Živan Warhol

Rano jutro, hladnoća brije po ušima, završen je još jedan izborni cirkus, igrokaz naprednjačkih govana, kancerogenih medija pod kontrolom stranog kapitala, takozvana muda koja su nam prodali za bubrege. Živimo u vremenu farse, kolaboracionista spremnih da nas prodaju svakog pojedinačno u delovima, radi malo moći, vlasti, želje da budu kockice u novoj piramidi svetskog poretka. Teorija zavere odavno nije teorija, otvorite oči, vi ste putnici u vagonu za Aušvic koji se nadaju prijatnom odmaralištu na obalama Baltika.  Photo by Taras Chernus on Unsplash Opozicija? Opozicija je laž, skup bivših saradnika službe, režima, ljudi na platnom spisku belosvetskih hohštaplera, svesno okupljenih u bezličnu, beznadežnu, grupaciju, tako da nemaju ni teoretske šanse za pobedu. Oni koji pristaju da izađu na unapred pokradene izbore, naročito posle pokradenog referenduma, koji u danu kada smo svedoci nezapamćene pljačke i zloupotrebe, žmure, tešeći se novim počecima. Čekaju da im gazde, kao vernim psim

Dedu, po kojem sam dobio ime nikada nisam upoznao, umro je par meseci pre mog rođenja. Neverovatno je da neko ko te nikada nije video, pomazio, rekao ti blagu ili tešku reč, može imati toliko uticaja na tvoj život. Kada sam bio mali čim se u nekom krugu porodičnih prijatelja ili rođaka izgovori moje ime, krenulo bi podsećanje na lik i delo, kao i neminovna poređenja fizičkih karakteristika. Ali ne pišem to zbog toga, pišem zbog misli koja provejava, stalno, kako je deda umro ljut, besan i razočaran, kako je pred smrt postao težak, verovatno i usled bolesti, koja ga je od rata mučila. Baka je stalno pričala da je bio razočaran u ljude, kako mu je spoznaja o ljidima preteško padala, da bi život voleo istim žarom. A ja sam duboko razočaran u ljude, sve u šta sam verovao u životu je laž, sve čemu sam stremio nedostižna iluzija. Najviše sam razočaran spoznajom da su većina ljudi beskičmenjaci, socijalne amebe, spremne da iz sopstvenog straha, klimajući glavom, postanu korisni idioti, koji s

San svakog deteta ili barem većine normalne dece, a košmar roditelja je kućni ljubimac, mahom pas. Kao dete, čija je jedna od baba živela na selu, često sam imao prilike da se susrećem sa domaćim životinjama, doduše tu ubrajam i kokoške bez glave koje veselo skakuću po dvorištu i mrtvu svinju koja visi na merdevinama čekajući da je obradi mesarski nož. Po dvorištu se obično muvala seoska džukela, a ja sam stalno bio u strahu da će se baba, svinjama i ostaloj stoci, pridružiti i štence, tako da sam je pre povratka kući, tužno ispod prozora, molio da poštedi crnca i belca, dva najslađa šteneta iz legla. Prvi, za mene najdraži, nikada prežaljeni, pas ljubimac, zvao se Dingo. Shodno imenu imao je narav divljeg psa, niko nije smeo da pređe prag dvorišta i da se oseća bezbedno. Sećam ga se kao crnog, srednje veličine, maksimalno strpljivog i tolerantnog prema meni. Dok su ga se drugi plašili, izbegavali u širokom luku, ja sam mu ulazio u kućicu, vukao za rep, jahao, nemo je trpeo sva moja ma

