Klinika, tamna odeća, smrknuta lica, srednjovečne sestre koje užurbano šetaju hodnicima, ponekad gurajući kolica. Zamišljena lica umornih i razočaranih ljudi. Razmišljam o onome što je u njihovim glavama, bremenu koje nas je povezalo na ovom suludom mestu. Ja odveć star, u glavi mlad, a za većinu čekača klinac, razrađujem sve moguće scenarije, sve ishode ovog pregleda.
Šta nosi budućnost, uvek o tome mislim kada se setim razgovora sa stricom, nakom što je otišao u penziju. Prosto je neverovatno kako više nikome ne trebaš onog trenutka kada prestaneš da radiš, rekao je. Stojiš u redu, čekaš smrt.
U stvari život je jedna ogromna čekaonica smrti, u kojoj obitavaju razni tmurni likovi, deleći nasumična mesta, stolice. Gledam ljude oko sebe, kao kroz neki crno beli kaleidoskop. Kožna jakna, prekrštene ruke preko naduvenog stomaka, brada. Ko je on? Da li je u životu bio dobar ili loš, nežan prema ljudima ili je možda batinaš koji je živeo na račun tuđe sreće. Senilni razgovor prestarele udovice i potrošenog starca, isprazne priče o prošlosti i starim pregledima. Čemu sve ovo? Ima li sve ovo smisla? Kada se osvrnem unazad ima li bilo šta smisla, nestaću sa ove planete, kao i milijarde pre mene, ostaću zrno peska na ogromnoj plaži života, bez da moje prisustvo išta znači u tom ogromnom pejzažu. Da me bar podigne vetar i odnese negde daleko, da budem trun u oku ili prašina u kosi nakon kiše.
Dete zdravstvenog radnika, najbolji je način da se plašiš svega što ima veze sa doktorima i bolnicama. Oduvek sam istraumiran njima, nije ni čudo jer mnoga sećanja vezana su upravmo za hladne bolničke sobe. Otvaram oči, jarka svetla, majka koja se nadvila nada mnom, prstima prelazi preko mene kao da hoda, golicajući me i budeći spokoj. Ona u belom mantilu, svom radnom okruženju, preplašena duhovima desetine izgubljene dece. Ako bih ja išao kod mame na posao, znači da sam već u debelom sranju.
Dugo sam važio za bolešljivog, možda i opravdano, sve dok mi profa u srednjoj na psihološkoj radionici, na koju bi danas gledali kao zloupotrebu službenog položaja, nije sugerisao da je to rezultat podsvesne želje roditelja da brinu o meni. Okeej. Od tada sam retko bolestan, ali kada jesam, sada sam ja taj koji želi da bude zbrinut, malo mi nedostaje da o meni brinu.
Imao sam manje od 6 godina kada mi je puklo slepo crevo. Pre toga sam veštom glumom, barem tako kažu, ubedio roditelje da se vrate s mora, usled iznenadnih bolova u stomaku, tako da kada sam došao na ivicu smrti niko mi nije verovao da mi je loše. Slabo se sećam, ali nasumične slike šok sobe, noćnih žurki bolničke dece, ubacivanje nekog deteta u kantu za smeće, ujaka koji dolazi da me obiđe, doktora koji mi čeprka po rani, vidim kristalno jasno. Slike kojima su amputirana osećanja, kao dijapozitiv projektovan na zid.
Bauljam livadama Bijelog Polja, strahovit bol u glavi, nakon toga baba, u ovom slučaju v.d. majke, i ja u bolnici. Sve je kao da sam progutao neki trip. Lije kiša, došli su po mene, tata me u naručju iznosi, trči prema kolima, voze me negde. Čudno je to što se tih naručja sećam uglavnom iz takvih situacija. Praznina. Teleportacija do Instituta. Ležim na stolu, drže me za ruke i noge, nabadaju ogromnu iglu u kičmu, bol je neizdrživ. Jedan od retkih bolova kojih se jasno sećam, a bilo ih je mnogo. Šok soba, ponovo, ali meningitis pod kontrolom.
Otvaram oči, leżim na zadnjem sedištu fiće hitne pomoći, na prednjim sedištima doktor i sestra. Pored mene plavi, ručno ištrikani džemper, koji mi je baka bacila sa prozora nekoliko trenutaka pre nego śto su me udarila kola. Razmišljam o tome koliko će me grditi što sam pretrčavao ulicu, pa odlučujem da neću da kažem gde živim. Pronalaze me tek posle hodočašća po većini gradskih bolnica. Umesto očekivane kritike dobijam stotine klikera, koji su, u mojim očima, bili apsolutno blago, skoro pa vredno bliskog susreta sa haubom Volge.
Pa lomljava ruku, sečenje prstiju polomnjenom flašom, zabodeni pikado u nogu, razbijena arkada u vrtiću, neželjeni događaji, koji izoštravaju sećanje. Paradoksalno, miris bolnice vraća me u detinjstvo i skoro sa bolesnom setom razmišljam o tome. Još jasno u glavi čujem majku, onako umornu, tek pristiglu iz jutarnje smene, dok gleda u parče stakla koje viri iz moje desne ruke, kako izgovara: "Ti bre nisi normalan". To čini da se sada manje plašim.
