Živan Warhol

Matematika mi je nekako uvek išla od ruke. Nije tu trebalo puno napora, previše vežbe, za razliku recimo od geografije ili slikanja. Lepota prirodnih nauka je što su stvari povezane, iz jedne sledi druga, pa kada se um prebaci u logički, a ne režim skladištenja, možete obraditi mnogo veći broj informacija, uz manje napora. Kapiram da društvenjaci dok ovo čitaju misle da nisam baš normalan, oni dok gledaju neku matematičku formulu obično im se vrti u glavi i osećaju strah, često izgube sposobnost rasuđivanja. Matematika se usađuje u decu dok su mala, dok nisu svesna kompleksnosti, a kada zasadite tu klicu jednom, stvari posle idu lako, same od sebe. " The Yugoslav Film Archive  is a film archive located in Belgrade, now in Serbia. It is a founding member of the International Federation of Film Archives and was the national film library of the former Yugoslavia and currently of the Republic of Serbia. The film collection contains over 95 thousand film prints of various national p

Ovaj post je iz domena političke fantastike, svaka sličnost sa stvarnim akterima je slučajna i ukoliko se neko prepozna to više govori o njemu nego o meni. Ovim želim unapred sebi da obezbedim alibi u slučaju potrebe:) Razmišljam o svim tim službama državne, vojne, kuraca, palaca bezbednosti, za koje sam naivno mislio da pored mangupa u svojim redovima, koji se onako, usput, sa strane, malo da kapne koja crkavica, bave organizovanim kriminalom, ima i profesionalaca, koji se stvarno bave bezbednošću, a ne čitaju moj post iz najnižih pobuda jednog bota (kao ti mali čoveče koji se baviš životima drugih) i koji imaju muda da nam tu bezbednost obezbede. A bezbednost nije samo da me neko ne omlati motkom na ulici, što uopšte nije nemoguće, evo slučaj ovog ludaka na Zvezdari, bezbednost je da kada pomislim na moj grad, moju državu i sve nas za deset godina budem uveren da ćemo biti srećni i zadovoljni. Od svih postojećih zanimanja, mislim da su oni koji se trenutno bave bezbednošću najjadnij

Vreme je jedna od stvari koje me najviše plaši. Zamišljam ga kao oprugu na čijem smo kraju vezani, zakačenu za zid života, nategnutu do kraja u trenutku kada započinjemo ovo neizvesno putovanje. U trenutku rođenja, kada se kraj opruge otpusti, čini nam se da stoji, a onda počinje da ubrzava sve dok se ne sabije do kraja udrarajući nas o zid i oslobađajući nakupljenu energiju. Neki se od siline udarca razbiju, dok se drugi  samo odbiju, da bi se do starosti vreme ponovo rasteglo i usporilo, nakon čega počinje novi ciklus ubrzanja u ništavilo, kao eho našeg života i dela, sve do trenutka kada svako kretanje prestaje, do zaborava. Zato iza nekih ljudi koji nas napuste, dugo na celom telu osećamo prasak oslobođene akumulirane energije, osećamo je i kada ih nema, dok nas drugi napuštaju nečujno, bez da su nas pomerili, proizveli bilo kakav zvuk ili osećaj, za života su sve potrošili na sebe. " Time is the indefinite continued progress of existence and events that occur in apparently

Kada razmišljam o skijanju, prvo se setim bočnih strana gajbe za flaše od kojih su se pravile čuvene skijice. Kakva trauma iz detinjstva. Lični rekord u vožnji ogleda se u nekoliko metara panične vožnje, pre ljubljenja male padine na kojoj je samoobuka trajala. Sve do mog "srednjeg" doba skijanje je za mene bilo društvena fantastika, iz mnogo razloga. Neki su očigledni, lova najviše. Tačno mogu da zamislim face mojih matoraca kada im, u vremenu ludila devedesetih, saopštavam da mi treba oprema vrednosti nekoliko stotina tadašnjih maraka. Zatim obučenost moga srednjeg uha, tačnije centra za ravnotežu, koji se nalazi u osnovi krivog tornja u Pizi, kao i vera u sopstvene sposobnosti koja se ogledala u maničnom odmahivanju glavom kada neko predloži spuštanje niz padinu. Photo by  Nathalie Gouzée  on  Unsplash Sredinom zlatnih tridesetih sve se promenilo. Tek što sam izašao iz druge trudnoće, koju je žena okončala porođajem, a ja kilažom od 120kg, na nagovor prijatelja upuš

Nove godine su kvarljiva roba. Željno ih iščekujemo ne bi li probleme kao gumicom izbrisali, resetovali se, krenuli od praznog lista papira. Ipak, kada sve prođe uviđamo da Zemljina revolucija na našu ličnu evoluciju uglavnom deluje negativno. Kiša sipi, teglim ceger sa pićem, ne prolazimo na prvom nivou igrice uhvati-taksi-u-novogodišnjoj-noći. Dolaze kolima po nas, parking hotela Hilton, ponovo moram da vučem tešku torbu do gajbe gde je žurka. U hotelski lift ulaze dve celulitske bombe, hvataju poslednji voz za kežual doček u društvu galantne gospode, dok ja gledam onaj moj ceger. Veče obećava. Photo by  Hermes Rivera  on  Unsplash Kroz glavu mi prolaze neki stari dočeci. Najuzbudljiviji je sigurno bio u urgentnom centru '95, kada je švester golmanski uhvatila petardu bačenu od strane polu-narkomana, zaostalog u razvoju, koji je izbegao sudbinu bacanja sa terase od strane moje malenkosti. Od tada ne pravim žurke za doček. Doktor, mesarski krvavog mantila, nekolicina zatvor

