Živan Warhol

Svi imamo neko magično mesto koje živi u našem sećanju, na koje mislimo kada smo setni, kada nam je teško, kada želimo sami sebe da bodrimo i oraspoložimo. Mesto koje nas ispuni toplinom svesni da je, kao jezici izolovanih etničkih zajednica, ostalo zamrznuto u našoj mašti i koje očajnički pokušavamo da sačuvamo od zaborava. Kako mi bude nadolazila inspiracija, u nekoliko priča, pokušaću da dočaram magiju mesta, iako su prošle decenije, koje i dalje čuvam u srcu kao nešto najlepše što mi se događalo, naravno provučeno kroz filter vremena koji stvari uvek prikazuje lepšim nego što jesu ili su bile. Stiniva Nakon fijaska od letovanja '84 u Rovinju, rešeni da se malo oraspoložimo, a usput da se matorci izmire, krećemo preko Šibenika, slapova Krke i Splita do ostrva Vis, nesvesni koliko će nam ta odluka promeniti živote. Ideja je bila da obiđemo maminu koleginicu u uvali, animalnog imena, Ženka. Divljina, improvizovana kućica blizu mora gotovo trenutno hipnotiše matorce, mene je

Na Dunav stanici stojimo durg iz razreda, njegova mama i ja, čekamo šinobus za Zrenjanin koji će nas odvesti u prvomajsku avanturu. Prvi put su me roditelji pustili da otputujem, bez pratnje rođaka ili učiteljice. U okviru prtljaga nezaobilazan Spectrum, dobra volja i planovi za nezaboravni vikend, koji je to i postao, ali ne zahvaljujući našoj maštovitosti. Photo by  Yves Alarie  on  Unsplash Jugoslavija je tada još uvek zemlja iza gvozdene zavese, na oko nisu bile vidljive pukotine, koje će se do početka devedesetih pretvoriti u rasede i kanjone koji će dovesti do definitivnog kraha države. Iz ponašanja tadašnjeg rukovodstva, svako sa gramom mozga, može shvatiti genezu podaničkog mentaliteta koju današnja pošast od vlasti, u drugom režimu, iskusno koristi. Kao što mnogi znaju, nesreća se dogodila 26. aprila, manje od nedelju dana pre velikog praznika, Dana rada, koji je u našoj socijalističoj zemalji radnog naroda i narodnosti podrazumevao dane odmora, nerada, obično u priro

Kada se probudite u Beogradu, probudite se u jednom od nekoliko paralelnih svetova, međusobno povezanih, različito umreženih sa različitim istinama i percepcijama. Oni formiraju jedan ogroman vrtlog, za svakog od nas, na čijem se vrhu nalazi onaj javni, opšte poznati svet kojim se predstavljamo okolini, i onda polako, na dole, prelazimo iz jednog u drugi, dok ne dođemo do oka, da ne kažem dna, mirnog dela u sred kovitlaca, u kojem smo verovatno sami. " Vortex is a region in a fluid in which the flow revolves around an axis line, which may be straight or curved." Photo by  Darwin Vegher  on  Unsplash Posmatrajući sa strane, ne možete sagledati sve te nevidljive veze između različitih realnosti i pojedinaca. Naivno gledate na ljude, nesvesni njihovih drugih, paralelnih, života. Ako sam nešto naučio, to je da ništa nije onakvim kakvim se na prvi pogled čini. Oko nas se igraju životne uloge, a pravih priroda retko ko je svestan. Veliki kolektivi, relikti socijalističke

