Prokleta je Amerika ...

Dok smo odrastali u socijalističkoj Jugoslaviji, imali jedan par Levis 501 farmerki i jedne, nama neprocenjivo vredne, starke, mnogima od nas pogledi, snovi i nada u srećnu budućnost bili su usmereni ka Americi. Sanjali smo Holivudske živote, okruženi lepoticama, u širokim kadilacima i ludim noćnim klubovima. Zamišljali smo muziku, Vudstok, andergraund Njujork, prostrani LA. Sa naše strane bare, Amerika je bila nedostižna bajka, ideal slobode.

Photo by Anthony Shane on Unsplash

Priliku da prvi put odem u Ameriku dobio sam u trenutku raspada naše stare države. Bio sam student završne godine, praktično bez dinara i u svom i u džepu matoraca. Konferencija o hardveru, sumnjivog kvaliteta, održavala se u Las Vegasu u legendarnom hotelu Rivjera, koji često možete videti u filmovima. U tom trenutku rat je okončan u Bosni, spremao se novi na Kosovu, a SRJ se nalazila pod prvom pretnjom bombardovanja, za koju smo (kao i za pravo bombardovanje koje je usledilo nekoliko godina kasnije) mislili da je samo blef. Ambasada je bila u Kneza Miloša, pri sebi sam imao odštampan mejl poslat kolegi, na kojem sam sam upisao svoje ime umesto njegovog. Osim toga imao sam i položene sve ispite i nadu da ću vizu ipak dobiti, uprkos tome što sam idealni kandidat za emigranta. 

Prvo je trebalo izmisliti pare. Ćale je radio u RTS-u i pošto je bio lokalna legenda, izboksovao je da RTS bude moja mecena, u trenutku potpune besparice i opšte mržnje prema TV Bastilji, kojoj sam i ja, licemerno, doprinosio. Plaćen put i dnevnice, san generisan u mojoj glavi počeo je da se ispunjava. 

Proces dobijanja vize, podrazumevao je iscrpljujući razgovor sa službenikom i nekoliko sati čekanja uz budni video nadzor. Potvrdu sa faksa sam uzeo pre diplomiranja, tako da sam za njih bio nesvršeni student. Nakon dugog čekanja, počeli su da prozivaju. Ispred mene ozareno lice nekog nesrećnika se pretvaralo u očaj kada je shvatio da će dobijena viza biti poništena jer nije prijavio da je desetak godina ranije neuspešno aplicirao. Potpuno obeshrabljen, u strahu da će provaliti moje male prevare, uzimam pasoš u kojem me čeka viza oročena na maksimalno tri nedelje, čime počinje moja avantura. 

Moj prvi studentski odlazak u Las Vegas podrazumeva smeštaj kod kevine prijateljice i let iz Budimpešte, jer smo bili pod sankcijama. Umesto, očekivane sredovečne žene, kojoj sam se u mejlovima obraćao sa poštovana, dočekuje me vesela službenica Nortvest avio kompanije koja me voda po žurkama, karaoke večerima i salonima za tetoviranje, a kojoj ja iz Beograda nosim sredstva za kontracepciju. Las Vegas, Diznilend za odrasle sa hotelima, kockarnicama, striptiz klubovima i nezaboravnim Stripom, ogromnom ulicom koja povezuje sve atrakcije obično smeštene u hotelima.  Duž Stripa dele vam flajere i brošure sa čijih listova se smeše egzotične dame sumnjivog morala uz napomenu da ne zovete sa hotelskog telefona. Bilo je tu lepotica za svačiji istančan ukus. Nažalost za malo koji vid zabave sam imao love, a ulaz u striptiz klub je koštao simboličnih 5 dolara. 

