Živan Warhol

Stegnut sam, teško pričam. Prva. Toplo u grlu, stresam se lagano. Grebe me, osećam blagi miris voća, dobra je. Druga. Delovanje je još daleko. Treća, červrta, peta. Photo by  Daria Nepriakhina  on  Unsplash Opušten sam, smeh sam navire. Jezik se razvezao, priča ide sama. Šesta, konobar me gleda, shvata da je lakše ako donese bokal. Voda, ključna je voda. Osma, čaša vode. Muzika, iz stomaka počinje da udara ritam. Primećujem ljude, imam potrebu da su mi blizu. Prag tolerancije polako se podiže za poznanike, spušta za neznance. Smeh, vragolast smeh. Još vode. Deveta. " Rakia or Rakija is the collective term for fruit brandy popular in the Balkans . The alcohol content of rakia is normally 40% ABV, but home-produced rakia can be stronger (typically 50%)" Volim sve, blago uneravnotežen, veseo. Entuzijazam prosto navire. Deseta, kreće euforija. Šetnja, prazna ili ispunjena, smeh i voda, mnogo vode, povremeno ustajanje i nazdravljanje. Ne brojim viśe, prepuštam se

Svi imamo priče, verovatno lepše u sećanju nego u stvarnosti, koje neprestano prepričavamo pokušavajući da oživimo trenutke sreće, zadovoljstva, straha i uzbuđenja koje smo osećali dok smo ih proživljavali. Moja omiljena priča je o putovanju autostopom, kojom sam dosadio i Bogu i ljudima i na čije pominjanje većina onih koji me poznaju prevrću očima (što znači verovatno i ti čitaoče:). Neće me to sprečiti da je ovde ispričam ponovo, ali iz jednog drugog ugla koji pokazuje koliko se svet promenio u poslednjih 30 godina. Volim da je pričam, ne samo da bih se pravio važan, već zato što me je to iskustvo umnogome definisalo i obeležilo do kraja života. Da bi shvatili zašto, morate shvatiti ili se prisetiti trenutka u kojem smo živeli. Želeo sam i mali omaž Miki Oklopdžiću , antiheroju moje mladosti, mada je u poređenju sa njegovim C.A. Bluzom  ovo bajka za laku noć. Photo by  Atlas Green  on  Unsplash " Hitchhiking (also known as thumbing or hitching ) is a means of transport

Dobijam uputstva, odlazim na dogovoreno mesto. Čeka me lik, u odelu sa tankim belim prugicama, naočarima, prekrštenim rukama u predelu genitalija. Hladno klimne glavom, pokazuje mi da ga pratim. Ulazimo u neugledni ulaz, već je noć, sumnjivo mi je bilo što je razgovor za posao zakazan u 23h. Silazimo u podrum, iza čeličnih vrata počinje lavirint. Napred, levo, napred, desno, napred, napred. Posle desetak minuta, izlazimo u veliki prostrani mermerni lobi i prolazimo do vrata. Ulazim, sekretarica bujnih grudi i dubokog dekoltea, jakog karmina i dražesnog osmeha molim me da sednem na udobnu crvenu fotelju. Čekam. Čekam. Čekam. Nakon dvadesetak minuta, nizak gospodin, sa upadljivo zalizanom kosom zove me na razgovor. Photo by  Joanna Kosinska  on  Unsplash Vidim da ste se prijavili na dve pozicije, menadžer skrivanja podataka od javnog značaja, tzv Grobar Istorije i poziciju menadžera dovođenja u zabludu, interno, Falsifikator Istorije. Kolega koji se do skoro bavio falsifikovanjem,