Razmišljam, kako je nekada sve bilo uredno, čisto, sada dok sam prilazio zgradi, polomljene grane od snega svuda na ulici kao iz apokaliptičnog filma, neugledan ulaz, pretrpana prostorija. Divna tema za čekaonicu, dok se broj smrknutih lica oko mene povećava linearno sa vremenom. Nespokoj u meni rezultat je iščekivanja, mrzim neizvesnost i pomisao na neke buduće čekaonice. Moraću napisati i koju reč o smrti u nekom budućem postu, priče radi 😉
Živan Warhol ambulanta 3, odjekuje sa razglasa ...
Šta nosi budućnost, uvek o tome mislim kada se setim razgovora sa stricom, nakom što je otišao u penziju. Prosto je neverovatno kako više nikome ne trebaš onog trenutka kada prestaneš da radiš, rekao je. Stojiš u redu, čekaš smrt.
 |
| Photo by Jon Butterworth on Unsplash |
Dete zdravstvenog radnika, najbolji je način da se plašiš svega što ima veze sa doktorima i bolnicama. Oduvek sam istraumiran njima, nije ni čudo jer mnoga sećanja vezana su upravmo za hladne bolničke sobe. Otvaram oči, jarka svetla, majka koja se nadvila nada mnom, prstima prelazi preko mene kao da hoda, golicajući me i budeći spokoj. Ona u belom mantilu, svom radnom okruženju, preplašena duhovima desetine izgubljene dece. Ako bih ja išao kod mame na posao, znači da sam već u debelom sranju.
Dugo sam važio za bolešljivog, možda i opravdano, sve dok mi profa u srednjoj na psihološkoj radionici, na koju bi danas gledali kao zloupotrebu službenog položaja, nije sugerisao da je to rezultat podsvesne želje roditelja da brinu o meni. Okeej. Od tada sam retko bolestan, ali kada jesam, sada sam ja taj koji želi da bude zbrinut, malo mi nedostaje da o meni brinu.
Imao sam manje od 6 godina kada mi je puklo slepo crevo. Pre toga sam veštom glumom, barem tako kažu, ubedio roditelje da se vrate s mora, usled iznenadnih bolova u stomaku, tako da kada sam došao na ivicu smrti niko mi nije verovao da mi je loše. Slabo se sećam, ali nasumične slike šok sobe, noćnih žurki bolničke dece, ubacivanje nekog deteta u kantu za smeće, ujaka koji dolazi da me obiđe, doktora koji mi čeprka po rani, vidim kristalno jasno. Slike kojima su amputirana osećanja, kao dijapozitiv projektovan na zid.
Bauljam livadama Bijelog Polja, strahovit bol u glavi, nakon toga baba, u ovom slučaju v.d. majke, i ja u bolnici. Sve je kao da sam progutao neki trip. Lije kiša, došli su po mene, tata me u naručju iznosi, trči prema kolima, voze me negde. Čudno je to što se tih naručja sećam uglavnom iz takvih situacija. Praznina. Teleportacija do Instituta. Ležim na stolu, drže me za ruke i noge, nabadaju ogromnu iglu u kičmu, bol je neizdrživ. Jedan od retkih bolova kojih se jasno sećam, a bilo ih je mnogo. Šok soba, ponovo, ali meningitis pod kontrolom.
Otvaram oči, leżim na zadnjem sedištu fiće hitne pomoći, na prednjim sedištima doktor i sestra. Pored mene plavi, ručno ištrikani džemper, koji mi je baka bacila sa prozora nekoliko trenutaka pre nego śto su me udarila kola. Razmišljam o tome koliko će me grditi što sam pretrčavao ulicu, pa odlučujem da neću da kažem gde živim. Pronalaze me tek posle hodočašća po većini gradskih bolnica. Umesto očekivane kritike dobijam stotine klikera, koji su, u mojim očima, bili apsolutno blago, skoro pa vredno bliskog susreta sa haubom Volge.
Pa lomljava ruku, sečenje prstiju polomnjenom flašom, zabodeni pikado u nogu, razbijena arkada u vrtiću, neželjeni događaji, koji izoštravaju sećanje. Paradoksalno, miris bolnice vraća me u detinjstvo i skoro sa bolesnom setom razmišljam o tome. Još jasno u glavi čujem majku, onako umornu, tek pristiglu iz jutarnje smene, dok gleda u parče stakla koje viri iz moje desne ruke, kako izgovara: "Ti bre nisi normalan". To čini da se sada manje plašim.
Razmišljam, kako je nekada sve bilo uredno, čisto, sada dok sam prilazio zgradi, polomljene grane od snega svuda na ulici kao iz apokaliptičnog filma, neugledan ulaz, pretrpana prostorija. Divna tema za čekaonicu, dok se broj smrknutih lica oko mene povećava linearno sa vremenom. Nespokoj u meni rezultat je iščekivanja, mrzim neizvesnost i pomisao na neke buduće čekaonice. Moraću napisati i koju reč o smrti u nekom budućem postu, priče radi 😉
Živan Warhol ambulanta 3, odjekuje sa razglasa ...
Comments
Post a Comment