Skip to main content

Posts

Pera, ponedeljak i poslovni minimum

Još jedan radni dan na izmaku, vračarska gungula u letnjim baštama blaziranih kafića, osmesi na licima putnika sa globalnog Titanika. Za stolom poznata lica, dvoje najbližih, koja viđam kontinualno poslednjih trideset i kusur godina, čekamo relativno nova lica koja su uplovila u naše živote, predmet tajnih priča i malih intriga. Photo by Toa Heftiba on Unsplash Naš zenit odavno je iza naših leđa, živimo od sećanja i starih odluka, bilo da se na njih ljutimo, bilo da ih se sa setom prisećamo. Svakog dana osećam kako starimo, osećam to na koži, osećam u porama, a najviše u pričama koje pričamo i načinima na koji to radimo. A u meni još uvek tinja strast, želja, želja da se upustim u nepoznato i izgubim odavde u potpuno nepoznatom pravcu, negde gde me sunce preznaja, a blagi vetar suši, dok se dim vijori iznad moje glave, kroz slamnati šešir. Oko mene pregršt žena, divnih razvučenih osmeha, smejućih očiju i povremeno umornih pogleda, zavaljenih oko stola gradskog kafića u čijem društvu g
Recent posts

Briga

Mnogi danas duboko u sebi osećaju da sa ovim svetom nešto nije u redu. Osećaju zlo koje se kao mastilo širi po vodi istovremeno odbijajući da poveruju da neko to mastilo sipa i da su oni ti koji ga mešaju svojim odbijanjem da prihvate realnost, tačnije da su saučesnici ili korisne budale, nazovite to kako želite.  Photo by Mahdi Bafande on Unsplash Ljudi ne žele da veruju iz nekoliko razloga, ukratko ću probati da ih objasnim. Prvo, Bogu hvala, većina nas su normalni, nepatološki likovi, sa duboko usađenom empatijom koju su u nas ulili roditelji, prijatelji i rodbina. To je ujedno i naša najveća snaga, ali nažalost i slabost. Slabost je zato što normalan čovek jednostavno odbija da poveruje da može da postoji toliko zlo spremno da ubija decu, truje vazduh, drži vas u zatvoru, ubije bolešću iz laboratorije ili vakcinom. Iako svaki normalan čovek ne želi u to da veruje, to ipak ne znači da se zlo ne dešava i upravo to uporno odbijanje da se objektivno pretresu činjenice sve više i više

Dosada

Eoni prolaze ... Prolaze ... Za mene taj termin nema smisla jer sam beskonačan, bezvremen, nestvoren. U svom savršenstvu sam i samosvestan, iako niko način na koji jesam ne može da pojmi, obuhvati. Sve sam napravio i stvorio, znam kako se svaka i najmanja čestica pomera u ovom univerzumu, iza kojeg je takvo ništa, da ni ono što ljudi zovu vreme ne postoji. Pošto sam stvorio i zakone, znam sudbinu svake čestice, sva njena stanja, "bivša", "sadašnja", "buduća" odjednom.  Ljudi, na koje ću se vratiti kasnije, ne mogu da pojme stanja stvari odjednom zato im treba ono što oni zovu vreme, da događaje dovedu u neki redosled, da svojim konačnim umom njihovu beskonačnost mogu da spoznaju. Photo by Austin Chan on Unsplash Sve je tako predvidivo. Iz te predvidljivosti rodila se ideja da sebi, onome koji zna sve, omogućim da nešto ne znam, rečnikom ljudi ideja da prekratim dosadu. Kako se rodila ideja meni, meni koji u sebi sadrži sve ideje i koji je njihov uzrok? Ve

