Dekart je prekretnica u naučnom poimanju sveta, njegovo učenje iskorišćeno je od strane prosvetiteljstva da se polako metafizičke teme istisnu iz filozofije, kao i iz svakodnevnog života. Iskreno nisam siguran da li je to rezultat namere koja je ovaj svet trebala da odvede u ateizam ili materijalizam, mada imam dobrih indicija da u to verujem. Moram priznati da je to pomalo tragikomično, s obzirom da su primarni Dekartovi motivi bili povratak metafizici i apsolutna ubeđenost u postojanje Boga. S obzirom da je bio jezuitski đak, opravdano se postavlja pitanje kakvog Boga, ali to je već neka druga tema za diskusiju. Na filozofskom fakultetu Dekart se radi skoro na svakom predmetu koji ima veze sa epistemologijom, naukom ili modernom filozofijom, ali tek kada se stavi u kontekst vremena u kojem je živeo i njegovog rada u oblasti matematike može se razumeti u pravom svetlu. Kada sam shvatio da četvrti put moram da čitam Meditacije, dobio sam blagi napad anksioznosti, međutim što bi rekao profa, isplatilo se.
 |
| Photo by Vitaly Gariev on Unsplash |
Epistemolozi su iskoristili Dekarta za raspravu oko skepticizma, upotrebom njegove argumentacije na oblast koja je njega najmanje interesovala, a to je empirizam, odnosno znanje dobijeno putem čulnog iskustva. Mislim da je za razumevanje Dekarta bolje krenuti od njegovih radova u oblasti fizike, odnosno matematike i da pokušamo da rekonstruišemo tok misli. Kao što većina zna, Dekart je izmislio kartezijanski koordinatni sistem, tri prave koje se pod pravim uglom seku u jednoj tački. Danas kada kažete koordinatni sistem to ne zvuči kao bog-zna-kakvo dostignuće, ali to je revolucionarni pronalazak, koji može da demonstrira kako je Dekart video svet.
Dekart je verovao da na svetu postoje samo tri supstancije. Postoje dva gradivna elementa koja sačinjavaju ovaj svet i celokupnu realnost, a to su duhovna supstancija, duh, racionalni misleći deo duše, i telesna supstancija, odnosno materija. Osim njih, postoji i treća, po svojoj prirodi različita od njih, a to je Bog, nezavisna supstancija bez čijeg postojanja ni prve dve, od nje zavisne, ne bi postojale. Za Dekarta obe gradivne supstancije imaju samo po jedan (jedini) atribut, osnovnu suštinsku karakteristiku koja ih definiše. Za misleću supstanciju taj atribut je mišljenje, a za telesnu protežnost. Protežnost je, što bi prost narod rekao, zapremina, ima tri dimenzije, dužinu, širinu i dubinu. Šta još ima dužinu, širinu i dubinu? Koordinatni sistem. Dekart pronalazi način da materiju u svojoj punoći, može predstaviti koordinatnim sistemom, ceo materijalni svet može predstaviti matematičkim modelom koordinatnog sistema. Ovde već može da se nasluti Dekartova namera, odnosno verovanje, da fizički svet nekako može da se opiše pravilima apriornih istina, za čije znanje nije potrebno empirijsko iskustvo, a matematika je jedna (ili se barem tada smatralo da jeste), ne i jedina, od takvih istina. Mislim, da kada se u Meditacijama kaže jasno i razgovetno, u stvari se misli na osnovu apriornih istina, za koje ne treba iskustvo, što, donekle, podrazumeva i neke analitičke iskaze, kakva je recimo definicija Boga.
Na ovom mestu Dekart odustaje od Aristotelovih stavova, da stvari u sebi, na neki način, imaju svoju svrhu (što ne odbacuje mogućnost da svrhu stvari, aktivno, određuje sam Bog i dovodi do njenog ispunjenja), i da se one, aktivno, nekako odnose prema toj svojoj svrsi, da teže njenom ispunjenju, npr. kretanjem prema nekoj svojoj prirodnoj poziciji. Ovo obrazlaže pasivnošću materije, odnosno inercijom, vratićemo se na to kasnije. Dekart smatra da Bog održava svet u postojanju, ali ne govori o Idejama u klasičnom platonističkom ili neoplatonističkom stilu. Ako i jeste razmišljao o njima, što iskreno ne znam, mislim da bi verovao da ih Bog instancira putem materije i (inicijacijom) njenog kretanja. Mislim da Dekart nikada nije tragao za Božijim razlozima, tragao je za objašnjenjima onoga kako se njegovo delovanje ispoljava, objašnjenjima koja su bazirana na večnim istinama, koje odgovaraju večnom, beskonačnom, karakteru Boga. Za mene lično ovo implicira da Dekart priznaje Božiji plan, za koji izgleda da je za njega nedokučiv i koji je nekako posredno sadržan u apriornim istinama, i materijalni svet, koji se u skladu sa planom razvija. Manifestacije tog plana su ono što Dekarta zanima, možda bi bilo prejako reći fenomeni i njihovo razumevanje putem reverznog inženjeringa.
