Vrtlog

Kada se probudite u Beogradu, probudite se u jednom od nekoliko paralelnih svetova, međusobno povezanih, različito umreženih sa različitim istinama i percepcijama. Oni formiraju jedan ogroman vrtlog, za svakog od nas, na čijem se vrhu nalazi onaj javni, opšte poznati svet kojim se predstavljamo okolini, i onda polako, na dole, prelazimo iz jednog u drugi, dok ne dođemo do oka, da ne kažem dna, mirnog dela u sred kovitlaca, u kojem smo verovatno sami.

"Vortex is a region in a fluid in which the flow revolves around an axis line, which may be straight or curved."

Photo by Darwin Vegher on Unsplash

Posmatrajući sa strane, ne možete sagledati sve te nevidljive veze između različitih realnosti i pojedinaca. Naivno gledate na ljude, nesvesni njihovih drugih, paralelnih, života. Ako sam nešto naučio, to je da ništa nije onakvim kakvim se na prvi pogled čini. Oko nas se igraju životne uloge, a pravih priroda retko ko je svestan. Veliki kolektivi, relikti socijalističke prošlosti, dodatno pokvareni liberalnim kapitalizmom, dobara su ilustracija, mravinjak u staklenom terarijumu, sistem s greškom, suviše veliki da bi se tajne sakrile, preveliki da bi se odolelo iskušenju, previše lični da bi se pravi karakteri sakrili. Tkanje i struktura ne može zavarati oštro oka lukavog posmatrača. Jedino kod političara vrtlozi su jasno vidljivi, gotovo transparentni, vreće govana upakovana u skupa odela ili moralne spodobe koje se kriju iza seksualne orijentacije.

Najstrašniji je socijalni i društveni vrtlog u kojem svi zajedno percipiramo, kolektivno ludilo od kojeg smo svi oboleli i za koje trenutno ne postoji adekvatna terapija. Deformisana lica koja nam se obraćaju sa malih ekrana, iznoseći laži, obmane i zablude, a svi iole misleći znaju šta se skriva ispod površine, dole u dubini.

Znamo desetine ljudi koji na površini deluju, srećno je teška reč, zadovoljno, a duboko u njima kipi nezadovoljstvo. Ljude koji deluju pošteno, a u svojoj biti, u najnižim delovima vrtloga, povezani sa onima koji dele iste vrednosti, razaraju i uništavaju sve oko sebe. Poznajemo smerne, moralne, na oko nezainteresovane, a oni su u stvari divlji, nemoralni i razuzdani. Koji su životi pravi, oni javni ili oni tajni, iskreni ili oni u obmani? Gde je granica, treba li ono što je duboko, zakopano, tajno i skriveno izaći na videlo, isplivati na vrh, pre nego se povuče duboko dole u tamu? Da li bi bez obmana uopšte bili srećniji?

Zašto? Ranije su životi puka bili jednostavni, rano se ustajalo, rano legalo, komunikacija je bila spora i neefikasna, verovalo se u Boga, život je imao, makar i naivno, neku svrhu, smisao. Danas su se mogućnosti razvile mnogo "brže, jače i bolje" nego naš um. Sve oko nas evoluira mnogo brže od nas samih, i tako ubogi, tražimo novu svrhu, izgubljeni u moru mogućnosti i izbora. Nadražaji sa svih strana, iskušenja, a mi kao deca ispred razbijenog šarenog izloga sa bombonama, željni naslade, prežderavamo se dok nam ne pripadne muka, u strahu da ne ostanemo gladni. Da bi život danas imao smisla, moramo mu sami dati smisao, a to je jebeno teško i mislim da to mogu samo najači. Da budem iskren, ranije su i nesreće bile drugačije, mnogo brutalnije, ogoljene do same smrti, dok su danas mnoge, samo percepcije naših nezasitih umova.

Volim da igram jednu igru. Izaberite na ulici nasumičnu osobu, ako je površno poznajete još bolje. Pokušajte da zamislite kakava je na osnovu onoga što vidite. Ljubazan osmeh, neobavezni razgovor, u glavi kreirajte projekciju realnosti. Siguran sam da će biti potpuno iskrivljena. Pokušajte da zađete dublje, da zamislite radosti, tuge, tajne, laži i strasti u kojima uživa. Teško je, nemate nikakav trag. Krenite polako da se spuštate sve dublje niz vrtlog, zamislite šta je to što je pomera, mali ili veliki fetiš koji krije od ostatka sveta. Ne poznajete je, možete pustiti mašti na volju.  Uvek me je zanimalo kakvi su ljudi stvarno, iza svih tih maski koje navlače od ranog jutra i koje menjaju jednu po jednu u zavisnosti od prilike. Maske su izmislili da bi preživeli, bolje se uklopili, ali su se vremenom stopili sa njima i više bez njih ni sami ne znaju ko su. Mnogi misle da moraju biti savršeni da bi ih drugi primetili, prihvatili ili voleli, ne shvatajući da su upravo njihove nesavršenosti ono najlepše u njima, što ih izdvaja i daje im poseban šmek. To ih blokira, sputava, amputira socijalne veštine, čineći ih još usamljenijim i nezadovoljnijim, pomerajući ih još dalje ka periferiji.

Koliko ljudi vas poznaje? Kada kažem poznaje, mislim stvarno poznaje. Ko zna vaše slabosti, strahove, perverzije, tajne, sitne radosti koje vas ispunjavaju. Ko zna kada ste najranjiviji, najosetljviji, najhrabriji ili najrazdraženiji? Kladim se da se takvi mogu nabrojati maksimalno na prste jedne ruke. Još teže pitanje je koliko ljudi vi zapravo poznajete?

Koliko je dubok vaš vrtlog?