Poricanje stvarnosti

Svako proučavanje filozofije počinje sa korenom Grčke misli, po meni nepravedno, jer se zanemaruju milenijumi učenja na istoku, u Persiji, Haldeji, Egiptu i Judeji. Pogledajte vremensku liniju ovih civilizacija i biće vam jasno zašto su se njihova verovanja morala preliti i u Grčku. Akademski pristup proučavanju istorije filozofije obojen je idejama protestantizma, prosvetiteljstva, materijalizma i, namernog ili slučajnog, potpunog nerazumevanja tadašnjeg poimanja sveta, kolokvijalnog i teološkog mišljenja. Objašnjenja se baziraju na projekciji našeg sistema vrednosti i tumačenja u svetlu modernog shvatanja sveta i epistemologije, što je potpuni anahronizam jer nisu razmišljali u istom domenu pojmova kao mi. Photo by Marek Piwnicki on Unsplash Tvrdnja da je njih zanimao isključivo materijalni sastav ili počelo ovog sveta, za mene je besmislen, jer je anahron. Takav je i pokušaj da se to dokaže kroz analizu i tumačenje učenja ranih filozofa od Talesa do atomista, jer se olako prelazi p

Da li je Bog programer?

Svaki uspešan programer tajnu svog uspeha krije u lenjosti. Prvo, kada rešiš jednu klasu problema, isto ili slično rešenje primenićeš i na svaku drugu, iole sličnu. U našem svetu to se zove design patterns , odnosno dizajnerski šabloni ili babinim rečnikom, mustre. Ako obratite pažnju na mikro i makro kosmos, brzo ćete uvideti da se takvi šabloni mogu lako uočiti, kao u primerima pojednostavljenog modela molekula i solarnog sistema ili otiska prsta i godova na stablu. U hemetičkim učenjima ova pravilnost iskazana je izrekom kako gore tako i dole, iliti as abowe so below . Određeni šablon programer bi predstavio ikonicom, da ne kažem simbolom. Photo by Alina Grubnyak on Unsplash Osim ovog videćete da postoje neke pravilnosti koje se ponavljaju, baš kao u slučaju muzičke letvice, gde iste tonove, do, re, mi, fa, sol, la, si, možete pomerati od nižih ka višim frekvencijama. Promenom vibracije jedne note menjate skalu, istovremeno zadržavajući odnose, što će nas vratiti na pitanje minimal

Molba

Prošlo je više od godinu dana od kada se u duši javila iskra, misao o tome da želim promenu, da učinim nešto što iznutra može da me ispuni i pripremi za teške društvene promene koje nas sve očekuju. Sve je krenulo kao šala, prvo sa ukućanima, zatim sa ekipom sa bazena, a onda i sa svima ostalima. Grudva je krenula da se kotrlja i na kraju je postala lavina u meni, šala me obuzela i otrgla se kontroli. Ideja se materijalizovala, prešla je put od zamisli do indeksa. Ne može se otkriti nešto novo idući po starim tragovima, rešio sam da se okušam i krenem na neizvesno putovanje, putem kojim do sada nisam prošao. Iskreno se nadam da ću za života i stići na odrediše, jebe me što teško odustajem.  Ja Živan Warhol, bivši učenik Matematičke gimnazije u Beogradu, magistar Elektrotehničkog fakulteta u Beogradu, smer Računarska Tehnika i Informatika, podnosim sledeću molbu za upis na redovne studije filozofije, uz, nadam se, prikladno obrazloženje. Photo by Sincerely Media on Unsplash Od malih no

Prokleta je Amerika ...

Dok smo odrastali u socijalističkoj Jugoslaviji, imali jedan par Levis 501 farmerki i jedne, nama neprocenjivo vredne, starke, mnogima od nas pogledi, snovi i nada u srećnu budućnost bili su usmereni ka Americi. Sanjali smo Holivudske živote, okruženi lepoticama, u širokim kadilacima i ludim noćnim klubovima. Zamišljali smo muziku, Vudstok, andergraund Njujork, prostrani LA. Sa naše strane bare, Amerika je bila nedostižna bajka, ideal slobode. Photo by Anthony Shane on Unsplash Priliku da prvi put odem u Ameriku dobio sam u trenutku raspada naše stare države. Bio sam student završne godine, praktično bez dinara i u svom i u džepu matoraca. Konferencija o hardveru, sumnjivog kvaliteta, održavala se u Las Vegasu u legendarnom hotelu Rivjera, koji često možete videti u filmovima. U tom trenutku rat je okončan u Bosni, spremao se novi na Kosovu, a SRJ se nalazila pod prvom pretnjom bombardovanja, za koju smo (kao i za pravo bombardovanje koje je usledilo nekoliko godina kasnije) mislili d