Dugo sam se razmišljao kako da napišem ovaj post, a da bude pristojan, korektan i da ne veliča pornografiju kao takvu, pogotovo ne sve ono negativno vezano za nju, a sa druge strane da opiše tu nevidljivu povezanost, ne samo mene, već celih generacija dečaka i muškaraca (možda i žena, ali do tih informacija je teško doći i ukoliko je neka od vas spremna da gostuje na tu temu rado ću objaviti pogled iz ženskog ugla) i ulogu u našem odrastanju. Pornografija nekad i danas potpuno su dva različita pojma, poredimo fiću i porše, s tim što nam je porše već peti auto ispred ogromne vile, nakon što smo se obogatili, a za fiću nas vezuju mladalačke uspomene, čuvamo ga zbog zadnjeg sedišta za koje smo emotivno vezani. " Pornography (often abbreviated porn) is the portrayal of sexual subject matter for the exclusive purpose of sexual arousal." Na samo pominjanje pornografije većini čistunaca se diže kosa na glavi, verovatno opravdano, ali kada si klinac, ona je zvezda vodilja, svet

Akademija, od milja zvana "Rupa", beogradski CBGB , jedno je od legendarnih andergraund mesta ovog grada na kojem su nam mnogi zavideli i žalili što nisu imali priliku da ga posete u vreme najvećeg sjaja. Kasnih osamdesetih smo bili klinci, nesvesni svega mračnog što se spremalo, a devedesetih suviše priviknuti na ono što se događalo. Mnogi su pisali o ovom kultnom mestu, želeo bih da dodam mojih pet centi, kako sam ja, izgubljeni klinac to doživeo, na kraju jedne epohe. Photo by Akademija Već od treće godine srednje na Akademiju smo gledali kao na mitsko mesto, pokušavali da uđemo, muvali se okolo. Ko zna koliko puta su nas oduvali sa vrata, prezrivo nas gledajući. Da bi ušli u "Rupu" trebala vam je propusnica ili probuđeno sažaljenje jednog od čvrstih momaka na ulazu , u suprotnom završili bi ste u KST-u. Par likova, namrgođenih njuški, ponekad i Bilja na malom stepeniku ispred vrata, a ispred njih gomila opuštenih frikova, od kojih su neki već uveliko bili

Jutarnje sunce ošamarilo me je po obrazu. Otvaram oči, zuji mi u ušima. Na par santimetara od mene, poznata pidžama, poznati miris, ali potpuno nepoznato lice. Skačem iz kreveta dok neznanka u mom krevetu spava, ubeđen sam da sanjam. Trljam oči, odlazim prema kuhinji, uveren da sam još u snu, prolazim pored ogledala. Šok, u ogledalu je neki čovek, gleda me potpuno zapanjeno, lice uplašeno i bunovno, zarasla brada. Sada me već hvata stah i panika, utrčavam u dečiju sobu, tamo dvoje nepoznate dece, spokojno spavaju. " Prosopagnosia , also called face blindness , is a cognitive disorder of face perception in which the ability to recognize familiar faces, including one's own face (self-recognition), is impaired, while other aspects of visual processing (e.g., object discrimination) and intellectual functioning (e.g., decisionmaking) remain intact." Probija me hladan znoj, ubeđen sam da proživljavam košmar, surovo realan. Otvaram štek sa lekovima, moram u snu zaspati, da

Članom br. 1 zakona o prijateljstvu, nalaže mi se da objavim gostujući post, moje prijateljice Guglane Mondrijan, kao odgovor na Egzodus . Nadam se da će vam pogled jednog starog gasterbajtera biti interesantan i dodati nove boje u ovu priču. Otkud ja u Americi Ideju da zapalim negde u inostranstvo nisam ozbiljno razmatrala ranih devedesetih. Koliko je mladom čoveku zaista potrebno da bude srećan sa osamnaest godina? Koliko me sećanje služi, vrlo malo. Skupljali smo u firmi "Siti", imala je prostorije na sajmištu gde su moji školski drugari, kasnije kumovi radili kao noćni čuvari. Trovali se “step” sokom (mala kesica, kao one u kojima se sad daju raznorazne stevije i splende) razmućenim u dva litra česmovace i eto magičnog pića s izuzetno naglašenim ukusima mandarine, limuna, kivija i ostalog tropskog voća. Kasnije žene su provalile da se njime može i kosa farbati.  Uz to kesa-dve smokija i celo veče ni gladni ni žedni. Vozila sam keca, kojeg je tata poklonio meni

