Živan Warhol

Ako izdaja uspe, ko se sme usuditi da je nazove izdajom? A naša izdaja je obimna, široka, kukavička i svi zajedno učestvujemo zatvarajući oči pred očiglednim dijapazonom izdajnika, počev od žvalavog i mutavog degenerika, preko riđeg demona, obmanjivača opozicije, koji je aminovao očigledno pokradene izbore , upravo zbog ovog trenutka, kada će za 30 srebrnjaka prodati veru za večeru. Tragikomično je kako te amebe srpske politike vodaju po pozicionim i kvazi opozicionim malim ekranima, ne bi li nas ubedili u očiglednu laž i stavili nam veo preko očiju, dok kao lopovi kradu ono što nije njihovo, jer ako nije naše, zašto od nas traže da to priznamo, neka uzmu sami, ionako je sva moć u njihovim rukama, da citiram, meni ne baš omiljenog Bećkovića, čija je ćerka jedan od predvodnika očiglednog sunovrata koji nam se sprema. Photo by Markus Spiske on Unsplash Svi koji me poznaju znaju da sam oduvek bio protiv vlasti, tzv. večiti opozicionar, počev od bankarskog kukavičijeg jajeta zvanog Slobda

Gledam u svoju prošlost, iza sebe vidim tamu, duhovni mrak i spoznaju kako sam previše životnog vremena potrošio na nebitne stvari. Ako sam nešto naučio u prethodne dve, tri godine, to je da ljudi vole da žive u mraku, više vole lepu laž, nego surovu istinu, a to je da smo okupirani od strane mračno-okultne elite. Na stranu što je većina spremna, nažalost svesno, da participira u zlu, žmureći na oba oka, ne znajući da nas i minimalno učestvovanje može sve, na konačnom, kosmičkom tasu, baciti u ponor bez dna, na koji nas, čak i ovakve, prepravljene i kompromitovane, svete knjige upozoravaju. Interesantno mi je da većina, kada pročita reč okultno, misli da je to nešto čime se bave samo neki čudaci i satanisti (bave se, da se razumemo), nesvesni da se svako uticajno udruženje, bilo tajno kao masonerija, malteški vitezovi i rozenkrojceri, ili javno kao crkva ili sinagoga, bavi skrivenim tajnama na kojima (misle da) počiva ovaj svet. Nebitno je da li vi verujete da će im te tajne dati apsol

Novac je naš Bog. Najobožavanija stvar na svetu, iako vam već vidim lica i glave koja sa negodovanjem odmahuju. Svet se njemu, ili ako vam je lakše, za njega, moli, njega želi, o njemu sanja kao smislu njihovih malih, nažalost, često besmislenih života. Njemu se podnose žrtve u najvrednijim valutama koje postoje na ovom svetu, a to su ljubav i vreme.  Često su to baš ljubav vaše dece i vreme oduzeto vašim najmilijim. Novac traži i žrtvu u krvi, koju mu ovaj svet svakodnevno prinosi, a večni pratioci novca, ratovi, to i potvrđuju. Photo by Thought Catalog on Unsplash Novac sam po sebi je alat, sredstvo za razmenu stečenih dobara, barem je to bio dok su se kovale kovanice koje su svojom masom i retkošću opradavale njegovu vrednost. Generalno nemam ništa protiv njega, u smislu pomoćnog sredstva, koje mi olakšava da moje znanje trampim za hranu. Međutim, ako verujete nekim od modernih "gnostičkih" tekstova, on, Novac, izvor je primarnog greha, pogonsko gorivo đavola u svojoj naj