Klinika, tamna odeća, smrknuta lica, srednjovečne sestre koje užurbano šetaju hodnicima, ponekad gurajući kolica. Zamišljena lica umornih i razočaranih ljudi. Razmišljam o onome što je u njihovim glavama, bremenu koje nas je povezalo na ovom suludom mestu. Ja odveć star, u glavi mlad, a za većinu čekača klinac, razrađujem sve moguće scenarije, sve ishode ovog pregleda. Šta nosi budućnost, uvek o tome mislim kada se setim razgovora sa stricom, nakom što je otišao u penziju. Prosto je neverovatno kako više nikome ne trebaš onog trenutka kada prestaneš da radiš, rekao je. Stojiš u redu, čekaš smrt. Photo by  Jon Butterworth  on  Unsplash U stvari život je jedna ogromna čekaonica smrti, u kojoj obitavaju razni tmurni likovi, deleći nasumična mesta, stolice. Gledam ljude oko sebe, kao kroz neki crno beli kaleidoskop. Kožna jakna, prekrštene ruke preko naduvenog stomaka, brada. Ko je on? Da li je u životu bio dobar ili loš, nežan prema ljudima ili je možda batinaš koji je živeo na r

Politika je oduvek bila deo naših života. Još pamtim porodična slavlja koja su uvek idilično počinjala, prvo poljupcima, srdačnim grljenjem, veselim anegdotama, a završavala se glasnim povicima, demonstrativnim ustajanjima od stola, neretko i porodičnim svađama koje su zahtevale mesece za pomirenje i telefon diplomatiju. Naravno da je intentzitet rasprave zavisio od količine unešenog alkohola, kao i od ličnih animoziteta koje je pojačavao. Politika je na ovim prostorima utkana u sve nas, dramatično nam je menjala živote, pisala romane, određivala sudbine, nažalost i prečesto ubijala. Koliko je samo porodica, kao sekirom rascepila na dva ili više delova, o narodima da i ne pričam. Tek s godinama sam počeo da shvatam koliko se svi mi malo pitamo, koliko smo lutke na koncima mnogo ozbiljnijih igrača. Sve marionetske i lopovske vlasti uključujući prošlu (demokratsku?!) i ovu (potpuno idiotsku kao iz filma Idiocracy koja će izgleda biti i fatalna i za koje su demokrate mala deca) to jasn

Sastanak upravnog odbora trajao je do kasno u kosmičku noć. Gospodar je vrlo zadovoljan našim radom. Cele godine sam spremao prezentaciju o palim dušama, bojio naš deo pite, koji sada zauzima veći deo kruga, u crno. Bojim se samo da ćemo svi biti otpušteni kada pređemo magičnih 98%. Od kada je od slinavog Zakerberga za dva međunožja kupio Facebook posao je značajno krenuo na bolje. Toliko je zadovoljan da nam ponekad dozvoljava da ga zovemo "my precious", mada mislim da ga to i nervira. Kada se samo setim koliko nam je ranije vremena trebalo da spoznamo jednu dušu, da nađemo šta je to što je potrebno ponuditi za večnost u paklu. Pre više od 10 godina, dok je bio još mali neugledni jadnik, željan pažnje i seksualnog uzbuđenja, Gospodar uopšte nije ozbiljno razmišljao o njegovom projektu. Inače je teško prihvatao te moderne novotarije i čežnjivo se sećao vremena inkvizicije, kada je i potpisan ugovor o strateškom partnerstvu sa drugom stranom. Bog je uložio milenijume da b

Stegnut sam, teško pričam. Prva. Toplo u grlu, stresam se lagano. Grebe me, osećam blagi miris voća, dobra je. Druga. Delovanje je još daleko. Treća, červrta, peta. Photo by  Daria Nepriakhina  on  Unsplash Opušten sam, smeh sam navire. Jezik se razvezao, priča ide sama. Šesta, konobar me gleda, shvata da je lakše ako donese bokal. Voda, ključna je voda. Osma, čaša vode. Muzika, iz stomaka počinje da udara ritam. Primećujem ljude, imam potrebu da su mi blizu. Prag tolerancije polako se podiže za poznanike, spušta za neznance. Smeh, vragolast smeh. Još vode. Deveta. " Rakia or Rakija is the collective term for fruit brandy popular in the Balkans . The alcohol content of rakia is normally 40% ABV, but home-produced rakia can be stronger (typically 50%)" Volim sve, blago uneravnotežen, veseo. Entuzijazam prosto navire. Deseta, kreće euforija. Šetnja, prazna ili ispunjena, smeh i voda, mnogo vode, povremeno ustajanje i nazdravljanje. Ne brojim viśe, prepuštam se

Svi imamo priče, verovatno lepše u sećanju nego u stvarnosti, koje neprestano prepričavamo pokušavajući da oživimo trenutke sreće, zadovoljstva, straha i uzbuđenja koje smo osećali dok smo ih proživljavali. Moja omiljena priča je o putovanju autostopom, kojom sam dosadio i Bogu i ljudima i na čije pominjanje većina onih koji me poznaju prevrću očima (što znači verovatno i ti čitaoče:). Neće me to sprečiti da je ovde ispričam ponovo, ali iz jednog drugog ugla koji pokazuje koliko se svet promenio u poslednjih 30 godina. Volim da je pričam, ne samo da bih se pravio važan, već zato što me je to iskustvo umnogome definisalo i obeležilo do kraja života. Da bi shvatili zašto, morate shvatiti ili se prisetiti trenutka u kojem smo živeli. Želeo sam i mali omaž Miki Oklopdžiću , antiheroju moje mladosti, mada je u poređenju sa njegovim C.A. Bluzom  ovo bajka za laku noć. Photo by  Atlas Green  on  Unsplash " Hitchhiking (also known as thumbing or hitching ) is a means of transport