Kada kažem Hegel, pomislim na namrgođenog Nemca u nekoj teškoj, osamnaestovekovnoj odeći, zamrznutog u tamnom portretu rembrantovskog tipa. Iza njegovih leđa stoje Marks i Engels, Lenjin i ostala boljševička, šabatijanska, bulumenta, koja na temeljima njegovog učenja razara ovaj svet kroz neprestanu borbu teze i antiteze. Međutim, kada se zađe u njegovu misao, čoveka koji je pre filozofije završio teologiju, kada se ta misao poveže sa mistikom koja iz njegovih dela izbija, može se sagledati izuzetno kompleksan, ali kompletan, sistem, koji je čak i za mnoge moderne filozofe praktično nedokučiv, usled ograničenosti duha stesanog modernim obrazovanjem i odbacivanjem transcedentnih i transcedentalnih ideja.
 |
| Photo by - Landsmann - on Unsplash |
Hegel je predstavnik apsolutnog idealizma, za njega svemu prethodi duhovna, beskonačna apsolutna ideja, apsolutni duh, koji sam sobom određuje šta u istini jeste istina. Taj duh teži svom otelotvorenju, samoiskazanju, kao i samospoznaji putem svesnih bića, nas i našeg uma. Kada kažem svemu, mislim i na materijalni svet prirode, priroda je drugobivstvo te iste apsolutne ideje, nužni, neslobodni, način pojavljivanja duha u čulnom, materijalnom. Duh prethodi materijalnom, emanacijom dolazi do stvaranja materijalnog sveta. Sličan koncept možemo naći u kabalističkom Ein Sof iz koga na isti način nastaje svet, kao i u hrišćanskom neoplatonizmu Pseudo Dionisija koji nas uči da je univerzum tako stvoren da bi pronosio Božiju slavu, da bi spoznali Boga. Hegelove trijade, tri stepena razvoja svega, pa i duha, prave most između njegovih i ideja neoplatonizma.
Hegel je proces emanacije objasnio kroz sistem izložen u Enciklopediji Filozofije. U početku sve postoji kao apsolutna ideja, ona samom sobom određuje apriorne istine koje Hegel izlaže u Nauci Logike. U drugoj fazi, duh se izliva, emanira u materijalno, prirodu, poštujući osnovne principe date apriornim istinama (definisanim u Logici). Stvaranje prirode kao i procesi koji se u njoj odvijaju su nužni, deterministički, dati su u Filozofiji Prirode kroz fiziku i biologiju, sve do pojave apsolutnog duha i njegovog razvoja kroz istoriju. Nadalje duh deluje kroz kolektivnu svest, njegov razvoj i samospoznaja, dati u Filozofiji Duha, su svrha i krajnja ishodišna tačka istorije.
Apsolutni duh je beskonačan i neograničen. Kao takav ne može se objektivizirati, odnosno, realizovati u materiji. Na primeru jednog pojma, npr. stola, jasno nam je da se ne može istovremeno postojati u svim svojim mogućim varijantama, mora se ograničiti na samo jednu. Da bi se materijalizovao, jedan pojam ograničava samog sebe, time definiše i svoju negaciju. Materijalizacijom duh postaje stran samom sebi, postaje nešto spoljašnje, van njega samog. Kroz mišljenje pokušava da obuhvati objektivnost, pokušava da se samoshvati, pokušava da dođe do apsolutnog znanja o sebi. Hegelova trijada, renesansne tri gracije koje uvek simbolišu ovaj princip, davanje (emanacija), primanje (materijalizacija) i uzvraćanje (samosvest, povratak).
Za prirodu ne postoji vreme u smislu promene, ona uvek deluje po istim, repetitivnim principima, iznova nužno, nesvesno i neslobodno ponavlja samu sebe. Ova, kao i činjenica da za prirodne stvari nemamo jasan kriterijum za lepo, navodi Hegela da proizvode prirode isključi iz predmeta estetike. S druge strane, duh postoji i razvija se u vremenu, kao deo kulturno-istorijskog procesa, kroz nas, kroz našu kolektivnu svest. Kroz njega se razvijamo usled večne borbe suprotnosti, borbe teze i antiteze. Pojavom teze, stvara se antiteza (kao negacija teze) i njihovim sudarom dolazi i do urušavanja starog i stvaranja novog, sinteze. Red vodi haosu, iz haosa ponovo se uspostavlja red, nova teza prožeta većom svešću o apsolutu. Plastičan primer je komunizam koji kao reakciju rađa fašizam. Njihovim sudarom, koji se pretvara u haos, dobijamo novo globalno društvo pod plaštom privida slobode, koje sa druge strane rađa totalitarizam u zemljama koje se globalizmu opiru. Sudarom te dve teze i antiteze, sintezom dobićemo novu tezu, verovatno u vidu distropijskog monstruma.