Živimo u vremenu kada je Kronos uključio brzo premotavanje naših života, vreme se ubrzalo kriveći ljudske odnose do neprepoznatljivosti. Naša mala jutarnja banda, svedok je Balzakovske priče na početku doba Vodolije, pune napetosti, intriga, obrta i ljubavnih zanosa. Čitajući romane sećamo se vremena kada je čitav život bio potreban da se obrne krug jedne srećne ili nesreće ljubavi, danas u mesec dana zatvori se nekoliko koncentričnih krugova, numerisanih brojevima: dečko broj 1, dečko broj 2, itd.  Photo by Immo Wegmann on Unsplash Iz mog ugla veza, brak, posvećenost, su maraton, koji traži upornost, izdržljivost, spremnost da ostaneš bez snage koju onda moraš da crpiš iz dubine svog bića, spremnost da potrošiš sve rezerve do sledeće tačke za osveženje na kojoj ćeš se politi hladnom vodom. Nekada to podrazumeva i pad, odrana kolena ili nesvesticu. Ipak, moj pogled je postao izuzetak, ne pravilo, danas su veze sprintovi koji se iznova trče, sve kraće i kraće, trošeći sve više energije

Milenijumi su prošli otkada me je onaj prokletnik, kojeg hrišćani zovu Mihajlo, zapečatio u ovoj sumornoj kocki na Saturnu u dimenziji nedostižnoj ljudima. Gledano iz svemira obrisi kocke vidljivi su u obliku heksagona koji se može nazreti u vrtlogu neprestane oluje. Obrisi su mojoj vernoj armiji na Zemlji osnova šablona magičnih simbola, svetlo vodilja na putu moga povratka. Njemu se okreću pali ratnici, koji su činili trećinu ili 33 procenta, teško mi je to i da pomislim, njegovih najodanijih podanika, stvorenih da vode računa o onome što danas ljudi zovu Zemlja u malom zvezdanom, ljudi to zovu Sunčanom, sistemu u ćošku Mlečnog puta.  Stvaralac, stvarno ne želim da ga zovem Bog, taj arogantni lenjivac, dao je ljudima Razum, Volju i najbitnije Slobodu. Mene, je zaboravio, skrajnuo, želeo je da me drži podalje od svojih, nazovimo ih, mezimaca. Nastao sam kao, za njega nesrećan, sticaj okolnosti, mutacija prouzrokovana ogromnom količinom energije korišćenoj u fuziji geneze onoga što lju

Sutra je veliki dan, upisan u naše kalendare davnog petog avgusta, na godišnjicu veličanstvenog trenutka podizanja naše Boginje, koja i danas sa bakljom u podignutoj ruci donesi svetlost što, još samo noćas, obasjava simbolično Sunce i Mesec našeg grandioznog hrama na obalama reke Hadson i čuva odabrane. Stari milenijum je zašao, rađa se novi, neophodno je napraviti haos, prinoseći žrtvu, da bi iz njega, kao Feniks iz pepela, metaforično i bukvalno, iznikao red. Došao je trenutak za Veliki Reset. Photo by Brett Jordan on Unsplash Ne mogu da spavam, iz špila izvlačim Prvosveštenicu i Toranj, noć je oblačna, na samo par stotina milja od nas besni uragan, braća strepe da može pokvariti sutrašnji jedinstven, još od Vavilona neviđen, dugo planiran i onima koji umeju da čitaju najavljen, grandiozan događaj. Oblaci i svetla velegrada skrivaju daleke zvezde koje su ucrtane, poput kamena temeljca u planove Svetskog Trgovinskog Centra. Tri piramide, tri stuba oslonca, sutra će simbolično biti u

Rano jutro, hladnoća brije po ušima, završen je još jedan izborni cirkus, igrokaz naprednjačkih govana, kancerogenih medija pod kontrolom stranog kapitala, takozvana muda koja su nam prodali za bubrege. Živimo u vremenu farse, kolaboracionista spremnih da nas prodaju svakog pojedinačno u delovima, radi malo moći, vlasti, želje da budu kockice u novoj piramidi svetskog poretka. Teorija zavere odavno nije teorija, otvorite oči, vi ste putnici u vagonu za Aušvic koji se nadaju prijatnom odmaralištu na obalama Baltika.  Photo by Taras Chernus on Unsplash Opozicija? Opozicija je laž, skup bivših saradnika službe, režima, ljudi na platnom spisku belosvetskih hohštaplera, svesno okupljenih u bezličnu, beznadežnu, grupaciju, tako da nemaju ni teoretske šanse za pobedu. Oni koji pristaju da izađu na unapred pokradene izbore, naročito posle pokradenog referenduma, koji u danu kada smo svedoci nezapamćene pljačke i zloupotrebe, žmure, tešeći se novim počecima. Čekaju da im gazde, kao vernim psim

