Filozofija jezika

Da bi uništili jedan narod prvo morate uništiti njegov duh. Morate ga ubediti da je mali, nevažan, nevredan, kvaran, neobrazovan, neutemeljen, morate ga ubediti da je tikva bez korena. Da bi rastočili narod koji je žilav kao naš, koji je svojom krvlju i suzama tražio mesto pod suncem, kome je sloboda bila najveća vrednost, za koji je život sitnica, narod ponosan i prek, surov po prirodi jer su mekušci otpadali prirodnom selekcijom, potrebna je sumnja. Sumnja zasađena u srce koja se kao tumor širi po celom telu vodeći fatalnom ishodu. Sumnja koja dovodi do samouništenja moralnog sistema vrednosti sprovedena kroz samonegaciju, kompleks niže vrednosti i selekciju najgorih. Ako slučajno dođe do privremenog ozdravljenja, onda, kao što su Španci ubijali boginjama, narod treba dokrajčiti uzgojem parazita, kakav je ovaj naš na vlasti i većina ovih u opoziciji, koji će u slasti jesti trulo, ali i ono zdravo što je ostalo.

Photo by lilartsy on Unsplash

Veliki nemački filozof Hajdeger veruje da je duh i domet jednog naroda, način na koji poima realnost, skopčan sa širinom jezika i pojmovnim aparatom kojim se operiše. Reči su sastavljene od pojmova i zato su svi veliki narodi zadržali građenje reči po tvorbi, jer ona čuva istoriju reči, genezu stvarnosti, a ne po fonetici, odnosno načinu izgovora. Prelaskom sa tvorbe na fonetiku briše se deo prošlosti, deo tradicije, gubi se veza sa korenom, načinom na koji su reči nastale i na šta su inicijalno referirale pre nego što su se transformisale u nove oblike.

Uništavanjem jezika, njegovim siromašenjem, kako u pogledu gramatike, tako i u pogledu bogatstva rečnika, uništava se bit, suština, način postojanja naroda, kroz nemogućnost da se izraze najapstraktnije ideje i koncepti. Taj proces uništavanja može se se i dalje uočiti slušajući nova akcentovanja TV spikera. Jezik je neodvojivi deo identiteta i do devetnaestog veka i pojave romantičarskih verzija nacionalnih država, koje su uglavnom ustrojili slobodni zidari, možda bio i jedini. Većina zemalja koje na zastavi kombinuju crvenu, plavu i belu boju masonske su tvorevine. Nije vera bila ta koja je činila korpus, to je upravo činio jezik. Za naše pretke, naspram onog koji se služi razumom, slovom, rečju, logosom, Slovenom, stajao je nerazuman, mutav i nem, Nemac.

Mnogi mistici, kakav je recimo bio Džon Di, tragali su za izvornim, pre vavilonskim, jezikom. Di je razvio magijski sistem i kroz crno ogledalo od opsidijana, putem medijuma Kelija, u razgovoru sa nebeskim bićima na najvišem nivou hijerarhije učio anđeoski prajezik od kojeg su svi drugi jezici nastali. Verovao je da je putem tog jezika stvoren ovaj svet i da iz njega bi logos. Ostalo je nerazjašnjeno da li su bića sa kojima je komunicirao iz belog ili crnog tabora s obzirom na to kako se njegova životna priča završila. Osnovno sredstvo magijske kabale, verovali mi u nju ili ne, je slovo, reč. Njome se upravlja stvarnošću odašiljanjem i prijemom frekvencija u koje su govorom pretočene.

Ako se u tom svetlu osvrnemo na prošlost uviđamo da su Sloveni, koji su zauzimali širok prostor Evrope, bili jedan narod. Ako ovo razumemo jasno je kako se manipulacijom jezikom i, dodatno, manipulacijom mitovima kojima su generacije podučavale naraštaje, može uticati na sudbinu jednog naroda, kakav je recimo naš. Možemo razumeti zašto se sistematski, počev od Vukove reforme, pokušava sprovesti podela srpskog jezika kroz promenu i preimenovanje, ili siromašenje kroz raskidanje veze sa starosrpskim ili staroslovenskim. Pisanjem lažne istorije, pogotovo kroz mitove, njihovu reinterpretaciju ili ustanovljavanje, može se oblikovati karakter celokupnih naraštaja. 

