Kako je filozofija putovala kod vreme, odvajajući se od metafizičke i teleološke matice, skrenula je u epistemički rukavac koji se bavi našim saznanjem, njegovim granicama, metodama i prirodom. Praktično, usmerila se na bavljenje pojmovima, definicijama, upotrebom jezika i objašnjenjem načina na koji jezik oslikava realnost. Filozofija je, od Barklija i Hjuma, počela za sobom da ostavlja ono spoljašnje, ono po sebi, biće po sebi i počela da se bavi (gotovo) samo onim unutrašnjim, solipsističkim, naivno pretpostavljajući da se do Istine može izdići iznutra, povlačeći sebe za kosu, kako to radi baron Minhauzen.
 |
| Photo by Nejc Soklič on Unsplash |
Klasična, opšte prihvaćena, definicija znanja, koju nam je ostavio još Platon, je: znanje je opravdano istinito verovanje. Istina se u ovoj definiciji pojavljuje posredno, kao istinito verovanje, dok su opravdanje i verovanje unutrašnja stanja subjekta koji saznaje. Ovde se odmah uočava prvi epistemološki problem, da za znanje istina nije dovoljna, čime se odbacuju sva znanja do kojih bi se moglo doći proviđenjem ili Božijom milošću. Istinito verovanje mora biti opravdano, ali se pod opravdanjem priznaju isključivo opravdanja podržana empirijskim dokazima, odnosno postojanjem (materijalnih) činjenica koje opravdavaju naše verovanje. Ovim manevrom odbačena su transcendentna pitanja, čak uz preporuku Hjuma da knjige koje u sebi ne sadrže matematičke istine ili empirijske činjenice treba baciti u vatru.
Kada pogledamo silne epistemološke teorije i stanovišta, njihova osnova se generalno može podeliti tematski: napada se ili brani, istinitost verovanja ili opravdanje verovanja. Ensidemovi tropi napadaju istinitost verovanja, Agripina trilema opravdanje verovanja, dok Dekartova metodska sumnja zamišljajući zlog Demona postavlja pitanje šta je istina i šta bi bili nesumnjivi temelji mogućih opravdanja na kojima bi ta (eventualna) istina stajala. Dekartov pokušaj je pionirski jer razmatra "meta znanje", odnosno prvi je počeo da se bavi klasama iskaznih sudova i načina na koji ih možemo prihvatiti ili odbaciti u celosti i to je ono što ga razlikuje od skeptika pironovskog tipa.
Ideje prosvetiteljstva koje počinju da se razvijaju sredinom sedamnaestog veka, filozofiju, tačnije nauku, okreću posmatranju materijalnih, opipljivih činjenica, dok sa druge strane metafizička pitanja prelaze u ilegalu i preko njih se polako spušta veo okultizma. Isti ljudi koje danas slavimo kao oličenje razuma, protivnike sujeverja, većinu svoje energije i vremena usmerili su na razumevanje magijskog kroz alhemiju kao preteču nauke. Najbolji primeri za to su Njutn, Frensis Bekon, a da ne pominjemo likove koji im prethode, kakav je bio Džon Di, čovek koji je utabao put Britanskoj imperiji gledajući budućnost putem medijuma Kelija, kroz crno ogledalo od opsidijana (šta mislite po čemu serija Black Mirror nosi ime?). Imajući u vidu politička dešavanja u Evropi toga vremena, ne možemo da se ne zapitamo da li je takvom ishodu vodila nevidljiva ruka istih onih sila koje su pripremale buržoasku revoluciju 1776, koristeći teorije eminentnih filozofa kakvi su bili Lok i Hjum. Kakav je Novi Organon imao Bekon u vidu, dok je ravnao svoje stanovište sa alhemijskim znanjem Rozenkrojcera utiskujući skrivene poruke u izdanja Biblije i Šekspira?
Ovim uvidom ne želim da osporim domete epistemološkog saznanja koje dolazi posle Hjuma i Kanta, kao i značaj epistemologije u nauci, naprotiv. Empiristički pogled na svet je itekako koristan i primenjiv, ali je, po mom mišljenju, sužen pogled na realnost, primer zatvorene otvorenosti, koja neke teme, mislim ključne, stavlja van filozofskog diskursa. Zamislimo kako bi moderna nauka danas izgleda da se na svojim počecima nije bavila isključivo spekulacijama. Ne bi stigla nigde, jer nikada ne bi ni napravila prvi korak, kao u Zenonovim paradoksima.
Još od antike postoji predstava determinističkog viđenja sveta, a od pojave Bečkog kruga, taj pogled polako postaje i pogled većine. Raselov paradoks koji je usporio ovu težnju, kada se nacrta na papiru krije odgovor ove enigme. Granični slučajevi, koji predstavljaju liniju koja cepa univerzum na deo koji svojstvo ima, odnosno nema, je jasno vidljiva na papiru, bez obzira što nema opipljivu dimenziju. Na toj liniji leže paradoksi koji čekaju da budu inkorporirani u formalnu logiku, a ne ignorisani i zaobiđeni, čekaju neku novu teoriju koja će osporiti temelj materijalizma, oličen u zakonu bivalencije, odnosno zakonu isključenja trećeg. U tim paradoksima leži sloboda duha, tačnije izbora, koja je jedina sposobna da savije zakone logike.
Problem je što se danas filozofija kreće isključivo unutar granica postavljenih epistemološkom definicijom znanja, slaveći Kanta i Hjuma kao rodonačelnike ove ideje. Često u praksi prvo dolazimo do nekih saznanja, ponekad i slučajno, kao npr. u legendi o otkrivanju kafe, pa tek onda pokušavamo da to znanje nekako formalizujemo i dodamo mu predikat opravdano. Da li je znanje jednog šamana koji leči travama znanje? Verovanje je dispozicija za delovanje, ako svojim verovanjem u trave uspešno dovodi do izlečenja, da li je to znanje ako nema adekvatno opravdanje, opravdanje drugačije od samog (povoljnog) ishoda kao rezultata verovanja? Možemo li osporiti mistično znanje, kao doživljaj nadrealnog, koji su mnogi nesumnjivo iskusili? Možemo li reći da su članovi tajnih društava budale imajući u vidu da drže konce ovog sveta i povlačeći ih vešto upravljaju?
Filozofija je danas kao sistem jednačina sa tri nepoznate, ali sa dve jednačine. U matematici se u takvim situacijama dolazi do rešenja ili traženjem konkretnih primera koji se uklapaju u sistem ili traženjem treće jednačine. U filozofiji to bi morao biti Novi Novi Organon, koji će da proširi i otvori buduće epistemološke metode. Kažem buduće, jer za njima moramo tragati, uz nove pretpostavke, ukoliko ne želimo da zauvek budemo zarobljeni u kocki epistemičke izvesnosti.
Pospano ispijam gutljaje kafe pokušavajući da sistematizujem misli generisane u polusnu jutarnjeg mraka. Pokušavam da opravdano istinito verujem da će danas biti divan i uspešan dan, otvaram vrata i izlazim u nepoznato, dok se pas lagano gega iza mojih leđa ...
Comments
Post a Comment