Dedu, po kojem sam dobio ime nikada nisam upoznao, umro je par meseci pre mog rođenja. Neverovatno je da neko ko te nikada nije video, pomazio, rekao ti blagu ili tešku reč, može imati toliko uticaja na tvoj život. Kada sam bio mali čim se u nekom krugu porodičnih prijatelja ili rođaka izgovori moje ime, krenulo bi podsećanje na lik i delo, kao i neminovna poređenja fizičkih karakteristika. Ali ne pišem to zbog toga, pišem zbog misli koja provejava, stalno, kako je deda umro ljut, besan i razočaran, kako je pred smrt postao težak, verovatno i usled bolesti, koja ga je od rata mučila. Baka je stalno pričala da je bio razočaran u ljude, kako mu je spoznaja o ljidima preteško padala, da bi život voleo istim žarom. A ja sam duboko razočaran u ljude, sve u šta sam verovao u životu je laž, sve čemu sam stremio nedostižna iluzija. Najviše sam razočaran spoznajom da su većina ljudi beskičmenjaci, socijalne amebe, spremne da iz sopstvenog straha, klimajući glavom, postanu korisni idioti, koji s

San svakog deteta ili barem većine normalne dece, a košmar roditelja je kućni ljubimac, mahom pas. Kao dete, čija je jedna od baba živela na selu, često sam imao prilike da se susrećem sa domaćim životinjama, doduše tu ubrajam i kokoške bez glave koje veselo skakuću po dvorištu i mrtvu svinju koja visi na merdevinama čekajući da je obradi mesarski nož. Po dvorištu se obično muvala seoska džukela, a ja sam stalno bio u strahu da će se baba, svinjama i ostaloj stoci, pridružiti i štence, tako da sam je pre povratka kući, tužno ispod prozora, molio da poštedi crnca i belca, dva najslađa šteneta iz legla. Prvi, za mene najdraži, nikada prežaljeni, pas ljubimac, zvao se Dingo. Shodno imenu imao je narav divljeg psa, niko nije smeo da pređe prag dvorišta i da se oseća bezbedno. Sećam ga se kao crnog, srednje veličine, maksimalno strpljivog i tolerantnog prema meni. Dok su ga se drugi plašili, izbegavali u širokom luku, ja sam mu ulazio u kućicu, vukao za rep, jahao, nemo je trpeo sva moja ma

Moja prva asocijacija na preferans je cigara u uglu ćaletovih usana, prekrivenih gustom bradom i brkovima koji su se preko njih prelivali, soba prepuna dima, dva random lika sa njegovog posla, nervozna keva kojoj se već odavno spava i baba koja pospana, ali srećna, prinosi mezetluk i rakiju. Moja zbunjenost dok izgovaraju uvek iste reči, dva, tri, igra, betl, sans i nespretni pokušaji ćaleta da mi objasni pravila koji su se uvek završavali rečima: moraš da gledaš, kada porasteš, naučićeš. Godine su prolazile, ali nisam uspevao da povežem logiku sa redosledom izbacivanja karata na talon i nervoznim licima čije se raspoloženje menjalo u zavisnosti od broja osvojenih štihova. Shvatao sam da je pref nešto komplikovano, igra rezervisana za pametnjakoviće, nešto što nikada neću moći da naučim. Photo by Jarosław Kwoczała on Unsplash Moja pogubljenost nakon polas