Članom br. 1 zakona o prijateljstvu, nalaže mi se da objavim gostujući post, moje prijateljice Guglane Mondrijan, kao odgovor na Egzodus. Nadam se da će vam pogled jednog starog gasterbajtera biti interesantan i dodati nove boje u ovu priču.
Vozila sam keca, kojeg je tata poklonio meni i sestri nakon desetak godina korišćenja. Odvezao ga je kod majstora gde je “utrošeno dve table lima, tako da je sad ko nov” i služio je. Išli smo njime svuda, sipali u njega “benzin”, koji se tada prodavao iz plastičnih bidona po ćoškovima. Sigurno je i u njemu bilo razmućenog “stepa” jer je kec na jedjevite jade izvlačio uz Čukaričku padinu, glasno štekćući već istrošenim ventilima. Mogla bih sad jako dugo o snalažljivosti tih ranih devedesetih, ali to nije tema.
Moja, dve godine i jedan dan starija sestra, je 1994. godine otišla za Ameriku. Oduvek je životu pristupala ozbiljnije i odgovornije od mene. Bila je Vukovac, stipendista fondacije za talentovane, diplomirala u roku s prosekom preko 9. Štreberka. Za Ameriku je otišla zbog nauke, u želji da se bavi istraživanjem i napravi nešto zaista ozbiljno od svoje karijere.
Kažu, starija braća i sestre znaju kakav je život bez ovog mlađeg. Mi mlađi ne znamo za život bez njih. Iako smo se ceo život gložile i čupale za kosu, između nas se iza te površne netrpeljivosti krila bliskost koju mnoga braća i sestre znaju i osećaju. U početku sam se pravila da je to super, konačno nije tu da me smara, ali to je sve bila maska za istinsko žaljenje za gubitkom fizičke blizine. Nakon par meseci, po prvi put, počela sam da razmišljam da li bih i pod kojim uslovima i ja otišla za njom. U početku sam se nadala da je to privremeno: završiće ona doktorat, vratiće se ovde …
Konačna prekretnica u mom životu je stigla 1996. godine: kratko po upisu pete i završne godine studija, postala sam mama. Prva među društvom. Prva u familiji. Dolaskom sina, moj život je potpuno promenio smisao. Gotovo preko noći, od klinke koja život shvata samo delimično ozbiljno, sam postala odrasla. Majčinski instinkt koji nisam ni znala da imam, ubrzo me je prevladao. Nagonio me je da za devet meseci po njegovom rođenju položim četrnaest ispita sa prosečnom ocenom 9.8, da se osetim jakom i sposobnom, i da dobijem snažnu želju da od svog života izvučem maksimum i na taj način njemu pružim najbolje sto mogu. Ubrzo nakon toga podnosim molbe na fakultete po Americi. Razbijam GRE, selimo se za Los Anđeles. U rekordnom roku završavam doktorat i počinjem posao u velikoj firmi.
Živim "the American dream".
"Melting pot is place where different peoples, styles, theories, etc., are mixed together."
U ovolikom gradu, čovek dobija priliku da upozna ljude sa zaista svih strana sveta, da iskusi najrazličitije običaje, upozna kulturne razlike, i da svakodnevno vidi njihovo konstantno preplitanje. Ta “melting pot” kultura čini da se ovde niko ne oseća ni kao stranac, ni kao totalni Amer (izuzimam Trampa i Trampovce, kojih je baj’d’vej sve više).
Na kraju shvatam da čovek treba da nađe neko mesto gde, ukoliko mu život to omogućava, može da se ušuška i napravi svoj "melting pot", bez obzira na nacionalno poreklo: da se okruži različitim ljudima koje doživljava “svojima”. Samo tada, osećamo se kao kod kuće. ‘Fala internetu (i parama) da te fizičke granice postaju sve manje bitne. I dok Živan pravi svoj s bazom kod Vuka, a ja u večitom proleću Los Andjelesa, on je neizostavan deo mog globalnog "melting pot"-a: zajedno se šuškamo gde god se sretnemo: ovde ili tamo ili u Švedskoj.
Živane, gde se šuškamo sledeće?