Nakon Las Vegasa, odlazim u Njujork, u hostel negde oko 20-te ulice, a sa gradom me upoznaje drugarica, koja se u tom trenutku tek doselila, uvalivši se u fensi istočni deo grada, tik uz Keri Bredšo, u stan dobrostojećeg amera. Ne želim da gušim nebrojenim doživljajima generisanim dobrotom mojih domaćina koji su uglavnom zahtevali minimalni budžet. Sve mi je delovalo ogromno i organizovano i taj utisak se do danas nije promenio. Njujork, koji stvarno nikada ne spava, delovao je potpuno očaravajuće. Pederi, još uvek nisu preuzeli sve kul delove grada i započeli svoju torturu podržanu kurčevima globalne političke elite, a Vilidž je bio pretrpan klubovima u kojima je duh CBGB još uvek živeo. Nelegalne supstance su distribuirali studenti sa koferčićima, kao neki trgovački putnici, u kojima su uredno složene providne kesice sa zalepljenim cenama.

Amerika je tada delovala na vrhuncu moći, Rusija je bila u raspadu. Dugo pripremani novi svetski poredak tek je bio u povoju. Porodica Buš bila je na svom vrhuncu, a Klintonovi na početku svoje ubistvene, pedofilske karijere. U trenutku dok sam se divio bliznakinjama trgovinskog centra, nisam mogao ni da naslutim transformaciju koja će započeti, insceniranim, devetim septembrom, označenim magijskim IX XI brojevima, koje možete videti u jezuitskim crkvama širom sveta. Bogate prodavnice, jeftin benzin, spokojno trošenje i krediti, uredno složene kućice u predgrađu. Beskućnici negde skriveni od naših pogleda, sve je odavalo spokojan utisak plaćen teškim radom.

Ono što Ameriku izdvaja od ostatka sveta je ogromno prostranstvo i širina svega, posebno nama Evropljanima naviknutim na gungulu i uske ulice. Svaki blok deluje isto ili slično, kao da ih prave tako što neko odozgo lupi pečat sa svim tim Mek Donaldsima, KFCovima, pumpama, teretanama i ostalim prodavnicama. Sve je novo i mlado, kuće su, najčešće, prelepe, montažne, drvene barake. Ono što mi zovemo tradicija postoji samo u retkim enklavama, pa i ne čudi što tako olako uništavaju tuđu. Izuzetak su centri velikih gradova, npr. Njujorka ili Čikaga, gde se mogu prepoznati magloviti odrazi Evrope. Džank fud je i tada, doduše mnogo manje, a i danas, uglavnom hrana siromašnih crnaca, latinosa i onih koje, pežorativno, zovu belim smećem. Cenu takve hrane plaćaju ogromnim guzicama i izgledom morževa i kitova, što nedvosmisleno pokazuje štetnost GMO i ostalih otrova, koje nazivaju hranom. Danas se oni koji drže do sebe uglavnom hrane u Hol Fudsu, Trejder Džou i fensi restoranima, gde su računi retko ispod stotinjak dolara po osobi, kada uračunate tips, tj bakšiš, i takse koje nisu iskazane u cenovnicima.

Da nisam bolesno vezan za porodicu, da nisam imao tada devojku, danas ženu, koja je čekala da dođem i posetim je u Veroni dok je bila na praksi, možda bih i pao u iskušenje da ostanem. Tek sam počinjao profesionalnu karijeru, a šta god mislili o Americi, ona je definitivno zemlja mogućnosti, posebno za sposobne, zdrave, mlade i vredne.

Drugi odlazak desio se nekih petnaestak godina kasnije, tada već sa suprugom, bez dece koja su to leto provodili sa sestrom i majkom na predivnom ostrvu u Hrvatskoj. Činjenica da ovog puta imam firmu, stalan posao, decu koju ostavljam i gomilu ličnih informacija na Fejsu, omogućava nam vizu za više ulazaka na 10 godina. Ovog puta prvo odlazimo u LA, koji je stvarno megalopolis. Grad skoro bez javnog prevoza, sa suludo dobrim restoranima, plažama i satima utrošenog vremena, potrošenog u kolima.

