Još jedan radni dan na izmaku, vračarska gungula u letnjim baštama blaziranih kafića, osmesi na licima putnika sa globalnog Titanika. Za stolom poznata lica, dvoje najbližih, koja viđam kontinualno poslednjih trideset i kusur godina, čekamo relativno nova lica koja su uplovila u naše živote, predmet tajnih priča i malih intriga.
 |
| Photo by Toa Heftiba on Unsplash |
Naš zenit odavno je iza naših leđa, živimo od sećanja i starih odluka, bilo da se na njih ljutimo, bilo da ih se sa setom prisećamo. Svakog dana osećam kako starimo, osećam to na koži, osećam u porama, a najviše u pričama koje pričamo i načinima na koji to radimo. A u meni još uvek tinja strast, želja, želja da se upustim u nepoznato i izgubim odavde u potpuno nepoznatom pravcu, negde gde me sunce preznaja, a blagi vetar suši, dok se dim vijori iznad moje glave, kroz slamnati šešir.
Oko mene pregršt žena, divnih razvučenih osmeha, smejućih očiju i povremeno umornih pogleda, zavaljenih oko stola gradskog kafića u čijem društvu gotovo uvek uživam hraneći se njihvom nesputanom energijom.
Danas se od žena očekuje mnogo; nežnost, snaga, odlučnost, ravnopravnost na svim planovima. S druge strane u njima tinja plamen urođenih afiniteta, potreba da budu željene, voljene, osvojene i prepuštene. Iza persone, maske, koju nose u javnosti nalazi se neko potpuno drugi, neko čije je lice videla samo nekolicina odabranih, brojka koja staje na prste jedne ruke radnika pilane.
Žene su, većinom, na talasu novih vrednosti koje su nam nekada delovale tako privlačno, tragajući za emancipacijom, izgubile status obožavanih. Tražeći ravnopravnost digle su ruke od magične privlačnosti koju je njihova ženstvenost budila u nama, istovremeno šizofreno čeznući za pažnjom, tačnije opsednutošćostu, koju smo nekada osećali.
Pa to su bile muke, pa to su bile pažnje, hiljade lepih stvari bile su bile potrebne da nekoga, ko ti se baš sviđa, odvedeš u krevet (prim. Kristijana Golubovića). Čekanje na ćoškovima koje potire nepreciznost fiksnih telefona, vulkan u stomaku kada zazvoni taj isti telefon, jutarnja erekcija na davno dobijeni osmeh, bes jer ti nije preneta poruka i babin smešak dok se pravda da je zaboravila da je prenese.
Bembanje, utovar, prcanje, tucanje, jebanje, taslačenje, trćenje, guženje, kolokvijalni izrazi koje, mi muškarci, koristimo samo u malim krugovima. Nekako uvek mislim da su žene iznad toga, da one o tome i ne razmišljaju, pogotovo dok nas sa prezirom gledaju kada nam, kao leptir, neki od ovih izraza izleti kroz usta. Ipak znam da i kod njih izaziva podjednako intenzivno, ako ništa drugo, interesovanje opisano masnim opaskama u probranom društvu. Poznata pesma kaže, one misle isto što i mi, mada nisam potpuno uveren u krajnje motive, jer su muškarci uglavnom jednodimenzionalna bića. Druga dimenzija žena usmerena je na žensku percepciju, kao u izreci da se žene skidaju radi muškaraca, ali se oblače radi drugih žena.
Na talasu emancipacije, za koji nisam siguran da su ga baš takvog želele, partneri su postali nedosanjani san, razvrstan u tri kategorije: nepresušni izvor prihoda, hrana za dušu i hrana za telo. Nepresušan izvor prihoda otelotvoren je u vremešnom starkelji koji je pun para i kome je duša u nosu, konstantno iščekujući da ode u večna lovišta, a svoju imovinu prelije u džepove ucveljene udovice i njenih najboljih prijateljica. Hrana za dušu u romantičnom drugaru koji u svim okolnostima razume i saoseća hormonalni neizdrž koji žena oseća, sa potencijalom da se konvertuje u dinamičku energiju i hranu za telo ili barem u pasivnog gledaoca pozorišne predstave ili koncerta. Hrana za telo otelotvorena je u snažnom Peri koji je uvek spreman da pruži poslovni minimum, makar ponedeljkom, potreban da zadovolji. Deluje mi da je nada izgubljena da se barem dve do tri kategorije mogu naći u jednoj personi.
Kada slušam kako žene pričaju o partnerima iz jedne od tri ključne kategorije, ne znam da li ženama više treba ono što oni nude ili ono što će se o njima pričati ili se priča. Nekad imam utisak da su svi ti verbalni romani o zavođenjima, seksu, parama, moći, želji i čežnji potreba da ih društvo vidi u svetlu neodoljivih, vamp zavodnica, da se tu radi samo o (njihovom međusobnom) takmičenju koje hrani samopotvrdu neophodnu za samopouzdanje. Jer nama, muškarcima (koji se još uvek tako osećaju), su one dovoljne takve kakve jesu, ta njihova neodoljiva ženstvenost, bez balasta za koji misle da je neophodno da ga nose i potrebe da se takmiče sa nama i međusobno.
A ispod tog ega koji neprestano traži hranu u vidu pohvale i prihvatanja, čuči želja za pažnjom, želja da budu voljene sa svim svojim manama, želja da se prepuste i budu nežnija, nikako slabija, stvorenja, želja toliko u suprotnosti sa onim što nam se nameće kao standard. Danas su žene, izmanipulisane očekivanjem, društvom i školom, pristale da ih izguraju iz centra naših života, ne primećujući da je sve ono što ih čini neodoljivim danas postalo predmet ili poruge ili namerne degradacije, kao u slučaju muških spodoba koji se takmiče u ženskom sportu. Mislim da je ženama danas u stvari mnogo teže jer žive u muškom svetu, boreći se muškim sredstvima, preuzimajući muške obaveze, odbacujući svoje najveće prednosti i ženstvenost kao svoje najače oružje.
Lagano podižemo čašu i nazdravljamo nadolazećoj nedelji, tačnije ponedeljku i razmišljamo o poslovnom minimumu koji bi trebalo da pružimo ...
Comments
Post a Comment