Sa nekim ljudim povezan si, čini ti se oduvek, pa sve do zauvek. Kada ih upoznaš, pojma nemaš da ćete, ovako ili onako, biti nerazdvojni. U početku obitavaju na periferiji tvog života, a zatim se, malo po malo, sele prema centru, neprimetno, tako da ne možeš da se setiš ni kada, ni kako se to dogodilo. Putevi, momci, devojke, muževi, žene razvlače vas na različite strane, ekipe guraju u drugačije fazone, ali na kraju, uvek završite kriveći se od smeha ili ređe plačući. Poznanika imam puno, prijatelja relativno malo, na rodbini bi mi mnogi pozavideli, ali samo ja imam moje musketare. Recept za viđanje: Četiri musketara, tri ludaje, različitih senzibilita: luda-ko-struja, nesigurno-duhovita, šatro smerna-organizovana. Situacije dosade, euforije, neizmerne tuge, radosti ili jednostavno slobodnog vremena. Malo ili malo više alkohola ili respirator. Terasa ili neko mesto gde gruva muzika, ali takva da se bar jedan nervira. Poneka tajna. Malo slabosti dobro umešane u zajebancij

Štafeta mladosti za mene je najjači trip ex Jugoslavije. Neverovatno kolektivno ludilo, ili masovna hipnoza koje smo proživljavali, šokirani što i englezi ne rade to isto. Prvi simptom ludila je kada mislite da sa svima ostalima nešto nije u redu. Hm, ček, bolje o tome sada da ne razmišljam. Elem, prosto ne mogu da poverujem da je 12500 omladinaca spontano došlo na ideju da sa motkama u ruci trči po celoj državi, ne bi li odali počast bilo kome. Više volim da verujem da je Tito to smislio dok je pušio gandžu u periodu dosade između rata i Golog otoka. Tačno mogu da ga zamislim: on na plaži u kupaćim gaćama, puši spravu maskiranu u tompus, usput nateže skupoceni viski ne bi li se dodao, ispao mu stomak, dok Jovanka, onako guzata sa punđom na glavi paradira okolo, tada još lična sekretarica, besna što ne može da premesti Davorjankin grob iz dvorišta svoje buduće kuće, mrmlja sebi nešto u bradu, traži izgovor za svađu. Tito se pravi nezainteresovan, sam sa sobom vodi unutrašnji dijalog,

Gde god da pogledam oko sebe neko odlazi. Odlaze mladi, srednjovečni, stari, doktori, medicinske setre, vozači, kuvari, inženjeri u tolikom broju da to slobodno možemo zvati egzodusom. Stalno dobijam mejlove sa obaveštenjima da je jedno poglavlje njihovih života zatvoreno, a otvoreno novo, neizvesno, ali obećavajuće. More razočaranih, spremnih da se upuste u nepoznato, da iza sebe zatvore vrata, odreknu se onoga što su do juče bili i pretvore se u nekog drugog, slepo koračajući u potrazi za srećom, ponekad prolazeći pored nje, vešto maskirane, a da je i ne primete. Pre nego što krenete da tražite  sreću, proverite-možda ste već srećni. Sreća je mala, obična i neupadljiva i mnogi ne umeju da je vide. Duško Radović Većina odlazi iz realnih, materijalnih ili drugih objektivnih razloga. Dosta im poniženja, uvreda, gledanja bubašvaba od ljudi koji se za nešto pitaju ili jednostavno beže od bede. Ljudi od integriteta, spremni da se odreknu svega da bi taj integritet zaštitili. Njihov