LA je grad sastavljen od bezbrojnog broja varošica koje su toliko narasle da su se spojile u prostor prečnika 200km preplavljen kućama, širokim ulicama i autoputevima, od čije širine zastaje dah, ali nedovoljno velikih da se izbegnu ogromni zastoji i gužve. Na zapadu Holivud sa Bulevarom slavnih, legendarno mesto koje i danas baca čini na ceo svet putem prodaje snova i ideja. Beveli Hils, Mulholand drajv, opservatorija i čuveni znak na brdu koji personifikuje pravu snagu Amerike kao kvazikulturnog lidera. Na istoku hladni okean, beskrajna biciklistička staza duž peščane plaže sa kućicama za spasioce iz kojih, u svakom trenutku, očekujete da iskoči Pamela Anderson u seksi crvenom, jednodelnom, kostimu kojem se grudi i bradavice opiru.

Naši predivni domaćini, moja drugarica koja će nas devet godina kasnije ponovo ugostiti, njen tadašnji muž i njihovi prijatelji, svojski su se trudili da naš boravak učine nezaboravnim. Vodili su nas po restoranima poznatih kuvara od Hermose do Santa Monike u kojima su računi i tada bili astronomski, a danas su gotovo nerealni. Izlazili smo po klubovima, terasama nebodera, a rođendan sam dočekao u stendup klubu u Santa Monici. Živeli su u Menhetn Biču, jednom od boljih krajeva LA u kojem najnormalnije srećete poznate. Na korak je od plaže i okeana, što mi je omogućilo da obalu prođem biciklom, uzduž i popreko.

Poseta je podrazumevala i vikend boravak u Las Vegasu, gde sam se vratio da ga doživim malo drugačije od siromašnog studenta. Ovog puta sam imao priliku da odgledam Circus Solei, kladim u kazinima, izađem u tipičnu diskoteku ispred koje čeka gomila mladih, mršavih, debelih, svakojakih žena u streč haljinama, slušam seks iz susedne hotelske sobe i imam tu sreću da, između ostalog, večeramo u jednom od najboljih restorana smeštenog u lobiju hotela Mirage i doručkujemo u improvizovanoj atmosferi Pariza i veštačke Ajfelove kule. Vegas nudi, doduše često banalizovanu, zabavu za svakoga, za golje jeftinu, za one druge skupu. Tu možete sresti ljude koji ne žele da idu u Evropu, jer su je u Vegasu "već videli" u vidu gipsanih kulisa.

Imali smo sreću i da posetimo predivni kampus USC, gde je, recimo radio Viterbi, poznat svakom studentu računarske tehnike. Tu možete razumeti zašto se univerziteti  u Americi rangiraju po broju nobelovaca i koliko su oni koji sebi mogu da priušte studiranje u nekom od njih srećni i zašto, često, postaju robovi studentskih kredita.

Iz LA smo otišli u Čikago, kod one iste drugarice koja me provela kroz Njujork godinama ranije. Ovog puta u porodičnoj atmosferi, živela je pored zoološkog vrta, u skoro samom centru, što je za velike gradove i prosečne amerikance inače neuobičajeno. Čikago, na obalama jezera Mičigen, koje rekom Čikago ističe u Misisipi, tako što su tok reke veštački okrenuli, i dalje odiše Evropskim duhom, sa gomilom kulturnih događanja, kojima ste često mogli džabe da prisustvujete. Reka Čikago jedina je reka na svetu koja teče unazad. Negde u nivou univerziteta i akvarijuma, postoji zamišljena granica iza koje su skoro svi putnici metroa crne puti i gde je se šansa da vas neko upuca drastično povećava kako idete južnije.

Čikago mi je bio divan, doduše bili smo u periodu kada je vreme najbolje, bez hladne zime i bez velike vlage. Imao sam utisak da bih, ako moram, tu mogao da živim. Obišli smo ceo centar, uzduž i popreko, peli se na staklenu terasu Henkok kule, vozili rekom, obilazili muzeje, kupali u jezeru, vozili bajs. Išli smo u muzej nauke, sponzorisan od strane GMO proizvođača, na kojem je gotovo ceo odeljak posvećen hvalospevu ovoj jezivoj tehnologiji.

