Živan Warhol

Kada razmišljam o skijanju, prvo se setim bočnih strana gajbe za flaše od kojih su se pravile čuvene skijice. Kakva trauma iz detinjstva. Lični rekord u vožnji ogleda se u nekoliko metara panične vožnje, pre ljubljenja male padine na kojoj je samoobuka trajala. Sve do mog "srednjeg" doba skijanje je za mene bilo društvena fantastika, iz mnogo razloga. Neki su očigledni, lova najviše. Tačno mogu da zamislim face mojih matoraca kada im, u vremenu ludila devedesetih, saopštavam da mi treba oprema vrednosti nekoliko stotina tadašnjih maraka. Zatim obučenost moga srednjeg uha, tačnije centra za ravnotežu, koji se nalazi u osnovi krivog tornja u Pizi, kao i vera u sopstvene sposobnosti koja se ogledala u maničnom odmahivanju glavom kada neko predloži spuštanje niz padinu. Photo by  Nathalie Gouzée  on  Unsplash Sredinom zlatnih tridesetih sve se promenilo. Tek što sam izašao iz druge trudnoće, koju je žena okončala porođajem, a ja kilažom od 120kg, na nagovor prijatelja upuš

Nove godine su kvarljiva roba. Željno ih iščekujemo ne bi li probleme kao gumicom izbrisali, resetovali se, krenuli od praznog lista papira. Ipak, kada sve prođe uviđamo da Zemljina revolucija na našu ličnu evoluciju uglavnom deluje negativno. Kiša sipi, teglim ceger sa pićem, ne prolazimo na prvom nivou igrice uhvati-taksi-u-novogodišnjoj-noći. Dolaze kolima po nas, parking hotela Hilton, ponovo moram da vučem tešku torbu do gajbe gde je žurka. U hotelski lift ulaze dve celulitske bombe, hvataju poslednji voz za kežual doček u društvu galantne gospode, dok ja gledam onaj moj ceger. Veče obećava. Photo by  Hermes Rivera  on  Unsplash Kroz glavu mi prolaze neki stari dočeci. Najuzbudljiviji je sigurno bio u urgentnom centru '95, kada je švester golmanski uhvatila petardu bačenu od strane polu-narkomana, zaostalog u razvoju, koji je izbegao sudbinu bacanja sa terase od strane moje malenkosti. Od tada ne pravim žurke za doček. Doktor, mesarski krvavog mantila, nekolicina zatvor

Klinika, tamna odeća, smrknuta lica, srednjovečne sestre koje užurbano šetaju hodnicima, ponekad gurajući kolica. Zamišljena lica umornih i razočaranih ljudi. Razmišljam o onome što je u njihovim glavama, bremenu koje nas je povezalo na ovom suludom mestu. Ja odveć star, u glavi mlad, a za većinu čekača klinac, razrađujem sve moguće scenarije, sve ishode ovog pregleda. Šta nosi budućnost, uvek o tome mislim kada se setim razgovora sa stricom, nakom što je otišao u penziju. Prosto je neverovatno kako više nikome ne trebaš onog trenutka kada prestaneš da radiš, rekao je. Stojiš u redu, čekaš smrt. Photo by  Jon Butterworth  on  Unsplash U stvari život je jedna ogromna čekaonica smrti, u kojoj obitavaju razni tmurni likovi, deleći nasumična mesta, stolice. Gledam ljude oko sebe, kao kroz neki crno beli kaleidoskop. Kožna jakna, prekrštene ruke preko naduvenog stomaka, brada. Ko je on? Da li je u životu bio dobar ili loš, nežan prema ljudima ili je možda batinaš koji je živeo na r

