Kada razmišljam o skijanju, prvo se setim bočnih strana gajbe za flaše od kojih su se pravile čuvene skijice. Kakva trauma iz detinjstva. Lični rekord u vožnji ogleda se u nekoliko metara panične vožnje, pre ljubljenja male padine na kojoj je samoobuka trajala. Sve do mog "srednjeg" doba skijanje je za mene bilo društvena fantastika, iz mnogo razloga. Neki su očigledni, lova najviše. Tačno mogu da zamislim face mojih matoraca kada im, u vremenu ludila devedesetih, saopštavam da mi treba oprema vrednosti nekoliko stotina tadašnjih maraka. Zatim obučenost moga srednjeg uha, tačnije centra za ravnotežu, koji se nalazi u osnovi krivog tornja u Pizi, kao i vera u sopstvene sposobnosti koja se ogledala u maničnom odmahivanju glavom kada neko predloži spuštanje niz padinu.
Sredinom zlatnih tridesetih sve se promenilo. Tek što sam izašao iz druge trudnoće, koju je žena okončala porođajem, a ja kilažom od 120kg, na nagovor prijatelja upuštam se u avanturu učenja. Mnogo toga se promenilo od vremena kada sam bio mali, skije su se smanjile, postale mnogo lakše za vožnju. Nemam ništa od svoje opreme, krećem na put u duhu rumunskog turiste iz sredine osamdesetih, nadrealnog atraktivnog izgleda koja se sastojao, uglavnom, od pozamljenih stvari i stare Mont jakne.
Pre te prekretne godine išao sam na planinu nebrojeno puta, najčešće u ulozi prilepka ili padobranca. Jedan od prvih odlazaka, ne računajući eksurzije, bio je početkom devedesetih, autostopom iz Beograda, dok je ekipa išla busom. Sećam se da mi je u Gornjem Milanovcu, stao lik koji je krenuo da obiđe švalerku negde niz ibarsku magistralu i koji je u vratima imao par nunčaka. Ispričao mi je kako kada želi nekog da zaplaši, izvuče ih i odradi demonstrativnu vežbu u duhu kung fu filmova, na šta ekipa tog kraja ostane otvorenih vilica, verovali ili ne. Stao mi je jer mi je na natpisu za stopiranje i dalje pisalo Gornji Milanovac, isti natpis koji sam istakao na Belim Vodama, nesvestan da sam već stigao. Gledao me je belo i pitao da li sam iz Milanovca, s obzirom da stojim na ulazu u grad. Tako je počeo niz śvercovanja po raznim Kopaoničkim smeštajima, otkrivanje najjeftinijih restorana i uživanju u čarima planinskog noćnog żivota. Studentski planinski dom Rtanj, bio je centar dešavanja, pogotovo što je ste mogli slobodno da ušetate u menzu kojom je upravljao hromi kuvar, a hrana je bila kao iz bakine kuhinje. Ja sam uglavnom bio zadužen za atmosferu na tim putovanjima, u smislu da sam stalno kukao da izlazimo, budio ih posle pijanih noći, vrištao od smeha u trenucima kada su želeli da spavaju, znajući da ih sutra čeka još jedan naporan dan.
Prvi dan obuke skijanja. Mnogi od vas bili su na Kopu, mestu gde broj snobova po kvadratnom metru dostiže rekordne granice. Ja ispred Granda, dole pored žice za Pančić, instrukor me na padini od cirka 1.5m ceo dan uči da održim ravnotežu, u tom trenutku, mog mlohavog tela. Delujem kao blago retardiran, a definitivno sam imao specijalnu potrebu da se sklonim od pogleda ekipe u fensi opremi. Ali u meni je proradio i inat, neće meni ostati nesvojeno tih 1.5m. Uveče sam se osećao kao da me je pregazio voz, kao da sam vozio najstrmije staze Italije ili Austrije.
Drugi dan. Istruktor hrabro odlučuje da me povede na Mašinac. Žao mi je što neko nije imao kameru da me snimi. Opušten kao balvan, teśko kontrolišući noge, apsolutno nekotrolabilan, spuštam se niz "padinu" ulećem među decu koja se, nesvesna opasnosti, nalaze na tanjirači i u naletu kupim nekolicinu njih. Luda je sreća da nekoga nisam poslao u bolnicu.
Treći dan. Karaman, instruktor me na štapovima spušta niz padinu. Napokon počinjem da se opuštam, noge su delimično shvatile šta treba da rade. Tu počinje magija, vetar, vazduh, brzina počinje da me osvaja, počinjem da se zaljubljujem, polako, ali neminovno. Posle prvog samostalnog spusta, gotov sam, navučen sam zauvek, iako tada delujem potpuno smešno i neubedljivo (verovatno i dan danas tako delujem). Bliži se povratak kući, odlučujem da se ubrzo vratim planini ne bih li nastavio obuku.