Moja prva asocijacija na preferans je cigara u uglu ćaletovih usana, prekrivenih gustom bradom i brkovima koji su se preko njih prelivali, soba prepuna dima, dva random lika sa njegovog posla, nervozna keva kojoj se već odavno spava i baba koja pospana, ali srećna, prinosi mezetluk i rakiju. Moja zbunjenost dok izgovaraju uvek iste reči, dva, tri, igra, betl, sans i nespretni pokušaji ćaleta da mi objasni pravila koji su se uvek završavali rečima: moraš da gledaš, kada porasteš, naučićeš. Godine su prolazile, ali nisam uspevao da povežem logiku sa redosledom izbacivanja karata na talon i nervoznim licima čije se raspoloženje menjalo u zavisnosti od broja osvojenih štihova. Shvatao sam da je pref nešto komplikovano, igra rezervisana za pametnjakoviće, nešto što nikada neću moći da naučim. Photo by Jarosław Kwoczała on Unsplash Moja pogubljenost nakon polas

Kažu da u teškim vremenima ljudi nepogrešivo pokažu svoje lice, a lice mnogih za koje sam mislio da je čisto i belo, musavo je i jadno. Sam Bog zna da sam ovu bolest od početka ozbiljno shvatio, slepo verujući onome čime su nas masovni mediji bombardovali, prosto ne verujući da je neko spreman na toliki nivo manipulacije.  Autor Darko Mitrović Na samom početku paralisao me je strah, nosili smo maske, rukavice, prao sam svako sranje koje se donese iz prodavnice, pristajao radi opšteg dobra, da sedimo kući, ne bi li zaravnili krivu. Danonoćno sam pratio globalnu statistiku, preračunavao koliko ljudi će umreti od lavine koja nam se približava. Nekako su okolnosti namestile da sam, doduše posredno, poznavao prve žrtve korone, u mojoj glavi već sam video sve nas kako na ulici padamo mrtvi. Ako nešto cenim, to je ljudski život, osećao sam se odgovorno za svakog svog zaposlenog, svima sam istog trenutka dao mogućnost da rade od kuće, ne čekajući ovu nesposobnu državu da donese bilo kakvu odlu

Dum, dum, dum. Glava mi je kao zvono. "Ustaj konjino prošlo je 12 sati!" Jedva otvaram oči, sa zidova me gledaju oker tapete preživele jogurt revoluciju. Rukom napipavam stočić, tražim pljuge, poslednji Vek koji sam ostavio sinoć. Zaspao sam da ga ne bi popušio, da mi ostane za sutra. Stajao sam ispred zgrade pola sata dok nisam užickao dve cigare, jedna za uveče i jedna za jutro. Zatvorenih očiju palim pljugu, u ustima pomešani jutarnji smrad i gorak ukus dima. Photo by Guillermo Velarde on Unsplash Glava me još boli od jebene Baltić votke, sedeo sam u onom birtuzu od 2 popodne i udarao u poker aparat. Ne mogu sebi da oprostim što u poslednjoj ruci nisam igrao veću, 25 maraka, skoro pa bogatstvo, nestalo je u nulama i jedinicama, bar tako mali Sava kaže, razume se u te aparate. Pričao mi je jednom da je lik koji je pisao, taj, kako se zove, program, napravio neku tajnu šifru, pa ako na treću otvorenu pritisneš tri tastera, prvi i poslednja dva, otvoriti sve karte kao da si

Jebene srednje godine, imaš nenormalnu potrebu da prebiraš po prošlosti, vadeći svetlucave momente, pretvarajući ih iz bižuterije u zlato. Pokušavam da napravim neku hronologiju nenormalnosti koju sam prigrlio kao normalnost. Žao mi je malo ovih razmaženih zapadnjaka, zato što ne znaju šta nas sve čeka u bližoj i malo daljoj budućnosti i moram priznati da je naša sreća, u opštoj nesreći, što smo nekako prirodno naviknuti na različite vidove katastrofa i devijantnog društvenog ponašanja. Photo by Alex Iby on Unsplash Malo pre raspada Jugoslavije, naše male nenormalnosti obično su bile benignog karaktera, npr. u vidu raspadnutog auspuha koji je sistematično terorisao komšiluk ili u vidu komšije dbeovca, za kojeg pretpostavljamo, da je revnosno prenosio razgovore iz naše kuće nekim "drugovima". Pojavom Slobodana, nenormalnost dobija na ubrzanju. Ma šta vam danas pričali, većina je bila opčinjena njime, ne zato što je on bio užasno pametan, već zato što kada neke stvari guraš pe