Apsolutni duh traži način kako ga možemo postati svesni, traži forme putem kojih može da se izrazi, putem kojih može da izrazi svoje transcedentne ideje koje čine njegovu suštinu. Predstavlja nam se kroz umetnost, kao čulno uobličenje jednog pogleda na svet, nešto materijalno, u religiji kao predstava božanskog, u filozofiji kao pojmovno mišljenje. Apsolutni duh vuče nas kroz istoriju, podižući nas na sve više stepene razvoja, koji su ekvivalentni razvoju svesti i samosvesti. Sa tim usponom, Jakovljevim stepenicama, mi kao društvo sve smo sposobniji da sagledamo apsolut, a sam duh iznalazi najpodesnije načine da nam se ukaže, putem našeg sopstvenog delovanja. Iskazivanjem onoga kako se vidimo, osvešćujemo stadijum duha, osvešćujemo kako vidimo istinu koja se ogleda u duhu, a kroz njega kako vidimo sebe same. Od malog čoveka koji ponizno stoji ispred grandioznih hramova, do natčoveka u filmovima Leni Rifenštal.
Za Hegela umetnost nije nešto provizorno, nevažno, mehaničko, instrumentalno ili neslobodno. Da budem precizniji on takvu umetnost, oličenu u delima koja nam ne predočavaju istine apsolutnog duha, ono božansko koje egzistira putem ideja, i ne smatra umetnošću, barem ne slobodnom, ona za njega nije predmet estetike. Umetničko delo primarno mora da aficira naš duh da bi ga mogli smatrati lepim. Estetiku više ne posmatra kao nauku o čulnom saznanju ili osećanjima, već kao nauku koja se bavi opštostima duha predstavljenim u čulnom, njegovim pojmovima, nečim večnim i neprolaznim. Estetika to čini kroz filozofsku analizu forme i sadržaja umetničkih dela koja čuvaju istine duha zamrznute u vremenu i na najbolji način oslikavaju kulturno-istorijsku epohu u kojoj je delo nastalo. Osim toga oslikavaju kako smo sebe, kao ljudi, kao civilizacija, kao božija bića, kao duh, videli u tom istorijskom trenutku. Do kog nivoa samosvesti smo se popeli, kako vidimo bosa na tom nivou igrice zvane istorija.
Na prvi pogled deluje nerazumljivo šta je za Hegela lepo. Ono je definisano kao realitet pojma u njegovom totalitetu odredaba i njihovo jedinstvo koje naziva idealom. Pojam podrazumeva sve odredbe koje može da obuhvati, sve suprotnosti u kojima može biti objektiviziran. Sam objekat je jedinstvo pojma i tog istog objekta, a koji je, usled svoje ograničenosti, definisan realnom razlikom (u vidu odredaba koje nisu objektivizirane) u odnosu na pojam. Ideal bi bila neka predstava pojma, neko delo, koje nam omogućava da pojam shvatimo u njegovoj kompletnosti, predstava koja svojom magijom obuhvata sve ono što se pod pojam može podvesti. Kada vidimo sliku čoveka iz nje mora da se sagleda i čovekova telesnost, ali i njegova duša ili karakter. Lepo je ono što ono unutrašnje može potpuno da dočara u nečemu čulnom i to takvom čulnom da se konzumira očima, ušima i razumom. Hegelov učenik Hoto, koji je uredio njegovo kapitalno delo Estetika, dao je svoje viđenje kako Hegel definiše lepo, kao čulno isijavanje ideje. Sam Hegel je na svojim predavanjima rekao da je lepo egzistencija ideje u čulnom, realitet pojma u svom totalitetu, potpuno jedinstvo subjektivnog i objektivnog.