Tako je počelo, od tada čim krene da opada lišće, a nekada i pre, počinjem da planiram putovanja i maštam o neosvojenim padinama. Imam tu čast i privilegiju da budem deo nekoliko ski ekipa. Za početak sezone imam moj, nikad ne reci osam, ski cirkus, koji je okupila ljubav prema skijanju, a drži ga slepljenim neverovatan duh i smisao za humor. Oni su posebna priča, galimatijas različitosti, koje je skijanje povezalo na način nemoguć u gradu, pogotovo kada morate da spavate u istoj sobi bez prozora, delite krevet, spremate doručak za bulumentu ili stidljivo jedete pirotski kačkavalj.
Pa onda moja najdraža porodična ekipa. Vreme koje provedemo svi zajedno potpuno je neprocenjivo, kao i moje sećanje na male nespretne grudve opreme, plač, smeh, strah, neustrašivost, oduševljnje i tople trenutke u planinskim restoranima. Često smo u društvo porodičnih prijatelja i dragih ljudi, što svemu daje poseban šmek. Skijanje je jedina aktivnost koja nas potpuno spaja, tera nas da ceo dan budemo napolju zajedno, zbilžava.
Ležim na krevetu, noge su mi otekle, sa drugarima iz srednje otputovao sam u đačko vreme, skupa osvajamo planinu, smejemo se, uživamo, ne dozvoljavamo mladosti da iščili iz nas. Pojedini završavaju jalove časove iz fotelje, gledajući jubilarni stoti youtube video. Toliko je vremena prošlo, a i dalje kao da ćemo svakog trenutka istrčati u dvorište u vreme velikog odmora. Čak i činjenica da na put krećemo nakon svih onih godina kada smo bili zategnuti ne uspeva da pokvari dobro raspoloženje.
Dobri ski dani liče jedan na drugi. Sat zvoni dok je napolju još uvek mrak, neko ispaljuje prvu jutarnju šalu, polako se razbuđujemo i uz jutarnji tehno otimamo se o toalet. Doručak, spremanje, salve smeha već za stolom, dugotrajno raspravljanje oko dnevne putanje i staza koje ćemo skijati. Odlazak na stazu, skijanje, smeh, trkanje, umor. Pauza, snek, šala, prozivka. Gubljenje u šumi, promašene staze, čekanja, hladnoća, uspomene na nekadašnje asove tipa Herman Majer. Na kraju dana najlepši deo, trenutak kada definitivno skidam pancerice. Povratak, spremanje klope, brutalne prozivke, smeh, plan za sutra, navođenje ekipe za obilazak obližnjeg mesta na nekih 150km udaljenosti, bazen, sauna sve dok meso ne počne da se odvaja od kosti. Večernje druženje, dok nas lomi san.
Žao mi je što nemaju svi priliku da iskuse ovo nezaboravno iskustvo, pored svih rizika kojih se mora biti svestan. Pamtim i padove, povrede i razočarenja, ali ne želim njima da kvarim priču, jer salve smeha na žičari i pauzama, kao i adrenalin dok me hladan vazduh šamara, deluju kao sredstvo za smirenje.
Idemo, savij kolena, ne deluj kao da se boriš za život. Šuššš, šuššš, gibaj ...
 |
| Photo by Nathalie Gouzée on Unsplash |
Pre te prekretne godine išao sam na planinu nebrojeno puta, najčešće u ulozi prilepka ili padobranca. Jedan od prvih odlazaka, ne računajući eksurzije, bio je početkom devedesetih, autostopom iz Beograda, dok je ekipa išla busom. Sećam se da mi je u Gornjem Milanovcu, stao lik koji je krenuo da obiđe švalerku negde niz ibarsku magistralu i koji je u vratima imao par nunčaka. Ispričao mi je kako kada želi nekog da zaplaši, izvuče ih i odradi demonstrativnu vežbu u duhu kung fu filmova, na šta ekipa tog kraja ostane otvorenih vilica, verovali ili ne. Stao mi je jer mi je na natpisu za stopiranje i dalje pisalo Gornji Milanovac, isti natpis koji sam istakao na Belim Vodama, nesvestan da sam već stigao. Gledao me je belo i pitao da li sam iz Milanovca, s obzirom da stojim na ulazu u grad. Tako je počeo niz śvercovanja po raznim Kopaoničkim smeštajima, otkrivanje najjeftinijih restorana i uživanju u čarima planinskog noćnog żivota. Studentski planinski dom Rtanj, bio je centar dešavanja, pogotovo što je ste mogli slobodno da ušetate u menzu kojom je upravljao hromi kuvar, a hrana je bila kao iz bakine kuhinje. Ja sam uglavnom bio zadužen za atmosferu na tim putovanjima, u smislu da sam stalno kukao da izlazimo, budio ih posle pijanih noći, vrištao od smeha u trenucima kada su želeli da spavaju, znajući da ih sutra čeka još jedan naporan dan.