Samosvest naroda, svest o samom sebi, leži u načinu na koji sebe vidi, leži na kulturnom nasleđu i zato je, za kolonizatore, neophodno to nasleđe razoriti. Posao razaranja, često i nesvesno, danas su od svojih očeva zdušno preuzela deca komunizma, oličena u drugosrbijanštini, ali i kvazinacionalistima. Od očeva koji su od tuđeg napravili svoje, i u materijalnom i nematerijalnom smislu, koji su sami sebe izdigli iznad ostalih podanika države uz nasledni prezir prema njima i uz ničim utemeljen, osim možda silom, osećaj više vrednosti. Ovo nije kritika onih koji su u komunizam verovali kao u jednu humanu ideju, po mom mišljenju prevarenih ili zavedenih, ali su ipak završili nasuprot dece komunizma najčešće vođeni unutrašnjim moralom, kakav je bio moj deda sa kojim delim ime. Nije ni kritika nesumnjivih pozitivnih tekovina bivše države, kakvo je recimo bilo zdravstvo, koja su gotovo sva u procesu razgradnje. Lično mislim da je podela na leve i desne lažna, jer je sam život mešavina i jednih i drugih stavova. Istovremeno mogu imati empatiju za druge i različite, kao i svest o značaju kohezije koja mora biti vođena unutrašnjim, a ne spoljašnjim razlozima.

Jezik se nekad deli usled prirodnih okolnosti, usled izdvojenosti, mešanja sa drugim narodima, a kada dođe do njegove diferencijacije, dolazi i do podele. Novi jezik vodi novom načinu na koji iskazujemo realnost i fantaziju kojom promišljamo realnost po sebi. Naslednici tu realnost prihvataju kroz samopoimanje i nastavljaju dalje, putem novog ciklusa, podižući je kroz spiralu istorije, hegelovski, kroz razvoj duha. Niko ne spori pravo novim narodima na samosvest, na njihov novi identitet, ovde nije tema čije viđenje je ispravno. Želim da izložim argumente sa kojima svako može da se saglasi ili ne. Posebno želim da naglasim da mislim da smo svi mi ovde, na ovom području, predmet manipulacije, često oružje u rukama moćnih, što su ratovi dvadesetog veka nedvosmisleno pokazali. Da li imamo isti koren može biti stvar samo dijalektičke diskusije koja se vodi argumentima, a ne stvar oružja. Snaga je prvenstveno u umu, u oružju samo kao vid odbrane.

Prolazeći kroz istorijske činjenice i spise, profesor Milo Lompar je u svojoj knjizi Duh samoporicanja razorio ideološku decu Latinke Perović, privilegovanu decu komunizma. Ovo podrazumeva veran prikaz dešavanja, poduprt činjenicama, njihovih postupaka i motiva, posebno u prelomnim trenucima kakav je Ustav iz '74 koji je direktno doveo do krvavog raspada, ipak voljene, stare države. Argumentovano je prikazao način, opseg i forme delovanja kolonijalnih namesnika, još od zasnivanja moderne srpske države. Potpuno je smešno da oni koji nemaju pojma o srpskoj istoriji i kulturi sebi daju za pravo da ga kritikuju. Posebno imajući u vidu da ništa od knjige nisu ni pročitali, već je njihovo mišljenje formirano putem indoktrinacije kolonijalnih namesnika i njihovih pomagača oličenih u režimskim i nevladinim medijima, kakav je recimo bio Peščanik (koji je istine radi imao i kvalitetan sadržaj). Lomparova knjiga je bitna jer dočarava kako se uništavanjem, ali i posebno otimanjem kulturnog nasleđa, sprovodi zatiranje, sve radi interesa velikih sila čija je realizacija počela sa Kopitarem i Vukom. Ta nevidljiva mentalna okupacija nastavlja se kroz narativ koji kao papagaji ponavljaju, ne udubljujući se u sadržaj, a na sistemskom nivou kroz udžbenike koje piše i štampa okupator. Ironično je što su upravo deca komunizma danas obučena u proevropske i proameričke odore. Gušitelji slobode su postali njeni navodni promoteri koji nas vode u novu evropsku distropiju.