Koraci :
Otkud ja u Americi
Ideju da zapalim negde u inostranstvo nisam ozbiljno razmatrala ranih devedesetih. Koliko je mladom čoveku zaista potrebno da bude srećan sa osamnaest godina? Koliko me sećanje služi, vrlo malo. Skupljali smo u firmi "Siti", imala je prostorije na sajmištu gde su moji školski drugari, kasnije kumovi radili kao noćni čuvari. Trovali se “step” sokom (mala kesica, kao one u kojima se sad daju raznorazne stevije i splende) razmućenim u dva litra česmovace i eto magičnog pića s izuzetno naglašenim ukusima mandarine, limuna, kivija i ostalog tropskog voća. Kasnije žene su provalile da se njime može i kosa farbati. Uz to kesa-dve smokija i celo veče ni gladni ni žedni.
Vozila sam keca, kojeg je tata poklonio meni i sestri nakon desetak godina korišćenja. Odvezao ga je kod majstora gde je “utrošeno dve table lima, tako da je sad ko nov” i služio je. Išli smo njime svuda, sipali u njega “benzin”, koji se tada prodavao iz plastičnih bidona po ćoškovima. Sigurno je i u njemu bilo razmućenog “stepa” jer je kec na jedjevite jade izvlačio uz Čukaričku padinu, glasno štekćući već istrošenim ventilima. Mogla bih sad jako dugo o snalažljivosti tih ranih devedesetih, ali to nije tema.
Moja, dve godine i jedan dan starija sestra, je 1994. godine otišla za Ameriku. Oduvek je životu pristupala ozbiljnije i odgovornije od mene. Bila je Vukovac, stipendista fondacije za talentovane, diplomirala u roku s prosekom preko 9. Štreberka. Za Ameriku je otišla zbog nauke, u želji da se bavi istraživanjem i napravi nešto zaista ozbiljno od svoje karijere.
Kažu, starija braća i sestre znaju kakav je život bez ovog mlađeg. Mi mlađi ne znamo za život bez njih. Iako smo se ceo život gložile i čupale za kosu, između nas se iza te površne netrpeljivosti krila bliskost koju mnoga braća i sestre znaju i osećaju. U početku sam se pravila da je to super, konačno nije tu da me smara, ali to je sve bila maska za istinsko žaljenje za gubitkom fizičke blizine. Nakon par meseci, po prvi put, počela sam da razmišljam da li bih i pod kojim uslovima i ja otišla za njom. U početku sam se nadala da je to privremeno: završiće ona doktorat, vratiće se ovde …
Konačna prekretnica u mom životu je stigla 1996. godine: kratko po upisu pete i završne godine studija, postala sam mama. Prva među društvom. Prva u familiji. Dolaskom sina, moj život je potpuno promenio smisao. Gotovo preko noći, od klinke koja život shvata samo delimično ozbiljno, sam postala odrasla. Majčinski instinkt koji nisam ni znala da imam, ubrzo me je prevladao. Nagonio me je da za devet meseci po njegovom rođenju položim četrnaest ispita sa prosečnom ocenom 9.8, da se osetim jakom i sposobnom, i da dobijem snažnu želju da od svog života izvučem maksimum i na taj način njemu pružim najbolje sto mogu. Ubrzo nakon toga podnosim molbe na fakultete po Americi. Razbijam GRE, selimo se za Los Anđeles. U rekordnom roku završavam doktorat i počinjem posao u velikoj firmi.
Živim "the American dream".
Egzodus iz ugla gasterbajtera
Nakon skoro dvadeset godina od odlaska, čitam Živanov blog post Egzodus. Iako puno pišem, moje pisanje se svodi na mejlove i softversku tematiku. Netehnički isključivo pišem društvu i familiji na raznoraznim čat platformama. Možda će zato i ovaj gostujući blog zvučati znatno jadnije od Živanovog: neću svojim opisima (poput onog o ajvaru) uspeti da vam prizovem mirise u sećanja, ali se makar nadam se da ću uspeti da dočaram drugačiju perspektivu, iako na ovu temu Živan i ja delimo mnoga osećanja.
Često kad se vratim za Beograd i okružim društvom iz detinjstva, dragom rodbinom, žalim što nisu u mom životu svakodnevno. Kad mislim na njih, imam jak osećaj pripadnosti: oni su moji, ja sam kao oni, mi smo “naši”. Ipak, nažalost, svaki put kad se vratim i malo izađem među ostali svet, razočara me količina primitivizma koju redovno negde uočim. Prvo mi pade na pamet nešto sto sam videla vozeći bajs pre par godina: otac porodice koja očigledno provodi leto na Adi, iako svakodnevno koristi plažu, nalazi za shodno da zakopava papiriće od sladoleda u šljunak ispod svoje ležaljke jer ga mrzi da ustane i prošeta se do obližnje kante za smeće. Da li je moguće da i u svojoj kući baca otpatke ispod tepiha?!? Ili činjenica da moj ćale i njegov kum (obojica ‘31 godište) svako leto u Krašićima započinju akcijom vađenja pikavaca iz stena na plaži. Pomislim i na “milenijalce” koji ne umeju da cene ništa lepo što se u gradu uradi i grabe prvu priliku da to unište grafitima, žvakama ili ozbiljnijim oblicima vandalizma. Da ne pričamo o nelegalnim gradnjama, Beogradu na vodi, fontani na Slaviji, i ostalim nacionalnim brukama. Od jednom se ne osećam toliko “našom”. Naravno i u Americi ima sličnih primera primitivizma, ali je tu još lakše reći da ne pripadaš.