Politika je oduvek bila deo naših života. Još pamtim porodična slavlja koja su uvek idilično počinjala, prvo poljupcima, srdačnim grljenjem, veselim anegdotama, a završavala se glasnim povicima, demonstrativnim ustajanjima od stola, neretko i porodičnim svađama koje su zahtevale mesece za pomirenje i telefon diplomatiju. Naravno da je intentzitet rasprave zavisio od količine unešenog alkohola, kao i od ličnih animoziteta koje je pojačavao. Politika je na ovim prostorima utkana u sve nas, dramatično nam je menjala živote, pisala romane, određivala sudbine, nažalost i prečesto ubijala. Koliko je samo porodica, kao sekirom rascepila na dva ili više delova, o narodima da i ne pričam. Tek s godinama sam počeo da shvatam koliko se svi mi malo pitamo, koliko smo lutke na koncima mnogo ozbiljnijih igrača. Sve marionetske i lopovske vlasti uključujući prošlu (demokratsku?!) i ovu (potpuno idiotsku kao iz filma Idiocracy koja će izgleda biti i fatalna i za koje su demokrate mala deca) to jasn

Sastanak upravnog odbora trajao je do kasno u kosmičku noć. Gospodar je vrlo zadovoljan našim radom. Cele godine sam spremao prezentaciju o palim dušama, bojio naš deo pite, koji sada zauzima veći deo kruga, u crno. Bojim se samo da ćemo svi biti otpušteni kada pređemo magičnih 98%. Od kada je od slinavog Zakerberga za dva međunožja kupio Facebook posao je značajno krenuo na bolje. Toliko je zadovoljan da nam ponekad dozvoljava da ga zovemo "my precious", mada mislim da ga to i nervira. Kada se samo setim koliko nam je ranije vremena trebalo da spoznamo jednu dušu, da nađemo šta je to što je potrebno ponuditi za večnost u paklu. Pre više od 10 godina, dok je bio još mali neugledni jadnik, željan pažnje i seksualnog uzbuđenja, Gospodar uopšte nije ozbiljno razmišljao o njegovom projektu. Inače je teško prihvatao te moderne novotarije i čežnjivo se sećao vremena inkvizicije, kada je i potpisan ugovor o strateškom partnerstvu sa drugom stranom. Bog je uložio milenijume da b

Stegnut sam, teško pričam. Prva. Toplo u grlu, stresam se lagano. Grebe me, osećam blagi miris voća, dobra je. Druga. Delovanje je još daleko. Treća, červrta, peta. Photo by  Daria Nepriakhina  on  Unsplash Opušten sam, smeh sam navire. Jezik se razvezao, priča ide sama. Šesta, konobar me gleda, shvata da je lakše ako donese bokal. Voda, ključna je voda. Osma, čaša vode. Muzika, iz stomaka počinje da udara ritam. Primećujem ljude, imam potrebu da su mi blizu. Prag tolerancije polako se podiže za poznanike, spušta za neznance. Smeh, vragolast smeh. Još vode. Deveta. " Rakia or Rakija is the collective term for fruit brandy popular in the Balkans . The alcohol content of rakia is normally 40% ABV, but home-produced rakia can be stronger (typically 50%)" Volim sve, blago uneravnotežen, veseo. Entuzijazam prosto navire. Deseta, kreće euforija. Šetnja, prazna ili ispunjena, smeh i voda, mnogo vode, povremeno ustajanje i nazdravljanje. Ne brojim viśe, prepuštam se

Svi imamo priče, verovatno lepše u sećanju nego u stvarnosti, koje neprestano prepričavamo pokušavajući da oživimo trenutke sreće, zadovoljstva, straha i uzbuđenja koje smo osećali dok smo ih proživljavali. Moja omiljena priča je o putovanju autostopom, kojom sam dosadio i Bogu i ljudima i na čije pominjanje većina onih koji me poznaju prevrću očima (što znači verovatno i ti čitaoče:). Neće me to sprečiti da je ovde ispričam ponovo, ali iz jednog drugog ugla koji pokazuje koliko se svet promenio u poslednjih 30 godina. Volim da je pričam, ne samo da bih se pravio važan, već zato što me je to iskustvo umnogome definisalo i obeležilo do kraja života. Da bi shvatili zašto, morate shvatiti ili se prisetiti trenutka u kojem smo živeli. Želeo sam i mali omaž Miki Oklopdžiću , antiheroju moje mladosti, mada je u poređenju sa njegovim C.A. Bluzom  ovo bajka za laku noć. Photo by  Atlas Green  on  Unsplash " Hitchhiking (also known as thumbing or hitching ) is a means of transport