Smrt je oduvek tabu, okruženi smo njome, trudeći se da je ignorišemo, zaboravimo, umanjimo njen značaj, unizimo u sopstvenim očima. Svaka smrt nas menja iz korena, menja čak i realne okolnosti, čupa i kida veze sa ljudima i uspomenama ili uspostavlja nove iz alhemije života. Photo by  Mathew MacQuarrie  on  Unsplash Kada gledam unazad upravo su smrti, tuđe i tužne, prekretnice u životu, načinu shvatanja i poimanja sveta. One su deo slagalice, neizostavni deo naših karaktera i ne treba im prilaziti sa strahom već kao učiteljima ili zlobnim rođacima koji vas opamete. Kada si klinac dožvljavaš ih kao nešto tamo daleko i nestvarno, uvek zaštićen, ušuškan u toplinu majčinog zagrljaja, nesvestan praznine koja iza njih ostaje. Ne pričam ovde o ratu ili epidemiji, inflaciji smrti, koja čini da ljudi ogrube, toliko očvrsnu da bi preživeli i bol prevazišli, da na nju gledaju sa prezirom i potrebnom distancom, već o malim ličnim smrtima koje kao neke skretnice menjaju tokove naših života.

Gledam u monitor potpuno nemotivisan za rad, imam onaj tupi osećaj u stomaku, između mučnine i nelagode. Osećam se odveć star da počinjem nešto novo, isuviše mlad da odustanem od svega što sam započeo, plašim se i da provirim u budućnost, ne znam šta me tamo čeka. U karijeri, ako se to može tako nazvati, nekoliko puta sam prolazio uspone i padove, a kako je posao svakog vlasnika isprepletan sa privatnim životom, ti usponi i padovi često su podrazumevali male lične drame i periode nervnog rastrojstva. Photo by Mikuláš Prokop on Unsplash Ne bih vas zamarao trenutnim stanjem, jer duboko u sebi osećam da živimo period pred-apokalipičnog društva, neo Belle Epoque , da proživljavamo poslednje spokojne trenutke i plodove civilizacije koja se pred našim očima urušava i započinje traziciju u neko novo društvo, ne nužno gore, ali sigurno drugačije, društvo koje će naša deca doživljavati kao nešto normalno, a mi kao izvitopirenu realnost.  Ideja da imam svoj posao, firmu, rodila se veoma rano i

Mrzim ova dosadna podneva, danima gledam u monitor ekrana prateći DNK sekvence, sve izgleda kao u Matriksu. Sa nama je i kolega koji je došao iz Amerike da nam pomogne, odlično se slažemo i dobro sarađujemo, što je iznenađujuće s obzirom na moj loš engleski. Dugo se bavim genetikom, uvek me je intrigirala činjenica da smo svi mi samo parče dobro isprogramiranog softvera i genijalnog hardvera. Tek je razvojem računara to postalo toliko očigledno. Imamo centralnu procesorsku jedinicu, imamo magistrale, imamo periferne uređaje, imamo hard diskove, na nekom drugom, biološkom nivou. Photo by Bill Oxford on Unsplash Za medicinu i biologiju sam se zainteresovao slučajno, praktično da bih se dodvorio tadašnjoj simpatiji, s druge strane hakovanje me je još kao malog jako zanimalo, naročito mogućnost da nateraš neki stroj da radi ono što mu govoriš, da ga okreneš protiv njega samog, da ga nateraš da seje zarazu putem disketa i kasnije interneta. Neverovatno je da mi se sada pružila prilika da i