Tupan za okultno

Da bi stvarno bio stručnjak za okultno potrebna su dva uslova, kao u ostalom i za npr. hirurga: prvi je da imaš teoretsko znaje, a drugi je da umeš da ga primeniš. Ovo drugo, pored skromnog prvog, me u startu diskvalifikuje i postavlja na nivo dummy, što naši izdavači umesto tupan, prevode lepšim terminom - početnik. Tako da mi se čini da ovaj tekst nosi adekvatan naslov. To mi daje i slobodu da špekulišem i iznosim sopstveno viđenje raznih tekstova, knjiga, video snimaka, koje sam tokom godina pročitao ili pogledao. Sve ovo uzmite sa rezervom i pokušajte sami da zagrebete po literaturi, meni je zamisao da svima koje ovo možda zanima približim tematiku sažimajući ono što sam pročitao i rizikujući da zvučim kao potpuni ludak.

Photo by Dean David on Unsplash

Ako se pažljivo zagledate u mistiku i njenu literaturu, shvatićete da je moderna filozofija samo njen odraz na epistemološkoj ravni. Zato mislim da bi svaki filozof morao u nju da bude upućen, bez obzira na lični stav prema njoj. Deco čitajte zabranjenu literaturu, jedan je od boljih grafita koji sam video. Problem sa mistikom je što sa jedne strane zvuči kao budalaština, dok sa druge strane intuitivno osećam, kao što su to osećali naučnici, filozofi, crkveni oci, da se tu kriju mnoge istine, pogotovo kada se uporede moderna naučna dostignuća sa onim o čemu ona od davnina priča.

Sile koje kreiraju ovu, materijalnu stvarnost, nematerijalne su, ili tačnije nedodirljive prirode. To potvrđuju i zakoni fizike jer, na primer, gravitacionu silu koja nas drži na okupu, ne možemo opipati. Okultna učenja govore da te, a i druge prirodne, ne strogo u smislu fizike već i duhovne, sile sadrže u sebi Inteligenciju, Percepciju, nama nepojmljivu, tačnije prožete su njom, sve do nivoa jedne čestice. Svako upoznat sa Lajbnicom može da razume ovaj koncept. Njihovim usklađenim delovanjem, dolazi do kreacije, negativne entropije, koja "haos", uniformnost prostora, pretvara u red.

Da bi došlo do promene, kretanja, potrebno je delovanje između suprotnih polova. Vidimo to na primeru struje koju generišu elektroni u pokretu, krećući se prema svojoj suprotnosti, težeći da popune prazninu, nedostatak. Bog, taj večni princip, željan stvaranja koja čini njegovu suštinu, doneo je za nas teško prihvatljivu, ali, čini se, jedinu moguću "odluku": podeliti svet na suprotnosti.  Ova odluka teško je prihvatljiva, jer je nasuprot dobrog postavljeno zlo, kao primordijalna sila. Ovde ne pričamo o Platonovom Dobru sa velikim početnim slovom koje označava konačni uzrok i svrhu. Dobro i zlo su apstraktna bića koje žive u duhovnoj ravni, u dušama svih živih ili inteligibilnih bića, doduše sa različitim uticajem. Zlo je "cena" materijalne geneze ili razvoja, pojednostavljeno, jer je patnja motivišuća. Zato tajna učenja materiju proglašavaju "zlom", pored činjenice da nas materijalne strasti zavode, odvlačeći nas od duhovne potrage za spoznaju Boga i povratku u njegovo okrilje.