Dobijam uputstva, odlazim na dogovoreno mesto. Čeka me lik, u odelu sa tankim belim prugicama, naočarima, prekrštenim rukama u predelu genitalija. Hladno klimne glavom, pokazuje mi da ga pratim. Ulazimo u neugledni ulaz, već je noć, sumnjivo mi je bilo što je razgovor za posao zakazan u 23h. Silazimo u podrum, iza čeličnih vrata počinje lavirint. Napred, levo, napred, desno, napred, napred. Posle desetak minuta, izlazimo u veliki prostrani mermerni lobi i prolazimo do vrata. Ulazim, sekretarica bujnih grudi i dubokog dekoltea, jakog karmina i dražesnog osmeha molim me da sednem na udobnu crvenu fotelju. Čekam. Čekam. Čekam. Nakon dvadesetak minuta, nizak gospodin, sa upadljivo zalizanom kosom zove me na razgovor. Photo by  Joanna Kosinska  on  Unsplash Vidim da ste se prijavili na dve pozicije, menadžer skrivanja podataka od javnog značaja, tzv Grobar Istorije i poziciju menadžera dovođenja u zabludu, interno, Falsifikator Istorije. Kolega koji se do skoro bavio falsifikovanjem,

Dugo sam se razmišljao kako da napišem ovaj post, a da bude pristojan, korektan i da ne veliča pornografiju kao takvu, pogotovo ne sve ono negativno vezano za nju, a sa druge strane da opiše tu nevidljivu povezanost, ne samo mene, već celih generacija dečaka i muškaraca (možda i žena, ali do tih informacija je teško doći i ukoliko je neka od vas spremna da gostuje na tu temu rado ću objaviti pogled iz ženskog ugla) i ulogu u našem odrastanju. Pornografija nekad i danas potpuno su dva različita pojma, poredimo fiću i porše, s tim što nam je porše već peti auto ispred ogromne vile, nakon što smo se obogatili, a za fiću nas vezuju mladalačke uspomene, čuvamo ga zbog zadnjeg sedišta za koje smo emotivno vezani. " Pornography (often abbreviated porn) is the portrayal of sexual subject matter for the exclusive purpose of sexual arousal." Na samo pominjanje pornografije većini čistunaca se diže kosa na glavi, verovatno opravdano, ali kada si klinac, ona je zvezda vodilja, svet

Akademija, od milja zvana "Rupa", beogradski CBGB , jedno je od legendarnih andergraund mesta ovog grada na kojem su nam mnogi zavideli i žalili što nisu imali priliku da ga posete u vreme najvećeg sjaja. Kasnih osamdesetih smo bili klinci, nesvesni svega mračnog što se spremalo, a devedesetih suviše priviknuti na ono što se događalo. Mnogi su pisali o ovom kultnom mestu, želeo bih da dodam mojih pet centi, kako sam ja, izgubljeni klinac to doživeo, na kraju jedne epohe. Photo by Akademija Već od treće godine srednje na Akademiju smo gledali kao na mitsko mesto, pokušavali da uđemo, muvali se okolo. Ko zna koliko puta su nas oduvali sa vrata, prezrivo nas gledajući. Da bi ušli u "Rupu" trebala vam je propusnica ili probuđeno sažaljenje jednog od čvrstih momaka na ulazu , u suprotnom završili bi ste u KST-u. Par likova, namrgođenih njuški, ponekad i Bilja na malom stepeniku ispred vrata, a ispred njih gomila opuštenih frikova, od kojih su neki već uveliko bili