ga kupaju, a gde ću ja decu posle da kupam?". Nije sporila da su se i četnici borili protiv Nemaca, ali pričala je da su bili mnogo strašni i da su ih se svi plašili, barem u njenom kraju. Tu su izleda svi više gledali kako da zajebu komšiju, nego kako da oteramo okupatora.
Nakon rata, deda postaje predsednik opštine, ali ubrzo, ne želeći da timari Trumanova jaja, napušta partiju i posvećuje se poslu. Da bi školovao decu, iz udobne kuće, svoje radnje, seli se u podrum u Beogradu, dobija posao negde na Slaviji, mislim prekoputa JDP-a. Pričala je baka da je tu bilo lepo, a ja znam da je bilo hladno, vlažno i memljivo, da su morali dva puta godišnje da kreče, da je njih bilo uvek između sedam i deset u dve prostorije, da je svako jutro na ruke prala veš, teglila drva za potpalu, pokušavala da prehrani porodicu nekom malom, kako je ona to zvala, crkavicom. Do smrti nije joj bilo većeg gušta, nego kada uspe nešto da "ušpara" i prvi uslov da bude ispunjena srećom je bila puna trpeza. Hrana, iz straha da je nema, je kriterijum broj jedan i sa svakog puta me je dočekivala rečima "Šta ste tamo jeli?".
Šezdesete, ćaleta je uhvatilo društvo, često kada gledamo neki domaći film, sa setom priča o nekom mangašu iz kraja, koji je "turistički" obilazilio zatvore mnogih evropskih zemalja. Nisu za njega to ovi pucači danas, nego romantični junaci koji su sve rešavali pesnicama. Ima tu i priča o Stevanu Markoviću, legendi Beogradskih ulica, telohranitelja Alena Delona, koji je postao toliko drzak, da osim što je, da izvinite, jebao ženu tadašnjeg francuskog predsednika, pokušao i da ih ucenjuje slikama sa svingerske žurke, pa je to platio glavom i u nekoliko kesa spakovan i poslat za Beograd. Tu je i njegov najbolji drug Miloš Milošević koji je uspeo da blesne u Holivudu, ali je isto svoju hrabrost ili bahatost platio glavom u kući Mikija Runija. Ima tu i malo poznatih likova koji su vodili bordele po celoj Evropi, pljačkali Narodno Pozorište, krali ili molerisali po Parizu.
No da se vratim babčetu. Jednom prilikom dok smo sedeli u mom starom stanu, u blizini Dalmatinske, onako zamišljeno se zapita šta li je sa njenom drugaricom iz kraja. Priča mi kako je za vreme rata (ne znam da li nasumično ili nakon što joj je muž ubijen) izabrala nekog zatvorenika, Jevrejina, i tokom celog rata mu pisala pisma iako ga nikada nije videla. Posle rata zatvorenik je pronašao, venčali su se i dobili sina, danas ga znate kao Davida Albaharija. U svojim knjigama ima ispričanu priču svoje majke, to sam saznao tek naknadno, nažalost još je nisam pročitao. Pričala je to sa takvom lakoćom, kao da će stvarno, ako skrene tu iza ćoška, sresti njegovu majku i proćaskati kao u vremenima posle rata.
Krajem šezdesetih ili početkom sedamdesetih sele se u BJ. Čini se da je teško vreme iza nje, da sve kreće uzlaznom putanjom. U tom nekom periodu kreće Jugoslovenski Belle Epoch. Iskreno je volela Tita, ali ne i ostale političare, morate razumeti i zašto, jer je verovala da je iz bede u kojoj je živela ceo život doveo u, iz njenog ugla, blagostanje. Imala je para za prodavnicu, veš je prala mašina, kuvalo se na električnom šporetu. Samo je kaljeva peć podsećala na stara teška vremena, iz podruma trebalo je donositi ugalj i drva na četvrti sprat, bez lifta. Ali Titovu, niti bilo koju drugu sliku bilo kog političara, nismo držali u kući, a to je radilo 80% ljudi tada, mnogi od njih danas su "vojvode", predsednici i premijeri. Baba je personifikaciju vlasti uvek malo volela i iz straha, nisam to mogao tada da razumem, ali danas mogu. Uz sve to, molila se svako veče, zahvaljivala Bogu na svemu, tako je naučila, uredno slavila slavu, nije dedi dozvolila da tradicija izumre.