Lutkar

General  Erik Lundendorf je sedeo u mraku svoje kancelarije, prebirajući sećanja iz ratnih godina, kada je organizovao prevoz Lenjina, 2.5 miliona funti i vođe boljševika, uz pomoć braće iz Engleske. Blindirani voz iz Švajcarske, preko ratom zahvaćene Evrope, u Rusiji je uspešno zasadio seme Boljševičke revolucije, bez obzira na neuspeh 1905, bacajući je na kolena. Crveni teror, veliki eksperiment pred konačnu pobedu, čije su temelje postavili frankista Marks, kapitalista Engels i Moses Hes , uspešno je satirao sve svoje protivnike, pripremajući Evropu i svet za potpunu reorganizaciju.  Rat je sada izgubljen i rad u Rajshveru ga čini odveć umornim. Nemačka je na kolenima, Versaj, sa svojim nemogućim uslovima, je utabao put za novi, potreban, rat. Veliki, još veći, samo što niko više ne želi da se bori u njemu, valjda su užasi otrovnog fronta još uvek sveži. Photo by Scott Rodgerson on Unsplash Zovi te mi Karla , odsečno je zapovedio svoj sekretarici. Nakon desetine minuta, na vrati

Ćale

Naspram mene, poluukočenog lica, kratke kose i blago neuredne brade, nervozno podižući čas levu, delimično, čas desnu, skoro potpuno oduzetu ruku, povremeno se udarajući po tromim nogama, sedi ćale i na granici nerazgovetnosti priča mi mnogo puta ispričane priče. Bleda senka čoveka kojeg se sećam iz detinjstva; visokog, odlučnog, divlje prirode, o čemu svedoče njegovi nadimci, kao što su Pevac i Siledžija, ali sigurno ne manje voljenog. Od kada je imao moždani udar, jed, koji sam povremeno osećao, ispario je, a ostala je samo čežnjiva žal za prošlim vremenima i stegnuto srce dok proživljavam njegovu nemoć. Ne mogu da se ne zapitam da li me čeka ista sudbina i da li će mene imati ko da pogleda na kraju puta. Photo by Laura Fuhrman on Unsplash Ćale je posleratno dete, treće, najrazmaženije u smislu da je bio babin miljenik, ali, kao i većina dece tog perioda, ostavljen da se ulica bavi njegovim vaspitanjem i edukacijom. Većina njegovih ortaka iz mladosti momci su sa jakim pesnicama, koj

Seme realnosti

Često se misli da se vreme, društvo i naši životi ubrzavaju usled rapidnog razvoja nauke, nerazumevajući proces geneze realnosti. Realnost, koja je naša percepcija materijalnog sveta, sa svim svojim nevidljivim vezama između bivstvujućih stvari i ljudi, kreira se prvo u umu, na osnovu ovaplođene ideje zasađene u njemu. Ideja kao seme, prvo počinje da klija, sve dok se čarobno ne dovede do nivoa kada je možemo videti, opipati ili osetiti, bilo čulima, bilo emocijama u našem srcu.  Photo by Lubo Minar on Unsplash Ovu pretpostavku možemo analizirati na ličnom i društvenom nivou. Kada sam bio dete majka mi je često govorila, da ako nešto žarko želim ceo svemir će se potruditi da se to ostvari. Naravno da sam ovo doživljavao kao bajku, utehu za sve one neuspehe sa kojima sam se suočavao, ali sam se trudio da to u svom životu usvojim kao aksiom, jer mi takav stav daje pogonsko gorivo i energiju za održavanje duha.  Duh je ključan za telo, jer emituje informacije koje se prenose putem nervno