Iz večnog jednog, pasivne monade, kreirao je aktivnu duadu. U težnji suprotnosti, simbolički nazvanim Otac i Majka, da se spoje, neutrališu, njihovom kombinacijom u različitim odnosima, dolazi do geneze, koja se u religijskim tekstovima, bar mislim, naziva rađanjem Sina. Kada se te krajnosti stope (ne spoje), dolazi do nestanka, tačnije povratka u početno stanje nepostojanja, koje će se desiti na kraju Kosmosa, pre nego što se točak ponovo zavrti. Rezultat spajanja dve neuravnotežene sile, zadržava u sebi oba aspekta, kao što atom sadrži protone i elektrone, ali spolja gledano vidi se jači aspekt, intenzitet razlike. Ljudi, kao primer dobrih i loših, iako u sebi imaju oba aspekta, su onoliko dobri koliko njihova dobrota prevazilazi zlo u njima. To bi moglo da opravda zašto u Bibliji čitamo da je Sotona sluga Božiji.

Ovo nas dovodi do jednog i pesimističnog i optimističnog zaključka: da su i zlo i dobro konstanta, nepromenjivi, sve do kraja ovog materijalnog univerzuma, tačnije povratka u nepostojanje. Neki od onih koji su tu gorku pilulu progutali, pokušavaju da jašu na okultnom znanju, otvarajući jedan po jedan pečat, dešifrujući i otkrivajući nove slojeve religijskih učenja.

Mišljenja sam da je Bog ili možda gospodar rajskog vrta rekao Adamu da ne jede plodove sa drveta dobra i zla, u prenesenom značenju, što je značilo da ne obezbedi sebi neku korist. I danas kažemo da uživamo plodove rada. To ne znači da nije njime mogao da se koristi, sve dok plodove ne ubire, odnosno ne koristi za sebe. Upotrebom tog drveta, gde Adam postaše nalik Elohimima, Bogovima, postade takav jer je stekao moć geneze, promene stvarnosti, plaćenu cenom nanošenja zla. Razlog zašto je to prebačeno na seksualnu ravan i stid u zvaničnoj religiji, je taj što onaj koji drži kontrolu nad jednim od najjačih prirodnih poriva, drži i kontrolu nad dušama koje te porive pokušavaju da obuzdaju.

Ubeđen sam da je kabalističko drvo života, inženjerski blueprint drveta dobra i zla koje šematski prikazuje "moći", tačnije univerzalne božije principe, čijom (zlo)upotrebom se može razumeti i/ili inicirati proces promene stvarnosti. Upravo je to razlog što se drevno znanje čuva u kuloarima tajnih društava ili jezuitskih biblioteka. Kao i u Raju, upotreba ovog znanja ima svoju cenu, ali su oni koji ga koriste našli način da mi ostali plaćamo taj ceh, tako što "samo radimo svoj posao". Isti principi deluju na svim nivoima stvarnosti, od makro do mikrokosmosa, u prostoru velike i male arkane i slikovito su šematski i alegorijski prestavljeni i na Tarot kartama i okultnoj maksimi "kako gore tako i dole".

Eden je u nadmaterijalnom kosmosu i proterivanjem iz njega Bogovi su čoveka spustili na Zemlju. Ovo odgovara mitu o Adamu-Kamnonu, nebeskom čoveku okovanom u materiju, gde je veza sa onim Božijim u našoj duši, koja je u stvari jedno parčence tog "nebeskog" entiteta. Najčešće, kada čitate da je nešto nebesko, to znači da postoji samo u duhovnoj, intelektualnoj ravni, na isti način na koji za realiste postoji matematika. U Postajanju Bog se piše u množini, a entitet kojeg znamo kao YHWH pojavljuje se mnogo kasnije.

Pošto um prožima sve, mi ne možemo ni da zamislimo formu tih bića koja postoje u svetu, a koja naša fizička čula ne mogu da registruju. Možda posedujemo neka druga čula koja tu "formu" mogu da "osete", kao što bi bila pinealna žlezda, epifiza, u popularnoj literaturi poznata kao treće oko. Formu sam stavio pod navodnike jer recimo miris nema fizički oblik. Možda bi usija bila bolji termin.