Izvor celokupne slovenske pismenosti oličen u Ćirilu i Metodiju dolazi sa Balkana, konkretno sa teritorije Bugarske. Od tog izvora su odustala neka od slovenskih plemena prihvatanjem katoličanstva nakon šizme i prelaska na latinično pismo. Pitanje da li su izvorni Bugari Sloveni retoričko je, jer su azijsko, tatarsko, pleme koje se, nakon što su ih Hazari proterali, izmešalo sa Slovenima koji su već naseljavali ove prostore, što bi nekako moralo da se poklapa sa nama. Proces asimilacije Bugara završio se tek nakon reforme, u jedanaestom veku. U vreme prvog bugarskog carstva vlast je bila tatarska, narod većinski slovenski, a jezik većine bio je jezik Bugarske. U trenutku kada Ćirilo i Metodije sprovode reformu za osnov uzimaju jezik slovenske zajednice sa tog područja, pretačući ga u pismo, da ne ulazimo u to da li je i pre njih neko pismo tu postojalo. Sve naknadne varijante emanirale su odatle, tako da ne stoji teza da starosrpski i staroslovenski nije naš, nego neki izmišljeni jezik društvene ili crkvene elite. 

Kako je došlo do razdvajanja jezika elite i prostog, jednostavnog, narodskog jezika, posebno je pitanje kojim ćemo se pozabaviti kasnije, kao i katastrofalnim posledicama nasilnog brisanja veze između njih. Biće nam jasno koliko je opala moć srpskog nakon Vukove reforme dok čitamo Njegoševu Luču mikrokosmos. Moderna izdanja su nečitljiva bez deskriptivnog opisa nečega što je ranije svakom obrazovanom bilo samoočigledno iz napisanih stihova. 

Za asimilaciju srpske zajednice, široko rasprostranjene u Austo-Ugarskoj, potrebna je bila ili sila ili lukavstvo. Ta zajednica je sebe identifikovala putem jezika, dovoljno je pogledati popise stanovništva iz tog perioda da bi ste se uverili, a koje su uredni Nemci istrajno sprovodili. Brisanje nacionalnog identiteta silom je pokušala Marija Terezija, neuspešno usled ratničkog gena koji je istrajavao u nama. Upravo je ta sila dovela do geneze rusofilije u Srba, jer su se Rusiji okretali za zaštitu i od nje je i dobijali. Tortura je bila tolika da su se nekih od Srba vraćali u porobljenu otadžbinu, tada Tursku. Josef se sa druge strane opredelio za lukavstvo i od tada, pa do danas, periodično se sprovode obe taktike u zavisnosti od konkretnih istorijskih okolnosti. Konkretni akteri danas su možda drugačiji, mada ne previše, interesi su skoro identični kao tada. Dvor carevine danas je u Briselu. 

