Boravak u Kuvajtu za mene je posebna avantura. Druženje sa dragim prijateljima, žrtvama našeg egzodusa, odmetnutim i presađenim u deo sveta sa kojim imamo malo toga zajedničkog.
Kada sam stigao zaprepastila me sličnost sa Amerikom, vozeći se autoputem kao da me je neko preneo na čuvenu LA dvestapeticu, frapantna sličnost u svakom smislu, uključujući i vozni park. Sličnost se ogleda i u nebrojenim tržnim centrima, često velelepnim džinovskim građevinama, kojima krstare žene prekrivene crnim abajama, okupane parfemima, ispod kojih vire našminkane oči, a ponekad i mrežaste čarape. Tu polako sličnosti blede, da bi razlike postajale sve izraženije.
Pozitivno me je iznenadila tolerantnost, kada sam kretao na put očekivao sam fundamentalistički nastrojeno društvo koje svira bičevima po leđima neposlušnih građana, međutim, nisam doživeo ni jedno ritualno kamenovanje žena u majcama na bratele, šta više, uglavnom osmehe ili ignorisanje u najgorem slučaju. Doduše, jasno je da ste došli u policijsku državu, patrole sa upaljenim rotacijama nalaze se na svakom ćošku, nije neuobičajeno sporadično legitimisanje prolaznika, tako da pasoš i vizu uvek morate nositi sa sobom, ukoliko ne želite da idete u turistički obilazak nekog od lokalnih zatvora.
U Kuvajtu je zabranjen svaki alkohol, tako da iz prve ruke možete osetiti atmosferu prohibicije u Americi dvadesetih godina. Oko njega se vrte mnoge priče, od toga kako ga u flaši šampona prošvercovati, do toga kako ga napraviti u kućnoj radinosti, npr. od soka ili od grožđa, što zahteva dodatni napor gaženja naše gazdarice na terasi višespratnice. Ukoliko baš želite da budete Džek i da kupite viski istog imena na crnom tržištu, za flašu će vam trebati između 250 i 300 evra. Nedostatak alkohola, čak i kod onih koji ranije nisu pili, povećava želju do krajnjih granica. S obzirom da je petak jedini neradni dan, pojedini poste ponedeljkom i sredom, jer ne može se piti, a da se dobro ne jede.
Jedna od omiljenih zabava mnogobrojne zajednice naših iseljenika, koju uglavnom čine visokoobrazovani i kojima se smučilo da u Srbiji niko ne ceni njihov minuli rad, je vožnja bagijima po pustinji nakon koje sledi tradicionalni ručak u Džahri, ekstremnom delu Kuvajta, koji uglavnom naseljavaju beduini. Spojeni stolovi u dugačkom nizu, škropljenje svetom vodicom ispečenom na imanju lokalnog feuda, mimo svih pravila, u tajnosti toaleta i fenomenalna arapska klopa.
Hrana je priča za sebe. Salate od nara, humusa, raznog povrća, pa onda meso u vidu ribe, rakova, kebaba, rebara, piletine. Najslađe je u autentičnim delovima grada, kakva je npr. Mubarakija, sa lokalcima koji desnom rukom muljaju po tanjirima (leva je za nešto drugo) na stolovima presvučenim najlonom, uživati u lokalnim ili specijalitetima neke od zemalja bliskog istoka. Hrana je fenomenalna, bez obzira što neka mesta deluju kao pretplatna karta za urgentni centar.
U Kuvajtu se mnogo toga ne sme, a u stvari sve se sme ukoliko ste dovoljno vešti da to sakrijete, uostalom kao u svakoj policijskoj državi uključujući i našu. Postoje žurke sa alkoholom i ko zna čime, žene lakog morala, pobegle iz nekog od fitnes centra namenjenog isključivo ženama, jer nema načina da ih provere, ionako su mnoge maskirane, tako da su na svakom mestu inkognito. Sve je ok dok je forma zadovoljena i dok vas ne uhvate, što se najčešće dešava kada vas prijavi ljubomorni komšija. Ako imate problem sa policijom, poznanstvo sa lokalnim feudom gotovo sigurno će vas izvući iz problema.
Kuvaje su na vrhu lanca ishrane, uglavnom puni para, voze besna kola i razvlače vreme do krajnjih granica. Krediti beskamatni, država ih oprašta na svakih par godina, svi imaju subvencije za brak, decu, itd. Ukoliko su te sreće da su u rodu sa šeikom imaju zagarantovana mesečna primanja u desetinama hiljada kedija (3KWD ≅ 10€). Žene sa robinjama sa Filipina šetaju se po tržnim centrima, voze kola dok veselo kuckaju poruke. Mislim da iz nametnutih normi, koje su nama potpuno strane, izvlače maksimum. Zatim dolaze belci, pokretačka snaga, pa Egipćani, pogonsko gorivo administracije, a na dnu društvene letvice Azijati, Indusi, u slengu bengali i Filipinci koji su malo više od robova i na čijem radu, u kombinaciji sa parama od nafte, leži sistem. Ovde još uvek u tragovima možemo da naslutimo ili osetimo kako je izgledalo feudalno uređenje. Vlasnici viza za npr. Filipince su njihovi poslodavci, tako da su oni robovi u bukvalnom smislu te reči.
Kako se pribilžava kraj posete, sređujem utiske, ponovo su neke predrasude razbijene, otvoren um za novo i drugačije. Nekako mi se sve više čini da smo sa našom žurbom možda mi ti koji grešimo.
Inšallah ...