Prvi dan obuke skijanja. Mnogi od vas bili su na Kopu, mestu gde broj snobova po kvadratnom metru dostiže rekordne granice. Ja ispred Granda, dole pored žice za Pančić, instrukor me na padini od cirka 1.5m ceo dan uči da održim ravnotežu, u tom trenutku, mog mlohavog tela. Delujem kao blago retardiran, a definitivno sam imao specijalnu potrebu da se sklonim od pogleda ekipe u fensi opremi. Ali u meni je proradio i inat, neće meni ostati nesvojeno tih 1.5m. Uveče sam se osećao kao da me je pregazio voz, kao da sam vozio najstrmije staze Italije ili Austrije.
Drugi dan. Istruktor hrabro odlučuje da me povede na Mašinac. Žao mi je što neko nije imao kameru da me snimi. Opušten kao balvan, teśko kontrolišući noge, apsolutno nekotrolabilan, spuštam se niz "padinu" ulećem među decu koja se, nesvesna opasnosti, nalaze na tanjirači i u naletu kupim nekolicinu njih. Luda je sreća da nekoga nisam poslao u bolnicu.
Treći dan. Karaman, instruktor me na štapovima spušta niz padinu. Napokon počinjem da se opuštam, noge su delimično shvatile šta treba da rade. Tu počinje magija, vetar, vazduh, brzina počinje da me osvaja, počinjem da se zaljubljujem, polako, ali neminovno. Posle prvog samostalnog spusta, gotov sam, navučen sam zauvek, iako tada delujem potpuno smešno i neubedljivo (verovatno i dan danas tako delujem). Bliži se povratak kući, odlučujem da se ubrzo vratim planini ne bih li nastavio obuku.
Tako je počelo, od tada čim krene da opada lišće, a nekada i pre, počinjem da planiram putovanja i maštam o neosvojenim padinama. Imam tu čast i privilegiju da budem deo nekoliko ski ekipa. Za početak sezone imam moj, nikad ne reci osam, ski cirkus, koji je okupila ljubav prema skijanju, a drži ga slepljenim neverovatan duh i smisao za humor. Oni su posebna priča, galimatijas različitosti, koje je skijanje povezalo na način nemoguć u gradu, pogotovo kada morate da spavate u istoj sobi bez prozora, delite krevet, spremate doručak za bulumentu ili stidljivo jedete pirotski kačkavalj.
Pa onda moja najdraža porodična ekipa. Vreme koje provedemo svi zajedno potpuno je neprocenjivo, kao i moje sećanje na male nespretne grudve opreme, plač, smeh, strah, neustrašivost, oduševljnje i tople trenutke u planinskim restoranima. Često smo u društvo porodičnih prijatelja i dragih ljudi, što svemu daje poseban šmek. Skijanje je jedina aktivnost koja nas potpuno spaja, tera nas da ceo dan budemo napolju zajedno, zbilžava.
Ležim na krevetu, noge su mi otekle, sa drugarima iz srednje otputovao sam u đačko vreme, skupa osvajamo planinu, smejemo se, uživamo, ne dozvoljavamo mladosti da iščili iz nas. Pojedini završavaju jalove časove iz fotelje, gledajući jubilarni stoti youtube video. Toliko je vremena prošlo, a i dalje kao da ćemo svakog trenutka istrčati u dvorište u vreme velikog odmora. Čak i činjenica da na put krećemo nakon svih onih godina kada smo bili zategnuti ne uspeva da pokvari dobro raspoloženje.
Dobri ski dani liče jedan na drugi. Sat zvoni dok je napolju još uvek mrak, neko ispaljuje prvu jutarnju šalu, polako se razbuđujemo i uz jutarnji tehno otimamo se o toalet. Doručak, spremanje, salve smeha već za stolom, dugotrajno raspravljanje oko dnevne putanje i staza koje ćemo skijati. Odlazak na stazu, skijanje, smeh, trkanje, umor. Pauza, snek, šala, prozivka. Gubljenje u šumi, promašene staze, čekanja, hladnoća, uspomene na nekadašnje asove tipa Herman Majer. Na kraju dana najlepši deo, trenutak kada definitivno skidam pancerice. Povratak, spremanje klope, brutalne prozivke, smeh, plan za sutra, navođenje ekipe za obilazak obližnjeg mesta na nekih 150km udaljenosti, bazen, sauna sve dok meso ne počne da se odvaja od kosti. Večernje druženje, dok nas lomi san.
Žao mi je što nemaju svi priliku da iskuse ovo nezaboravno iskustvo, pored svih rizika kojih se mora biti svestan. Pamtim i padove, povrede i razočarenja, ali ne želim njima da kvarim priču, jer salve smeha na žičari i pauzama, kao i adrenalin dok me hladan vazduh šamara, deluju kao sredstvo za smirenje.
Idemo, savij kolena, ne deluj kao da se boriš za život. Šuššš, šuššš, gibaj ...
Comments
Post a Comment