Kažu da u teškim vremenima ljudi nepogrešivo pokažu svoje lice, a lice mnogih za koje sam mislio da je čisto i belo, musavo je i jadno. Sam Bog zna da sam ovu bolest od početka ozbiljno shvatio, slepo verujući onome čime su nas masovni mediji bombardovali, prosto ne verujući da je neko spreman na toliki nivo manipulacije.
 |
| Autor Darko Mitrović |
Na samom početku paralisao me je strah, nosili smo maske, rukavice, prao sam svako sranje koje se donese iz prodavnice, pristajao radi opšteg dobra, da sedimo kući, ne bi li zaravnili krivu. Danonoćno sam pratio globalnu statistiku, preračunavao koliko ljudi će umreti od lavine koja nam se približava. Nekako su okolnosti namestile da sam, doduše posredno, poznavao prve žrtve korone, u mojoj glavi već sam video sve nas kako na ulici padamo mrtvi. Ako nešto cenim, to je ljudski život, osećao sam se odgovorno za svakog svog zaposlenog, svima sam istog trenutka dao mogućnost da rade od kuće, ne čekajući ovu nesposobnu državu da donese bilo kakvu odluku. Sada sam sam sebi smešan, izvinjavam se svima koje sam u ovom ludilu uvredio misleći da su nemarni prema našim najugroženijima, a da sam ja mnogo pametan, što definitivno nisam.
Geneza straha, pogonsko gorivo za svaku manipulaciju. Medijska mašina koju su upregli da od svih nas naprave čuvare koncentracionog logora, uz gomilu budalaština, dezinformacija koje su nam svakodnevno plasirali. Vanredno stanje, perfidni državni udar iskorišćen za bestidnu pljačku, bahaćenje žvalave kamarile koja se, kao bubašvabe, razmilela po ulicama našeg kidnapovanog grada, naše otete države, koja je postala talac jednog ludaka i njegovog brata mafijaša. Sve to dok smo mi, u okviru naša četiri zida, živeli simulaciju života, pretvarajući naše sobe u škole, teretane i virtuelne kancelarije.
Informacije o lekovima, vakcinama, svi smo sa zebnjom i nadom pratili kako ćemo izaći iz pakla u kojem smo se nenadano našli. I najednom kraj, picoustom su zatrebali izbori, trebalo je nadalje legalizovati pljačku i devastaciju države i najednom opasnost je prosto izbrisana deklaracijom, proglašena je pobeda, na mig smo se vratili u normalu. Hvala im na tome, jer bez toga, protest ugašen uz pomoć kvislinga sa televizije N1, se nikada ne bi dogodio i onemogućio dalje jebanje u ono malo zdravog mozga koje nam je ostalo i ne bih progledao i shvatio koliko sam bio u krivu.
Kakav smo mi to bolestan narod kada trpimo čoveka kome je nadimak dr Smrt i koji upravlja smrću samom, kada jedno korumpirano govno od strane farmaceutske mafije može da bude u bilo kom državnom telu, skupljajući džipove, stanove i ordenje za tuđu nesreću, kada jedna kobila koja ne zna da kiseonik može da bude u tečnom stanju, pijući vino od 16000 evra i pušeći u kozmetičkom salonu odlučuje o njegovoj sudbini. Kakvi ljudi upravljaju, takav je i rezultat borbe protiv ove podmukle bolesti.
Pristali smo da se zatvore škole, plašimo se za svoje živote, živote nastavnika, a ne plašimo se što ćemo imati generacije dece koja ne znaju da se druže, da se vole, da pričaju, generacije dece koja nemaju gde da se zaljube, ne znaju šta je autoritet profesora, generacije koje će za 20 godina, kao emotivni invalidi odlučivati i donositi odluke. Za to vreme, radili su svi kafići, kladionice, tržni centri, kafane, bašte, što podržavam, ali ne podržavam sebičluk onih koji su zadovoljni ukidanjem obrazovanja.
Ali ova kriza mi je pomogla da shvatim nekoliko stvari i duboko sam joj zahvalan na tome. Prva stvar je, a svi znaju koliko ja volim život, da prihvatim smrt kao mogući ishod. Ne kažem da bih bio oduševljen da sada umrem, ali sam životu i ljudima oko mene zahvalan na svemu, toliko da kada se okrenem unazad nemam za čime da žalim.