U godini moga rođenja, Variola Vera (filma se sećate, zar ne), deda umire, pre nego smo se nas dvojca upoznali, nije uspeo da me sačeka još koji mesec. Neizmerno mi je žao zbog toga, iako se ne bih sećao, ali mogao bih da kažem da smo savremenici. Do skoro su mi oni koji su dedu poznavali, doduše retko jer ih je malo među živima, govorili da jako ličimo i da sam osim imena nasledio i pojavu. Keva je verovatno, dok je bila trudna, pričala dedi i babi, kako je negovala Aleksandrovog brata, Đorđa, pred njegovu smrt, jedinog Karađorđevića koji je živeo ovde i koji se odrekao familije (možda i s pravom). Jednom prilikom mi je rekla da uopšte nije bio lud i da je bio pravi gospodin i da misli da nije ubio Kolakovića. Skoro punih četrdeset godina baka je bila udovica, ali za nju je deda uvek bio živ, čekala je dan kada će se ponovo sastati, zajedno leći u grobnu postelju, ne bi li do večnosti ostali tako. Sa kakvom ljubavlju i zahvalnošću je pričala o njemu (znam da je namerno zaboravila sve ono loše) to je skoro nemoguće opisati.
Kroz naš stan, dok sam bio mali, prolaze nebrojeni gosti, rođaci, prijatelji, mamina braća, svako kome je bio potreban dom, utočište, bio je dobrodošao. Svakog od njih ujutro je budila uz slatko i kafu. Industralizacija dobija zamah, blagostanje je sve veće, spokoj u životima većine puka, nesvesnog rđe koja počinje odozdole da nagriza temelje cele naše države. Nepotizam je postojao, veze, zapošljavanja, sve je polako hvatalo zamah, ali nevidljivo, tiho i strpljivo. Za razliku od danas ipak ste morali biti potkovani znanjem da bi vas neko zaposlio, problem je bio u konkurenciji. Baka je tu samo posmatrač, odavno se ne pita ništa više, na njene mudre savete i iskustva ne obraćamo pažnju, možda ih čak i ismevamo, bahato verujući da smo najpametniji. Iz tog perioda pamtim kada smo dobili TV u boji, znate onaj što slika u jednom trenutku počne da se vrti, pa morate ustati da je zaustavite malim potenciometrom koje se nalazilo sa zadnje strane.
Kraj sedamdesetih, nesvrstani, Nehru, Naser, svetski lideri utrkuju se da nas posete, do tada nebitnu, ruralnu, državu. Tito vešto balansira na konopcu razapetom između istoka i zapada, kada se nagne na jednu stranu u kontra ruku mu stave nešto para, ne bi li povratio ravnotežu. Početkom osamdesete, svi su znali da je Tito bolestan, znali smo da ako umre ujakova svadba će morati da se odloži. A onda šok, taman što smo se doputovali sa te iste svadbe, voditelj, plačnim glasom izgovara "Umro je drug Tito". Keva i baba u plač, ćale ga nikada nije voleo, sećam se samo da je nešto zlobno prokomentarisao. O masovnoj histeriji, plakanju, stajanju na ulici, mimohodu i ostalim budalaštinama neću pisati, reći ću samo da ćale nije hteo da ide, ali je vozio kevu, da bi sa posla videli da se pojavila.
Osamdesete, turbulentno, bankrot države, pamtim kada su postojale tačkice, tačnije bonovi, za kafu, deterdžent ili bilo šta drugo smisleno, jer neposredno posle smrti vođe nije bilo ničega. Sledi borba malih Napoleona oko vlasti, još uvek kola idu uzbrdo, do vrha brda, odakle će se devedesetih sjuriti dole u provaliju. Vreme Regana, Margaret Tačer, Tramp je njihovo retardirano ideološko dete. Baka je već stara, ali vrlo lucidna, nemo prati događanja. U vreme Slobodana, za nju Slobe, zaljubila se odmah. Bilo je potrebno da prođe skoro više od deset godina, da hemija među njima nestane. Nije ona njega toliko volela, koliko se plašila promene, uvek mi je govorila da vlast boli dupe za nas, da smo mali šrafovi, da se ništa neće promeniti i da se može desiti da nam bude još gore, na šta sam ja dobijao nervne slomove i želju da je uhvatim za ruke, onako krhku i prodrmam, ne bi li se dozvala pameti. Umnogome je bila u pravu, bili smo slepi i naivni, jedino što, za razliku od nje, mislim da su Slobodan i gospođa mu, kamen temeljac svog zla koje nam se desilo od tada do danas. Znao sam da mu je kraj, kada je baba odlučila da glasa protiv njega.
Baka je živela skoro 100 godina, kroz njen život sigurno bi se moglo spremiti lekcija za celo polugodište, oko svake sitnice mogla bi se isplesti priča, koja bi deci ostala zauvek urezana u pamćenje.
Iz mog pamćenja, nestaće tek kada umrem ....
Comments
Post a Comment