Kada sam stigao zaprepastila me sličnost sa Amerikom, vozeći se autoputem kao da me je neko preneo na čuvenu LA dvestapeticu, frapantna sličnost u svakom smislu, uključujući i vozni park. Sličnost se ogleda i u nebrojenim tržnim centrima, često velelepnim džinovskim građevinama, kojima krstare žene prekrivene crnim abajama, okupane parfemima, ispod kojih vire našminkane oči, a ponekad i mrežaste čarape. Tu polako sličnosti blede, da bi razlike postajale sve izraženije.
 |
| Photo by JC Gellidon on Unsplash |
U Kuvajtu je zabranjen svaki alkohol, tako da iz prve ruke možete osetiti atmosferu prohibicije u Americi dvadesetih godina. Oko njega se vrte mnoge priče, od toga kako ga u flaši šampona prošvercovati, do toga kako ga napraviti u kućnoj radinosti, npr. od soka ili od grožđa, što zahteva dodatni napor gaženja naše gazdarice na terasi višespratnice. Ukoliko baš želite da budete Džek i da kupite viski istog imena na crnom tržištu, za flašu će vam trebati između 250 i 300 evra. Nedostatak alkohola, čak i kod onih koji ranije nisu pili, povećava želju do krajnjih granica. S obzirom da je petak jedini neradni dan, pojedini poste ponedeljkom i sredom, jer ne može se piti, a da se dobro ne jede.
Jedna od omiljenih zabava mnogobrojne zajednice naših iseljenika, koju uglavnom čine visokoobrazovani i kojima se smučilo da u Srbiji niko ne ceni njihov minuli rad, je vožnja bagijima po pustinji nakon koje sledi tradicionalni ručak u Džahri, ekstremnom delu Kuvajta, koji uglavnom naseljavaju beduini. Spojeni stolovi u dugačkom nizu, škropljenje svetom vodicom ispečenom na imanju lokalnog feuda, mimo svih pravila, u tajnosti toaleta i fenomenalna arapska klopa.
Hrana je priča za sebe. Salate od nara, humusa, raznog povrća, pa onda meso u vidu ribe, rakova, kebaba, rebara, piletine. Najslađe je u autentičnim delovima grada, kakva je npr. Mubarakija, sa lokalcima koji desnom rukom muljaju po tanjirima (leva je za nešto drugo) na stolovima presvučenim najlonom, uživati u lokalnim ili specijalitetima neke od zemalja bliskog istoka. Hrana je fenomenalna, bez obzira što neka mesta deluju kao pretplatna karta za urgentni centar.
U Kuvajtu se mnogo toga ne sme, a u stvari sve se sme ukoliko ste dovoljno vešti da to sakrijete, uostalom kao u svakoj policijskoj državi uključujući i našu. Postoje žurke sa alkoholom i ko zna čime, žene lakog morala, pobegle iz nekog od fitnes centra namenjenog isključivo ženama, jer nema načina da ih provere, ionako su mnoge maskirane, tako da su na svakom mestu inkognito. Sve je ok dok je forma zadovoljena i dok vas ne uhvate, što se najčešće dešava kada vas prijavi ljubomorni komšija. Ako imate problem sa policijom, poznanstvo sa lokalnim feudom gotovo sigurno će vas izvući iz problema.
Kuvaje su na vrhu lanca ishrane, uglavnom puni para, voze besna kola i razvlače vreme do krajnjih granica. Krediti beskamatni, država ih oprašta na svakih par godina, svi imaju subvencije za brak, decu, itd. Ukoliko su te sreće da su u rodu sa šeikom imaju zagarantovana mesečna primanja u desetinama hiljada kedija (3KWD ≅ 10€). Žene sa robinjama sa Filipina šetaju se po tržnim centrima, voze kola dok veselo kuckaju poruke. Mislim da iz nametnutih normi, koje su nama potpuno strane, izvlače maksimum. Zatim dolaze belci, pokretačka snaga, pa Egipćani, pogonsko gorivo administracije, a na dnu društvene letvice Azijati, Indusi, u slengu bengali i Filipinci koji su malo više od robova i na čijem radu, u kombinaciji sa parama od nafte, leži sistem. Ovde još uvek u tragovima možemo da naslutimo ili osetimo kako je izgledalo feudalno uređenje. Vlasnici viza za npr. Filipince su njihovi poslodavci, tako da su oni robovi u bukvalnom smislu te reči.
Za razliku od Srbije, ljudi su ovde upućeni jedni na druge, često se posećuju, sede zajedno, idu u nabavku osnovnih sastojaka za pravaljenje alkohola. Druže se i više nego u domovini. Tržni centri i hoteli su epicentri većine dešavanja van kuće, pogotovo što ima malo istorijskih lokacija, istorija kao da počinje od drugog rata, a i temperature u većem delu godine tome idu na ruku. Iz tog razloga često prave žurke, imali smo sreće da budemo na jednoj od njih, uživajući na terasi 14 sprata, sa pogledom na more i grad koji blješti u pustinjskoj noći. Skoro sve zgrade imaju bazene, često razdvojene za muškarce i žene, valjda da ne bi pali u iskušenje da zgreše. Država ili firma koja rentira nekretnine je tu u ulozi čuvara javnog morala. Jasno je da je novac glavni motiv za ostanak i život u ovom delu sveta, ali vremenom usvajaju njihov ritam života, počinju da se navikavaju na tu sporost, iako se dosta radi.
Kako se pribilžava kraj posete, sređujem utiske, ponovo su neke predrasude razbijene, otvoren um za novo i drugačije. Nekako mi se sve više čini da smo sa našom žurbom možda mi ti koji grešimo.
Inšallah ...
Comments
Post a Comment