Početak devedesetih, vreme kada sam zakoračio u punoletstvo i bio tako željan mladalačke slobode. Napokon nas dvojca, rođak, za mene burazer i ja, krećemo sami na more ispunjeni iskustvima drugih, željni sopstvenog. Pakujemo stvari u dva prepuna ranca sa šipkama, okićena drangulijama i nepotrebnim pomagalima: posuđem, raznom kamperskom opremom koju ćemo, kako putovanje bude odmicalo, gubiti. Uz to i tegla meda, koja će se negde usput razbiti i postati mamac za hordu mrava, i nezaobilazna vreća za spavanje i slamnata prostirka. U hroničnom nedostatku love, rešeni da idemo autostopom, montiramo se na izlazu iz grada, na pumpi Zmaj, u nadi da će nas neko povesti negde u pravcu mora. Svetsko prvenstvo u fudbalu je u toku, mi smo već izgubili, na penale, četvrtfinale od Maradone i ekipe. U vazduhu se oseća nadolazeća oluja, ali svi zajedno uživamo u povetarcu koji joj prethodi, višestranačje se tek rodilo u postkomunističkoj državi. Nismo bili svesni da će uskoro nastupiti prvobitna akumul

Puš pauza ispred korporativne zgrade, saosećani pogled kolege koji šapuće iza ruke koja mu prekriva usne. Nailaze koleginice, obara pogled, blago mi okreće leđa, prezrivo odbacujući prethodni razgovor. Nakon što su se cipele koje ulaze u lift izgubile iz vida, ponovo se okreće prema meni, ovog puta nedefinisanog pogleda usmerenog iznad moga ramena. Tapše me po leđima, baca cigaretu na pod, pritiska je vrhom cipele i izgovara nešto u smislu da se divi mojoj hrabrosti i nestaje iza teških vrata zgrade. Photo by  Josh Nuttall  on  Uns plash Vraćam se u kancelariju sam, čim sam zakoračio preko praga ogromnog otvorenog prostora, pogledi su se, kao po komandi, razbežali po monitorima i podu. Koračam, bezuspešno pokušavam da uhvatim pogled onih koji su me do juče bodrili, koji su mi se u mračnim zadimljenim ćoškovima lokalnog bara plačući jadali, objašnjavali da ne mogu više da trpe neprestano ponižavanje. Radimo odgovoran posao, možda budućnost države zavisi od istrajnosti naših kar

Stojim na ruševinama, godine uzaludnog rada su iza nas. Tačno se sećam dana kada najednom više nisam mogao da razumem radnike sa istoka. Otvarao sam usta, gledali su me tupim pogledom, odgovarajući nekim nerazumljivim krikovima. San o kuli, koja bi nas izdigla do samog neba, pružila nam utočište ukoliko On poželi ponovo da nas potopi, pretvoren je u prah. Kako smo mogli i da pomislimo da se možemo sakriti od Njega? Ili mоžda ipak jesmo mogli? The Tower of Babel  by  Pieter Bruegel the Elder Gledao sam kako raste svakoga dana, hiljade ljudi skladno su zidale svoj znoj pomešan sa vulkanskim peskom i kamenom, strpljivo dovoženim iz udaljenih krajeva. Sa njom rasla je i naša gordost, što smo bili bliže cilju i sigurnosti sve više smo okretali leđa Njemu. Verovali smo da i sami možemo postati mali bogovi, ne shvatajući koliko smo slabi, isprazni i neuki. Za to vreme stpljivo nas je pratio onaj koji je Njemu davno okrenuo leđa, pao u tamu. Hranio je našu sujetu i davao nam lažnu si

Nestrpljivo gledam na sat, uskoro će tri sata, ne mogu da dočekam da se izvalim na kauču uz novine i kafu nakon popodnevnog ručka. U glavi prebiram događaje sa poslednjeg samoupravnog sastanka. Struka u meni se buni, ali stvarno ne mogu da ulazim u sukob sa direktorom. Od kada sam se učlanio u partiju sve je krenulo uzlaznom putanjom, napokon sam dobio stan, a supruga je dobila posao u institutu. Tata je ogorčen što sam prestao da slavim slavu, ali šta bi drugovi iz komiteta rekli ako bi se to pročulo. Znam da mi niko ne brani, ali plašim se da bi me vratili na staru poziciju, kako bi onda mogli da planiramo letovanje u Baškim Vodama? Juče sam pisao nedeljni izveštaj o razgovorima sa kolegama, koji predajem našem portiru, koji je povremeno i direktorov vozač, ustvari bezbednjaku zaduženom za naše preduzeće. Ranije je glumio alkosa i ordinirao u "Poslednjoj šansi", dok ga nije razotkrio jedan od lokalnih momaka jakih pesnica, javno ga prozivajući da je "smrdljiva pandurč