Treba napomenuti da je za Dekarta sve ispunjeno materijom, za njega ne postoji prazan prostor, odnosno vakum, prostor je plenum, potpuno ispunjen odgovarajućom finom materijom, etrom, koji ispunjava sve ono sto za nas deluje prazno. Ovo je mesto gde se razlikuje od Njutna u razumevanju prostora.
Druga implikacija koordinatnog sistema je da se geometrija može predstaviti algebrom, odnosno, npr, ono što je na papiru krug, može se opisati formulom x2+y2=r2. Ovo će direktno omogućiti da fizičke fenomene, putanje, kretanja i sl, možemo opisati algebarskim formulama, što je demonstrirano kroz Njutnov rad. Ovim pristupom dobijamo objašnjenje za njih, samim tim i znanje, definisano u domenu matematike, tačnije domenu apriornih pravila, koja ne zahtevaju iskustvo (eksperiment), niti su promenjiva ili pogrešiva. Uviđanje da matematička pravila mogu da se primene na fizički svet ima dodatne implikacije, a najbitnija je da je protežnost beskonačno deljiva, a takav stav neminovno vodi do nemogućnosti postojanja sitnih gradivnih elemenata, atoma, koji, kao materija i sami moraju biti deljivi. Materija je za Dekarta deljiva na potpuno isti način kao i duž u matematici, ad infinitum.
Kako za Dekarta svet izgleda, po sebi? Izgleda kao gomila čestica materije, različitih veličina, korpuskula, koje se kreću i međusobno interaguju, sudaraju se. Sve što možemo videti, opaziti, na ovom svetu, a što zovemo kvalitet (boja, tvrdoća, miris, ukus, itd), može se objasniti kretanjem čestica, čiju pravilnost uslovljavaju zakoni fizike, božiji zakoni koji to kretanje definišu, i njihovom međusobnom interakcijom, Još jednostavnije objašnjeno, svaki fizički fenomen, možemo objasniti nekim matematičkim modelom, koji u sebi uključuje pravila kretanja. To kretanje korpuskula, nama se manifestuje kao modusi, odnosno različiti pojavni oblici materije, modifikacije. Modusi mišljenja sa druge strane podrazumevaju sumnju, refleksiju, kontemplaciju itd. Za Dekarta je pravo i jedino istinsko znanje, bitno je napomenuti iz domena materijalnog, ono što bi danas zvali teorijska fizika, materijalni svet opisan matematičkim formulama. Razmislite malo kako emuliramo svet u kompjuterskim simulacijama, jasno možemo da uočimo da virtuelna "svojstva" nekako možemo da generišemo putem matematike i logike koje manipulišu pikselima.
Sada dolazimo do dela kako je Dekart razumeo da je znanje moguće. Skeptički argumenti koje je izneo u Meditacijama tu su, ne da ospore, već da potvrde skeptičke argumente da su čula nepouzdana. Posebna tema je razorna snaga njegove sistemske sumnje na sve ono na šta moderna epistemologija pretenduje, suprostavljajući izvesnost večnih istina nepouzdanosti čula. Sve što saznajemo putem čula je neprecizno, podložno grešci, bazirano je na induktivnom, aposteriornom zaključivanju, koje podrazumeva mogućnost neistine, odnosno pogrešnog zaključivanja. Znanje koje je Dekart želeo da izgradi, temelji se na: znanju apriornih istina, znanju da postojimo i na znanju o postojanju Boga, tri stvari koje se, za njega, ne mogu dovesti u sumnju.
Znanje da postojimo, (dok) mislim, znači postojim, jedina je nesumnjiva istina koju je Dekart uspeo da dokaže. Čak i ako postoji "zli demon" koji nas vara u pogledu svega, dok mislim o tome da li nas demon vara, zaključujemo da je jedino što je pouzdano je to da mislimo. Za potvrdu toga ne treba mi ništa iz materijalnog sveta, niti jedna čulna data, slika, zvuk, miris, ukus, bilo šta, da bi to mogao da zaključim. Ovo mislim, odnosno ja, kao nešto što nesumnjivo postoji, stavlja početak koordinatnog sistema u onog koji misli i sve promene koje razmatra u materijalnom svetu sagledava u odnosu na neku, usvojenu, referentnu tačku. Tako on uočava da čovek u odnosu na brod miruje, a u odnosu na obalu se kreće. Ipak, iako je verovao u konačnu količinu kretanja koju je Bog uspostavio na početku sveta, mislim da je Dekart podrazumevao apsolutni beskonačni prostor, jer ako je verovao u beskonačnu deljivost, morao je verovati i u beskonačnu "proširivost". To što opisujemo kretanje relativno u odnosu na drugu materiju u koordinatnom sistemu, ne utiče na razumevanje prostora kao apsoluta. Druga implikacija mišljenja kao apsolutne istine je da ako želimo apsolutno znanje ono na njemu mora biti bazirano, i tako polako dolazimo do Dekartovog racionalističkog stava, da je znanje, o materijalnom svetu, bazirano na razumu.