Ono što je već tada počelo da upada u oči je pojava velikog broj beskućnika na svakom ćošku, koja je, barem mislim, označila početak silazne putanje u kojoj se Amerika danas nalazi.

Ovaj obiman i preširok uvod, ali neophodan da bi mogli da razumete kako sam doživeo Ameriku, dovodi nas do nove, tek završene, posete Americi i San Dijegu, kao bazi. Nakon pLandemije, već na prvi pogled Amerika je doživela transformaciju, koja se ogleda u prepoznavanju obrisa buduće totalitarne države. Ko ne zna istoriju, osuđen je da je ponavlja i ko ne prepoznaje postepeno oduzimanje sloboda, posebno slobode govora i kretanja, nesvestan je procesa porobljavanja. 

Bez namere da umanjim značaj Amerike i svih dostignuća koja je ona omogućila, za mene je ona globalni parazit koji živi na račun celog sveta. To joj je najviše omogućio petrodolar, koji besomučno štampaju i prodaju za realne resurse ostatku sveta, pored bezdušne kurvinske politike kojom su na kraju sjebali sve svoje saveznike. Dodao bih i finansiranje najgoreg političkog ološa širom sveta u koji uključujem, pored lidera poput Trudoa i Makrona, našeg žvalavog i mutavog degenerika, WEF i WHO, kao i kontrolu globalnog finansijskog sistema, naših novih bukagija. Nakon što su se zahvaljujući tome, na lestvici razvoja izdigli nekolilo stepenica iznad ostalih, to im je omogućilo da brutalnom silom, demonstriranom u Bosni, Srbiji, Iraku, Koreji, Iranu, a sada Ukrajni, održavaju svoju poziciju, hrane zver vojne industrije, sisaju i da se održavaju na prestolu. Svi koji su u prošlosti, kao recimo Gadafi, pokušali da se oslobode gvozdenog stiska i promene status kvo, platili su glavom.

U knjizi "Posustajanje budućnosti" rečeno je da kada bi ceo svet živeo kao Amerika, svi resursi na svetu potrošili bi se za desetinu godina, a kada je vidite iz prve ruke, jasno vam je i zašto.

San Dijego je relativno mali grad na granici sa Meksikom, što će nam dati priliku, da se barem malo, sa Meksikom upoznamo. Za razliku od LA, deluje humano, kompaktno, omogućava pešačenje i korišćenje bajsa. Kuća u kojoj smo bili je predivna, spomenik kulture zaštićen zakonom, sa dvorištem u kojem sam provodio vreme čitajući i maštajući. Blizu je Balboa park, sa nadaleko čuvenim zoološkim vrtom i desetinom muzeja i atrakcija, koje uključuju muzej kanibalizma i amfiteatar za koncerte orgulja.

Grad je na obali okeana, povezan susednim ostrvima na kojima se nalaze predivne dugačke plaže nalik onima u LA i ogromne vojne baze, domovi nosača aviona. Jedan takav nosač, izložen je u centru kao muzej sa pridruženim spomenikom kojim je obeležen kraj drugog svetskog rata i koji prestavlja mornara koji ljubi medicinsku sestru sa poznate fotografije. Na severu La Hoja, mesto gde na plaži možete videti morske lavove uživo, kao jedno od odredišta koje morate posetiti ako ste tamo. Ostrvo na jugu se zove Koronado, gde je slavni hotel u kojem je sniman "Neki to vole vruće", a blizu centra Mišn Bej i globalno poznati Vodeni svet gde možete gledati foke, delfine, kitove ubice i ostala vodena stvorenja. Rolerkosteri su nezaboravni.

Pola grada su pederske četvrti sa istaknutim modifikovanim zastavama, koje sada sadrže i boje koje označavaju, između ostalog, i osobe privučene maloletnicima, ono što normalni ljudi nazivaju pedofilima ili životinjama, što mi zovemo bolesnicima. Gej agenda je jednostavno postala neizdrživa, čak i onima koji su ranije opravdano bili solidarni sa nevoljama koje su pogađale njihovu zajednicu. Sa plakata vam se smeše lica koja reklamiraju trans klinike ili pilule koje navodno sprečavaju AIDS. Podsticanje devijantnog ponašanja postalo je opšte prihavaćeno, da ne kažem i poželjno, istovremeno promovisano od institucija i države.