Pokušajte da zaboravite ko je Vuk i zamislite ga na osnovu sledećeg opisa: čovek koji ima završenu samo osnovnu školu, siromašak u tuđoj zemlji, čovek koji ne zna ni jedna klasičan jezik, koji eventualno natuca nemački, izabran od austrijskog službenika da sprovodi interes dvora. Lutkar i njegova lutka kroz koju izgovara reči i koja deluje kao da ih izgovara sama. Mali lopov koji je rasprodavao srpsko kulturno blago budzašta. Znam da vam je teško da prihvatite realnu sliku, ali sve što vam nudim je crvena pilula. Da li stvarno mislite da je taj čovek mogao stajati iza uboge reforme srpskog jezika, koja je između ostalog, omogućila da ovo pišem na latinici? Ta latinica je trebala da dovede, a i dovela je, do spajanja dve zajednice, da bi njima kroz asimilaciju i istrebljenje vladala treća, što nas ujedno dovodi i do glavnog motiva. Motiv je i religiozni, odnosno težnja za pokatoličenjem ostatka srpskog življa i odvajanje od matice, potpuno ogoljen delovanjem ustaša blagoslovenih jezuitskom rukom Stepinca. Zanimljivo je da su se i Rusi u jednom periodu vodili željom da kroz jezik ostvare uticaj na katolički deo stanovništva Balkana i da su baš u tom periodu podržavali Vuka kroz penziju koju mu je ruski dvor isplaćivao.

Ako uporedite način na koji se Vuk obračunavao sa velikanima tog vremena, protivnicima reforme kakav je Lukijan Mušicki, putem novina i prepiske, jasno možete prepoznati metod kojim se umišljeni uticajni tviteraši danas ostrvljuju na svoje žrtve. Kao i oni, Vuk je copy-paste pripremljene Kopitareve komentare, on bi danas bio jedan od prvaka platforme X, jedan od začetnika cancel kulture. Ipak od njih su danas možda, ne gore, ali svakako tužnije, korisne budale koje te misli, nekritički, dalje prosleđuju. Imamo primer jednog Draže Petrovića, srednjoškolca, koji sebi daje za pravo da sa uvredljivo obraća članovima akademije nauka ili profesorima Univerziteta i gomilu budala koji te njegove stavove uzimaju za ozbiljno.

Centar paralelnih pokušaja jezičke reforme, koja je trebalo da napravi most između kulturne elite i naroda, prošlosti i sadašnjosti, bio je u Sremskim Karlovcima i njegovim porazom, vraćeni smo koji vek unazad. Taj most je zamišljen da liči na onaj koji povezuje Šekspirov i moderni engleski. To je bilo tako zato što je nakon pada poslednje srpske države, Smedereva koje je bilo čuvar nasleđa, ono prešlo u manastire, a najviše u zadužbine Brankovića na Fruškoj Gori. Slabljenjem Raške Srbije počelo je odvajanje jezika obrazovanih od jezika naroda, učeni jezik je u manastirima ostao zamrznut, uz povremene pokušaje reforme, ali tek nakon što je srpska zajednica ojačala u Ugarskoj i Austriji. 

Kako je vreme odmicalo narodni jezik se udaljavao od učenosti, izgubio je apstraktne, teološke i filozofske termine, usvajao je strane reči za opis svakodnevnice, prvenstveno turske. Umesto da su reformom obuhvaćeni i tradicija i razvitak jezika kroz svakodnevnicu, desilo se usvajanje jezika neukih kao temelja. U prilog ovoj tvrdnji ide siromaštvo prvog Vukovog rečnika od svega 26K reči, od čega su znatan deo činile psovke. Srećom reforma nije sprovedena baš po zamislima Kopitara, tako da mogućnost za ponovni rast postoji, ali je napravljena nenadoknadiva šteta u smislu sasušenog korena, smanjenog fonda i nepovratno izgubljenih glagolskih oblika. Pojednostavljenje jezika nije nikakav argument, jer svaki narod na svetu vlada sopstvenim jezikom ma koliko kompleksan bio. S druge strane ostavljanje različitih dijalekata u književnom jeziku, plus dodavanje još jednog pisma, nezapaćen je slučaj u evropskoj lingvistici i omogućilo je transformaciju geografske u nacionalnu podelu, dezintegraciju našeg nacionalnog identiteta, omogućilo je da se od republika stvore nacije.

Tema je toliko duboka i kompleksna i kada na nju dodamo tendencije moderne filozofije da realnost tumači jezikom, pokušaje da se filozofija sama svede na analizu i filozofiju jezika, jasno je da ćemo jednom, kad tad, morati da se sučimo sa greškama iz prošlosti ili nas jednostavno neće biti ...