Braće Jerković, radničko naselje na periferiji Beograda u kojem sam proveo detinjstvo i koje me je umnogome oblikovalo kao ličnost, zauvek će ostati deo mene. Kraj policajaca, socijalnih slučajeva, krimosa, radnika i dođoša iz svih krajeva bivše države, koji istovremeno, pored svih nedostataka, volim, ali i mrzim. Da bi mogli da zamislite kako je izgledalo odrastanje prvo moram da vam dočaram geografiju zavičaja.  Na severozapadnoj granici naselja nalazi se mitska Marinkova bara, lavirint malih ulica naseljenih Ciganima, danas Romima, mesto gde Kusturica uvek može svratiti po malo inspiracije. Dok se padinom Zaplanjske penjete istočno prema stadionu Voždovca, čiji se najverniji fanovi slikovito zovu Invalidi, počinje stari Jerković, mešavina privatnih kuća i prvih radničkih zgrada, sa osnovom školom "Branislav Nušić", hirurški podeljenom ulicom, gde su dva krila povezana pasarelom. Danas ćete je prepoznati po tržnom centru Stadion, prvom susedu, koji sa Centralnim Grobljem f

Strah je nešto što nas prati ceo život, živi organizam koji je tu sa nama, u nama i pored nas, večito se transformiše, uzima razne oblike i forme. Trudimo se da postanemo dreser straha, ukoliko ga ignorišemo verovatno smo budale, ukoliko dozvolimo da nas sputa postajemo kukavice, ali ukoliko ga zajašemo, kao surfer ogroman talas, može nas voziti, priuštiti zadovoljstvo, sve dok nas ne olupa o šljunkovito dno. U strahu se ne može živeti, jer je život jedan, moramo mu se uvek, sa više ili manje uspeha, suprostaviti i iz njega učiti. Ukoliko mu se prepustimo menjamo sve one slatke sokove života, za bljutavu, užeglu močvaru. " Fear is a feeling induced by perceived danger or threat that occurs in certain types of organisms, which causes a change in metabolic and organ functions and ultimately a change in behavior, such as fleeing, hiding, or freezing from perceived traumatic events." Photo by  Stefano Pollio  on  Unsplash Prvo je to bio strah od maminog pruta ili tatino

Popodnevno sunce u partnerstvu sa roletnom učinilo me je pospanom zebrom izvaljenom na krevetu. Žmurim, razvlačim se, dok svetlost polako nestaje. Najednom jak prasak, varnice iskaču iz svih štekera u stanu. Teško ustajem, oslonjen na jednu ruku, dolazim do prekidača, želim da upalim svetlo, ništa se ne događa. Nema struje. Okrećem se oko sebe, sat na šporetu ne trepće veselo, kako to obično čini. Otvaram ulazna vrata, na hodniku je već mrak, prekidači ne rade. Oseća se dim, vidim komšiju kako jedva gasi mali požar u kuhinji, srećom uspešno. Tražim mobilni, ne bih li osvetlio dubine mraka, nalazim ga u procepu pored naslona kauča. Podižem ga, mrtav je, ne radi. Ima veliku fleku preko celog ekrana. Čujem kako me neko spolja doziva, prvo nerazgovetno, zatim sve glasnije. Na ulici je već polumrak, čujem graju, otvaram prozor, klinci viču da im otvorim vrata ne radi interfon. Ništa se od uređaja ne čuje, ni automobili, ni muzika, samo glasovi. Ne znam šta se dešava, valjda će uskoro otklo