Svaki novi film ima belca, crnca, azijata, muškarca, ženu, trandžu, pedera, lezbejku, ono i šta sve ne. Deluje mi da će uskoro snimanje autentičnog istorijskog filma biti gotovo nemoguće. Pod izgovorom političke korektnosti narativ je ekstremno levi i ne daj Bože da vas neko optuži za nekorektnost. To vas može koštati posla, položaja, dece, vrlo slično Nemačkoj sa kraja prve polovine veka, ali vešto upakovano u oblandu ljudskih prava, da se Vlasi ne dosete.

Pogranični Meksiko je Amerika za siromašne, izgleda kao mešavina San Dijega i favela. Granica je opasana Trampovim zidom, ogromnom, neprelaznom, čeličnom ogradom. Flora je skromna, pustinjska, a u predelima gde ima vode, pod maslinom i lozom. Kao oaze u dolini, u vinogradima i maslinjacima, nalaze se vinarije, hoteli u vidu malih odmarališta i restorani sa vrhunskom hranom i gotovo američkim cenama u koje dolazi, uglavnom, amerikanci da uživaju ili šta već.

Nakon Meksika uputili smo se u San Francisko, još jedan grad koji ostavlja nezaboravan utisak, sa svojim zgradama, tramvajima, brdima, obalom, ostrvima, parkovima, muzejima i mostovima. Kineska četvrt, Alkatraz, piramida Transamerika, strme ulice, imali smo utisak kao da smo deo nekog filma.

Osim divnih stvari, možete videti gomilu klošara i beskućnika, od kojih mnogi imaju predivne, moram da kažem negovane, pse kao kućne ljubimce. Pojedini su na nekim čudnim drogama, stoje povijeni unapred na ulicama, skidaju se goli ili pričaju sami sa sobom. Neki od njih izgledaju kao zombiji i mislim da ne preterujem kada to kažem. Ne mogu reći da smo se osećali nebezbedno, ali sigurno jesmo nelagodno.

Amerika je mnogo toga, greše ljudi kada je odavde posmatraju isključivo negativno, kao i oni koji je gledaju isključivo pozitivno. Mnoge stvari su divne, kvalitetno obrazovanje, priroda, prostranost, muzeji, arhitektura. Mnoštvo obrazovanog i pametnog sveta sa svih krajeva planete. Kulturna tolerancija, sada zloupotrebljena za promociju dekadencije. Svakome bih preporučio da je bar jedan put poseti, svakako će imati svašta da vidi i nauči. Ono što je dobro, stvarno je dobro i to je nesumnjivo.

Mnogo toga je loše, kao realna otuđenost, strah za sigurnost, previše vremena u kolima, ukidanje keša na mnogim mestima ne bi li se prešlo samo na digitalan novac. Kulturna degradacija i nezamisliva opsednutost materijalizmom i potrošnjom na račun socijalizacije i duha. Kreiranje, novog, šablonizovanog čoveka, bez empatije i programiranog, poslušnog, mozga (što se uostalom dešava i ovde).

Amerika je i ogromna, preko 50 različitih država, tako da, možda, sve ovo što sam napisao se ne odnosi na one u kojima nisam bio. Mislim da tamo nikada ne bih mogao da živim, previše sam ovisan o ljudima, suviše mi je žao vremena provedenog u kolima, teško bih mogao da radim za korporacije koje doprinose opštem zlu i nažalost mislim da vidim ili možda predosećam, kuda i taj i globalni sistem ide.

Nadam se da ću nekada imati priliku da je ponovo posetim i razuma da nešto o tome napišem. Do tada ću da gledam u zvezde (duplerica:) i maštam o novom putovanju ...