Još jedan radni dan na izmaku, vračarska gungula u letnjim baštama blaziranih kafića, osmesi na licima putnika sa globalnog Titanika. Za stolom poznata lica, dvoje najbližih, koja viđam kontinualno poslednjih trideset i kusur godina, čekamo relativno nova lica koja su uplovila u naše živote, predmet tajnih priča i malih intriga. Photo by Toa Heftiba on Unsplash Naš zenit odavno je iza naših leđa, živimo od sećanja i starih odluka, bilo da se na njih ljutimo, bilo da ih se sa setom prisećamo. Svakog dana osećam kako starimo, osećam to na koži, osećam u porama, a najviše u pričama koje pričamo i načinima na koji to radimo. A u meni još uvek tinja strast, želja, želja da se upustim u nepoznato i izgubim odavde u potpuno nepoznatom pravcu, negde gde me sunce preznaja, a blagi vetar suši, dok se dim vijori iznad moje glave, kroz slamnati šešir. Oko mene pregršt žena, divnih razvučenih osmeha, smejućih očiju i povremeno umornih pogleda, zavaljenih oko stola gradskog kafića u čijem društvu g
Mnogi danas duboko u sebi osećaju da sa ovim svetom nešto nije u redu. Osećaju zlo koje se kao mastilo širi po vodi istovremeno odbijajući da poveruju da neko to mastilo sipa i da su oni ti koji ga mešaju svojim odbijanjem da prihvate realnost, tačnije da su saučesnici ili korisne budale, nazovite to kako želite. Photo by Mahdi Bafande on Unsplash Ljudi ne žele da veruju iz nekoliko razloga, ukratko ću probati da ih objasnim. Prvo, Bogu hvala, većina nas su normalni, nepatološki likovi, sa duboko usađenom empatijom koju su u nas ulili roditelji, prijatelji i rodbina. To je ujedno i naša najveća snaga, ali nažalost i slabost. Slabost je zato što normalan čovek jednostavno odbija da poveruje da može da postoji toliko zlo spremno da ubija decu, truje vazduh, drži vas u zatvoru, ubije bolešću iz laboratorije ili vakcinom. Iako svaki normalan čovek ne želi u to da veruje, to ipak ne znači da se zlo ne dešava i upravo to uporno odbijanje da se objektivno pretresu činjenice sve više i više