Na početku civilizacije u stvarima i bićima prirode videli smo analogiju sa nama, sa svetom oko nas. Putem simbola pokušavali smo da iskažemo neke životne istine, pa su simboli bili nosioci transcedentnih ideja. Za Hegela je ova forma umetnosti simbolička, ona je za njega, takoreći, predumetnost, jer umetnik samo donekle uspeva da izrazi apstraktne ideje na bazi sličnosti sa svetom oko njega. Zato je za ovu formu umetnosti arhitektura najadekvatniji izraz jer svojom monumentalnošću odražava pogled na ono božansko koje upravlja tim svetom. Likovi bogova često su predstavljeni životinjama. Ištar, priroda, je krava koja svojim rogovima obuhvata mesec koji upravlja svim životnim ciklusima na Zemlji, počev od bazičnog, menstruacije.
Period simboličke forme umetnosti, za Hegela, proteže se sve do Grčke, kada ljudi počinju da vide sebe kroz panteon antropomorfnih Bogova i kada se sistem vrednosti mogao iskazati kroz njihovo delovanje. Umetnost dostiže svoj vrhunac, u skulpturi Boga u čovekovom liku najbolje je predstavljeni pogled epohe na sebe samu. Jedno umetničko delo, konkretno statua, prožima posmatrača bez potrebne dodatne refleksije. Umetničkom delu nije potrebno ništa više za njegovo razumevanje, umetnost je u rangu sa religijom i filozofijom, ona najneposrednije, odnosno lepo, iskazuje istine duha. Prikazom Hermesa mislili smo na mudrost, prikazom Asklepija na medicinu, Here na brak. Predstava u umetnosti nosila je određenu ideju koja je samom svojom čulnom pojavom postajala očigledna. Skulptura, plastika, postala je najpodesnija za spoznaju duha.
Period klasične forme umetnosti zadržao se kao dominantan sve do kasnog srednjeg veka, sve dok razvoj svesti nije došao do samospoznaje kroz hrišćanske istine, koje zahtevaju i obradu razuma za potpuno razumevanje poruka koje vera sobom nosi. Dolazi i do razvoja nauke i racionalističke misli, duh je prerastao mogućnosti umetnosti kao načina spoznaje Istine, odnosno duha. Umetničko delo zahteva dodatnu promisao da bi moglo biti adekvatno shvaćeno i protumačeno. Teme hrišćanstva, Isusova patnja i stradanje ne mogu se lepo predstaviti, osim, možda, onih koje se bave devicom Marijom. Ovo vodi Hegelovoj tezi o kraju umetnosti, ali kraju kao dostignutom maksimalnom dometu koji umetnost može neposredno da izrazi. Sa rastom svesti, sa širim umnim poljem, domet umetnosti postaje sve kraći. Ipak umetnost zadržava svoje nezamenljivo mesto pored religije i filozofije, sve do trenutka njihovog spajanja u konačnoj Istini.
Formu umetnosti koja karakteriše period od kasnog srednjeg veka Hegel naziva romantičnom. Istorijska svest je porasla, apstraktno razmišljanje sve je razvijenije. Novi nivo svesti, u novoj istorijskoj epohi, traži i drugačije načine da se izrazi, i tako muzika, slikarstvo i naročito pesništvo, preuzimaju štafetu najadekvatnijih formi za iskazivanje istina duha. Ljudska fantazija, raznovrsnost tema i njihova profanost Hegela vodi prema holandskom slikarstvu kao najlepšem. Reči postaju gradivni elementi magije kojom iskazujemo sebe i visine na koje smo se popeli, tako da poezija preuzima tron kao kraljica umetnosti. Kako bi Hegel video, ovo naše, informatičko doba koje vodi u Idiokratiju, ostaje zagonetka za sve nas.
Kada na kraju istorije dođe do potpune samospoznaje duha, umetnost, religija i filozofija stopiće se u jedno. Nadam se da ću tada piti svoje poslednje piće u restoranu iz Autostoperskog vodiča kroz Galaksiju, restoranu na kraju Univerzuma, i mirno posmatrati njegov kraj ...
Comments
Post a Comment