Ljudi su kvarljiva roba

Dedu, po kojem sam dobio ime nikada nisam upoznao, umro je par meseci pre mog rođenja. Neverovatno je da neko ko te nikada nije video, pomazio, rekao ti blagu ili tešku reč, može imati toliko uticaja na tvoj život. Kada sam bio mali čim se u nekom krugu porodičnih prijatelja ili rođaka izgovori moje ime, krenulo bi podsećanje na lik i delo, kao i neminovna poređenja fizičkih karakteristika.

Ali ne pišem to zbog toga, pišem zbog misli koja provejava, stalno, kako je deda umro ljut, besan i razočaran, kako je pred smrt postao težak, verovatno i usled bolesti, koja ga je od rata mučila. Baka je stalno pričala da je bio razočaran u ljude, kako mu je spoznaja o ljidima preteško padala, da bi život voleo istim žarom.

A ja sam duboko razočaran u ljude, sve u šta sam verovao u životu je laž, sve čemu sam stremio nedostižna iluzija. Najviše sam razočaran spoznajom da su većina ljudi beskičmenjaci, socijalne amebe, spremne da iz sopstvenog straha, klimajući glavom, postanu korisni idioti, koji svoj kukavičluk racionalizuju lažnim vestima i mejnstrim agendom, koju im plasiraju najveće gnjide koje je ovaj prostor iznjedrio, a što ih sve zajedno dovodi u istu ravan.

O moralu i altruizmu mi pričaju oni koji žmure nad sopstvenom ulogom u razaranju svega oko nas, kolaboracionisti koji pravdaju sebe činjenicom da je njihov uticaj u opštoj proždrljivosti parazita minimalan, tešeći sebe da ne doprinose raspadu lešine koja je ostala iza onoga što smo nekada nazivali državom. A nesnosni smrad truleži širi se svuda oko nas, često se i bukvalno može osetiti u mirisu fekalija koje povremeno osećamo kada izađemo ispred svojim malih kuća i stanova.

- Zar si ćorav, govedo?- dreknu stražar ubadajući ga džilitrom.

- Naravno sinko! A šta si očekivao? - reče prosjak i otvorivši oči, koje je do tada držao sklopljene, pokaza farisejima umesto zenica dve crne rupe, kao dva studena trema na ulazu u neki tajanstveni crni svet.

- Pa ti nam kaza da ih je taj tvoj vajni Mesija otvorio? - zgranu se Kajafa.

- I otvorio ih je gospodaru, ali pošto nisam našao u šta bih s njima gledao, ja ih zatvorih. Iskopao sam ih radi sigurnosti. U ovoj rednji Spasitelja, pošten čovek mora da se obezbedi - Vartimej se nasmeja - Ne rekoh li vam pravo da sam postao njegov učenik: spasoh samog sebe.

I zatvorivši prazne duplje, izađe s mirom.

Teško je kada padaju idoli, oni koje smo gledali, slušali, kojima smo se divili i maštali da budemo kao oni, da sa njima stojimo na sceni dok se gomila u transu ljulja u ritmu muzike ili plakali dok smo čitali njihove knjige i kolumne, gledali njihove drame, uživali u njihovoj glumi.  Porazno je kada shvatiš da su samo mali, ucenjeni, saradnici službe, koji dobijaju svoje jutarnje monologe za deklamovanje po televizijskim kanalizacijama. 

Photo by Robert Gunnarsson on Unsplash

Posebno je tužna spoznaja koliko je mnogima život u septičkoj jami svakodnevnice postao prihvatljiv, beskičmenjaka zadovoljnih činjenicom da im je nos iznad površine, nesvesni da će ih plima govana, pre ili kasnije prekriti, ušuškani u samoljublju i sebičnosti. 

Kako je lepo bilo vreme nade, devedesetih, ma koliko gust i taman bio mrak oko nas, verovao sam da će dan svanuti, da smo dotakli dno naše bede, neukosti i taštine. Očekivao sam težak put prema preporodu, da bih shvatio da nam taj preporod nije suđen, namenjen, dozvoljen, a u toj zabrani uporno se vrši selekcija najgorih da u ime nas istupaju. Ne, ne mislim da smo svi takvi, mislim samo da oni najgori najakše podignu ruku, dobrovoljno se prijave uz uvek spremno opravdanje i bezdušno se popljuju po nama, ali i po njima samima, njihovim roditeljima, kao i našim, njihovoj deci, kao i našoj, uvereni da šlajm izbačen uvis neće se razliti i po njima.

Građanima se smatraju oni, kojima su očevi ogrezli u krvi, oni, koji su istrebili ono malo školovanih, uspešnih, realizovanih i kojima ni to nije dovoljno, već pišaju po svemu što se ideološki ne uklapa u njihove crvene brošure, deca Staljinizma, paradoksalno, zagledana prema zapadu. Drugosrbijanština je pokušaj dece komunizma da amnestira svoje pretke za genocid nad, istinskom, građanskom Srbijom i pokušaj da se zauzme njeno mesto. 

Od njih su gori samo kvazi nacionalisti, jer "građanskoj" Srbiji se ne može osporiti umivenost, obrazovanje i maniri, ovi potponji su musavi, nepismeni divljaci, koji su sada, i verujte nikada više, dobili šansu da se pitaju, a čija će se deca vratiti u onaj isti brlog iz kojeg su izmileli. Ne zato što nemaju para ili mogućnosti, već zato što su govna loš gradivni materijal. 

Gnušam se onih koji su iz ruke nesoja prihvatili crkavicu, radno mesto, svih oni koji su pljunuli po grobovima predaka i kostima uzidanim u ovu nesrećnu državu. Onih koji žive od nesreće drugih, tešeći sebe da, ako oni neće, neko će drugi oberučke prihvatiti krvave darove.

I mrzim ih sve zajedno zato što su ubili empatiju u meni, zato što zbog njih sanjam mač i oganj, koji ih će ih osloboditi njihovih malih jadnih života, sanjam pročišćenje i odmazdu. Mrzim ih zato što sam izgubio veru u ljude, u nadu, u želju da bude bolje i drugačije, zato što kada umre neko od njih, samo sebi u bradu prozborim da je jedan manje, zadovoljan takvim ishodom.

Ljudi su kvarljiva roba, moja je duša odveć izgubljena ...