Prvih par godina života u Americi, osećala sam se kao potpuni stranac. Beograd je bila kuća, ovo ovde je bilo nešto privremeno, nešto na šta se nikad neću navići. U život sam prizivala “naše” i bila željna da mi dane, kao i u Beogradu, ispune prijatelji koji me potpuno razumeju: koji će ubacivati reference na domaće filmove i pesme u redovnu konverzaciju, kojima će jednako ići voda na usta kad pomisle na ćevape, kajmak, sarme ili čvarke i kojima će biti teško da slušaju Balaševića jer suviše budi osećanje nostalgije. Godinama sam zbog toga u svom životu imala ljude koji, kad sam kasnije o tome razmišljala, nikad ne bi bili deo moje priče da sam u Beogradu i ostala. Jednostavno, osim te nostalgije, imamo malo toga zajedničkog.
Vremenom sam shvatila da, mada i dalje imam jako puno dragih i novih prijatelja koji su “naši”, ono što nas vezuje za druge ljude jeste sličan sistem vrednosti i interesovanja, a za to, poreklo, iako korisno, nije previše bitno. Vremenom sam počela da izlazim na ručak sa veselim Rumunima, da odlazim u goste kod sjajnih domaćina Ukrajinaca, da putujem i pevam s Italijanima, Argentincima, Hrvatima, da učim o umetnosti, istoriji, životu od Amera, Meksikanaca, Nemaca, Japanaca, i Turaka. Uživam u društvu svih njih, a najviše, da ih često okupimo kod nas, da ih nahranim sarmama i pitama. Ono što Ameriku (i Los Anđeles) čini posebnom jeste to što je ovo istinski “melting pot”.
"Melting pot is place where different peoples, styles, theories, etc., are mixed together."
U ovolikom gradu, čovek dobija priliku da upozna ljude sa zaista svih strana sveta, da iskusi najrazličitije običaje, upozna kulturne razlike, i da svakodnevno vidi njihovo konstantno preplitanje. Ta “melting pot” kultura čini da se ovde niko ne oseća ni kao stranac, ni kao totalni Amer (izuzimam Trampa i Trampovce, kojih je baj’d’vej sve više).
Na kraju shvatam da čovek treba da nađe neko mesto gde, ukoliko mu život to omogućava, može da se ušuška i napravi svoj "melting pot", bez obzira na nacionalno poreklo: da se okruži različitim ljudima koje doživljava “svojima”. Samo tada, osećamo se kao kod kuće. ‘Fala internetu (i parama) da te fizičke granice postaju sve manje bitne. I dok Živan pravi svoj s bazom kod Vuka, a ja u večitom proleću Los Andjelesa, on je neizostavan deo mog globalnog "melting pot"-a: zajedno se šuškamo gde god se sretnemo: ovde ili tamo ili u Švedskoj.
Živane, gde se šuškamo sledeće?
Prilog: Step sok kao farba za kosu
Boje koje možete da dobijete su: zelena - kivi, crvena - višnja, ali može i kombinacija crvenog voća, roze - malina, narandžasta - pomorandža ...Koraci :
- Sipati u šerpu vode i ostaviti da proključa.
- Kad voda proključa dodati kesicu step soka, (ako želite jaču boju uzmite 2-3 kesice step soka), dobro promesati dok se sav prah ne rastvori.
- Pošto se boja rastvorila , umočite kosu ili deo kose, držite par sekundi u vodi, potom obrišite peškirom.
- Uzmite neki stari peškir, jer boja ostaje na peškiru.
- I pazite da se ne opečete, ipak stavljate kosu u vrelu vodu.
- Osušite kosu i boja će se isprati posle tri - četiri pranja, zavisi od količine step soka koji ste stavili.
Comments
Post a Comment