Drugo, virus je opasan i postoji i samo budale misle drugačije. Ali nije fatalan, smrtnost je dovoljno mala da pandemiju treba da tretiramo kao i svaku drugu elementarnu nepogodu. Ljudi žive pored vulkana, na trusnim područijima, u ratnim uslovima, apsolutna bezbednost ne postoji i vreme je da se pomirimo sa tim. Žao mi je svih mojih poznanika koji su umrli, javnih ličnosti i prijatelja, svakog ko je na sebi osetio rezultat ovog (ne)uspelog eksperimenta.
Treća bitna stvar, shvatio sam koliko je sloboda neprocenjiva, a kako je previše ljudi spremno da menjaju slobodu radi grama sigurnosti. Imamo situaciju kada vlast, za koju dokazano znamo da radi isključivo u ličnom interesu i protivno interesu naroda, forsira priču o vakcinama, pokušava da nas ubedi da im bezrezervno verujemo, da poverujemo da su altruisti, a ne plaćena ekipa koja uz podršku kvislinšskih medija sprovodi socijalni, medicinski, društveni eksperiment. Neverovanto je da postoji ekipa "demokrata" koji su spremni da ljudima kače žute trake i trpaju ih u logor, uplašeni za svoje malo dupe, živeći u strahu od toga da li će sutra moći da putuju ili ne. To je onaj tip ljudi koji bi sutra bili čuvari u logoru, koji bi, ubeđeni u svoju nedodirljivost, motkom tukli sunarodnike dok se u koloni kreću prema krematorijumu.
Četvrto, slobodni mediji ne postoje. One koje nam poturaju kao slobodne, služe isključivo da se spreči organizovanje zdravog otpora ovoj vlasti, otpora baziranog na ljubavi prema zemlji, prirodi i ljudima, a ne politikama i vojnim savezima. Mediji su tu da podržavaju vlast u svim agendama koje odgovaraju privremenim upraviteljima Srbije i da reketiraju vlast objavljivanjem raznih afera, kada skrene sa puta sprovođenja tih istih agendi ili se okuraži da radi nešto samostalno. Stoga se moraju gledati pažljivo, svaka informacija se mora propustiti kroz nekoliko filtera, da bi se sa, kolikom-tolikom, izvesnošću naslutila prava namera. Prestao sam da gledam sve emisije informativnog, a posebno satiričnog karaktera, jer mi ništa više nije smešno, a i zato što je njihov jedini cilj da omekšaju opravdani revolt. Najgori su oni plaćeni spavači u našim redovima čiji je zadatak samo povremeno da prospu otrov, ne bi li se još malo zatrovali međusobnom mržnjom.
Kada sam se probudio sa temperaturom, prvo što sam pomislio bilo je da je došao red i na mene, idemooooo. Sama bolest je neobična, neobično dugo traje, sa simptomima koje bi u drugim situacijama potpuno ignorisao, ležao bih u krevetu i čekao da prođe. Od bolesti su mnogo strašnije informacije i gomila ljudi koji jedva čekaju, iz najbolje namere da se razumemo, da vam saopšte loše vesti o tome kako je nekome posle xyz dana pozlilo ili ne daj Bože umro. Doktorima svaka čast, u bolnicama je ratna zona, znam i video sam da se satiru od posla, dok istovremeno dozvoljavaju mafiji na vlasti da im piša u usta.
Sada sam uplašen, ne od bolesti, već od puta kojim smo krenuli, put u noćnu moru Hakslija i Orvela. Služavkina priča biće optimistična zvezda vodilja, nada. Plašim se koliko smo postali mali, trošni, kvarljivi, podložni strahu i manipulaciji. Svet je slep, štampaju se pare diljem SAD i EU, pod izgovorom pandemije zavodi se autokratija, nagomilavaju se trupe širom sveta. Svaka svetska kriza završava se ratom, pitanje je samo da li će se naredni rat ikada završiti. Možda je i sreća što nemamo previše, premalo toga imamo da izgubimo.
Ipak, čekam prolećno sunce da se podigne, da nas ogreje, da krenem ponovo među ljude, da se nadam da je su sva ova moja razmišljanja posledica anksioznosti.
Volim vas sve, čak i vas koji me neviđeno nervirate ...
Comments
Post a Comment