Dekart je postavio jednu pretpostavku, koja bi danas ličila na zakon o održanju energije, tačnije pretpostavku da je ukupna količina kretanja u svetu konstantna, odnosno ako nešto počne da se kreće, nešto drugo za isto toliko uspori. Jasno je definisao ono što će kasnije biti poznato kao zakon inercije, odnosno da tela istrajavaju u mirovanju ili pravolinijskom kretanju, ukoliko na njih ne deluje sila. Bog održava količinu kretanja nepromenjivom, jer je on sam nepromenjiv, kretanje je nekako povezano sa svrhom koju je definisao i, pretpostavljam, dovodi do njene realizacije. Bilo kakva promena kretanja, značilo bi da je nekako na početku pogrešio, što za Boga ne možemo ni da zamislimo. Ova Božija nepromenjivost, može se upotrebiti i da se objasni i zašto ne interveniše u postojećem svetu, jer bi svaka intervencija na neki način sa sobom povlačila pretpostavku da je na početku napravljena neka greška. Božija nepromenjivost određena je njegovom nepogrešivošću, a zakoni fizike njegovom svemogućnošću. Deluje mi da ovaj argument kasnije vodi Lajbnicovom najboljem mogućem svetu.
Dekartu sada treba dokaz da su apriorne istine istinite, tačne, da jednom zauvek možemo da odbacimo sumnju u njih. Za tu potrebu, Dekart u pomoć zove Boga, a garanciju te istine izvlači iz dva stava. Prvi je analitički, a to je priroda Boga, ono što po definiciji pod Bogom podrazumevamo, beskonačnost, nepromenjivost, nepogrešivost, svemogućnost, dobrota. Drugi stav polazi od jedne konkretne činjenice, što njegov dokaz o postojanju Boga čini kosmološkim, a to je činjenica da mi u svojoj svesti imamo ideju Boga, da mi, previše bi bilo reći zamišljamo, razumemo na šta se odnosi reč Bog, kada je neko izgovori. Ovde treba napomenuti da Dekart smatra da konkretne ideje potiču od nekih realnih supstancija, odnosno da imaju svoje poreklo u nečemu što realno postoji. Nadalje Dekart dokazuje da ideja Boga koju imamo u sebi je takva da realno svoje poreklo samo može imati u postojećem Bogu samom, jer mi u iskustvu se nikada ne susrećemo sa nečim beskonačnim, kakav je on, uvek sa nečim konačnim. Kada je dokazao da ideja Boga u nama ima izvor u Bogu samom, poslužio se atributima Boga (koji slede iz njegove definicije) da zaključi da nas Bog ne bi varao u pogledu apriornih istina, konkretno istina matematike. Ovim je napravio bazu, temelj, za svoj dalji sistem, temelj koji se sastoji iz toga da mislimo i da znanje možemo bazirati na mišljenju i apriornim istinama čiju istinitost nam garantuje Bog.
Meni zanimljivo pitanje je kako se (slobodan) duh, uklapa u nepromenjivost materije i prirodnih zakona u smislu uticanja na svet oko sebe, odnosno kretanje. Jedno tumačenje može biti da naši postupci menjaju smer, ali ne i ukupnu sumu kretanja, što bi vodilo karmi, odnosno, reakciji na naše postupke, koji nam se ponovo u vidu kretanja, fizičke manifestacije, kao bumerang, vraćaju. Za mene ovo pitanje ostaje otvoreno sa jednom pesimističnom i jednom optimističnom mogućnošću koja se tiče slobodne volje. Ja lično želim da verujem da je deo Božijeg plana mogućnost duhovne supstance da promeni tokove determinističke fizike, mada nisam siguran da li je Dekart to i mislio. Razmatranje motiva, problema i primedbi koje proističu iz ovih njegovih stavova, zahteva mnogo više prostora, kao i poznavanje njegove svakodnevnice u smislu seciranja leševa. Posebno pitanje je kao zamišlja interakciju materije i duha i šta je to što naš duh (kao nematerijalan) čini vezanim za materijalno telo.
Nadalje Dekart razvija svoje teorije, zgrade znanja, na bazi temelja koje je uspostavio, a čije zidanje sam ovde pokušao da rekonstruišem, kao tupan, što podrazumeva da ne garantujem za tačnost tumačenja ...
Comments
Post a Comment