Zato su anđeli, demoni, Moći, Prestoli i ostali pripadnici "nebeskog" jata, ja bih ih nazvao principima, neobjašnjivi i moguće je ih opisati jedino analogijom, simbolom, brojem ili antropomorfizovanim likom nekog sveca. Takođe ne možemo da zamislimo ni kako "misle", osim da to nazovemo i opišemo našim jezikom i uporedimo sa nama samima, tačnije našim procesom mišljenja, koji verovatno ne odgovara procesu koji se dešava u duhovnoj ravni. Kao što indijansko pleme pušku zove vatreni štap, poredeći je sa konkretnim stvarima iz svog okruženja. Ipak i pored neadekvatnog imena, svesni su njene ubistvene moći.

Misao kao nematerijalna, naša sa malim m i Božija sa velikim, manifestuje se rečju koja tako postaje prvi korak u njenoj realizaciji. Ovo sugeriše da su i anđeli imali reči, grci su ih zvali Logos, doduše za nas čujne samo putem uma, jer su izgovorene u nadmaterijalnom prostoru. Zato su otkrovenja, tačnije iskustva nebeskog, božanskog, lična, izgovorena na univerzalnom, anđeoskom jeziku, ali primljena na skromnom, lokalnom jeziku. Što su se naši jezici više udaljavali od originalnog božijeg jezika, to su poruke koje su nam upućivane bile teže shvatljive i razumljivije. 

Ako ovo shvatimo bukvalno, razumećemo zašto su magijski rituali bitni, oni iniciraju genezu, emanaciju, usmeravanjem misli ljudi i artikulacijom govorom. Što je veći broj učesnika, sama operacija je učinkovitija. To objašnjava zašto se toliko insistira na masovnim sportskim događajima u kojima nas bombarduju simbolima, kao što su otvaranja Olimpijada, i objašnjava žanjanje straha u masovnim ubistvima, koja su, često, samo maskirani ritual.

Pojmove razumemo na nivou misli, tačnije putem uma, poredeći ih sa njihovim apstraktnim idealima, iako nominalsti pokušavaju da nas ubede u suprotno. Prevodimo lokalni, naučeni, maternji jezik na pojmove u našem umu predstavljene i utisnute originalnim božanskim jezikom na kojem mozak funkcioniše, gubeći shvatanje suštine onoliko koliko se jezik iskvario, tačnije osiromašio. Simbole koje vidimo obrađujemo na podsvesnom nivou, zato gledajući filmove primamo sublimirane poruke na podsvesnom nivou, koje se prvo prevode u misli, nakon kojih započinje proces njihove realizacije. Ako samo razmislite o mnogim stvarima koje nas danas okružuju, a čije je seme posejano kroz mnogobrojne filmove i slike, možete posumnjati da u ovome ima istine.

Ako se prihvati da isti principi vladaju na svim nivoima stvarnosti, onda način na koji je kreiran Kosmos i konkretno naš dom Zemlja, na neki način mora biti koreliran sa onim kako smo mi sazdani. Horoskop tako oslikava naše karaktere, što je Jung pretvorio u svoje čuvene arhetipove ličnosti. Ja lično ne verujem u sudbinu, barem ne u fatalističkom smislu, ubeđen sam da nam je Bog sa namerom poklonio slobodu volje. Ipak ona, sloboda volje, se može iskoristiti za generisanje sudbine, kao što to rade magovi obmane, usmeravajući volju ljudi na misao iz koje se dešava kasnija geneza stvarnosti. Tako se ostvaruju samoostvarujuća proročanstva usađena kao ideje u umove ljudi. Primer je obmana o izabranom narodu ili proročanstvo trećeg hrama, koje se pred našim očima obistinjuje vodeći pravo do Armagedona. 

Razrada svake od iznetih teza zahtevala bi logoreične tomove, ala Blavatski, moglo bi se pričati o stotinama nedodirnutih tema, put za koji na ovim stranicama nema mesta. Umesto taoga srčem jutarnju kafu, usađujem u svoje misli ideju o suncu, plaži, slamnatom šeširu, dok vetar suši kapljice sa mog tela  ...

Dodatak: Mediala