Veo

U mnogim drevnim religijskim i mističnim učenjima priroda je predstavljena ženskim likom, kojeg znamo pod različitim imenima kakva su Ištar, Isis, Izida, Venera ili Afrodita. Geometrijski se izražava u u obliku vesica piscis, koji neodoljivo podseća na vaginu ili ribicu. U najstarijim pojavljivanjima ovih boginja, one uvek preko lica nose veo, koji sprečava da stvari u prirodi vidimo onakvima kakve (stvarno, po sebi) jesu, već uvek kroz njega. Sa filozofskog aspekta, ovaj veo predstavlja način na koji poimamo realnost, isključivo putem opažaja, nama su priroda i svet dati posredno, putem čulnih data, predstava, i naš mozak, ili arhaičnim rečnikom duh, kreira "sliku" opipljive realnosti, odnosno, sveta oko nas. Za sada nismo našli garancije da ono što vidimo i osećamo odgovara onome što stvarno postoji izvan nas, u stvari nismo našli ni (epistemološke) dokaze da bilo šta postoji izvan nas, što i dalje daje materijala za skeptike i epistemologe i ostale filozofe. Muška božanstva prestavljaju nematerijalne principe koji uobličavaju materiju, ovaplođuju prirodu (zato su falusi u obliku obeliksa postavljeni ispred piramida i crkava) i pospešuju njen rast i promenu. Bog je želeo promenu i samo putem promene može da stvara, na šta ću se vratiti kasnije. U hrišćanstvu ovo je iskazano kroz Mariju, ženu, prirodu, koja božijim delovanjem otelotvoruje božiji duh u ljudskom, Isusu, i koga žrtvujemo materijalnom, opipljivom, raspećem na krstu i to od strane istih onih koji i danas upravljaju svetom. Inače je Saturn, Satana, onaj koji nas testira, bog vremena, prvobitni gospodar, predmet obožavanja izvornih Avramovskih religija, dok ja mislim da za (rano) hrišćanstvo to nije, naprotiv, ono je rezultat pobune. Krst je pre hrišćanstva bio simbol Saturna (pored Davidove zvezde) i u sebi sadrži i simboliku ženskog-materijalnog (horizontalnog, ležećeg) i muškog-duhovnog (vertikalnog, falusnog), kao i spoj suprotnosti. Isus je razapet između duhovnog i materijalnog. Dali je na svojoj slici raspetog Isusa na trodimenzionalnom kosmičkom krstu, pokušao ovo da iskaže.

Photo by Wesley Sanchez on Unsplash

Ženski likovi panteona božanstava različite su manifestacije prirode, na različitim nivoima našeg kognitivnog poimanja sveta oko nas. Za dalju priču bitno je da uočimo još jedan aspekt ovih boginja, a to je lepota, koja nas pobuđuje na ljubav i sa svoje strane tera na delovanje. Delovanje je preduslov promene, bilo dobre ili loše. Materija traži prokreaciju, seks, fizički ili mentalni, spajanje ili razdvajanje u slučaju deobe. Želja za spajanjem, žudnja, uostalom i gravitacija, neodoljiv je deo "materije", odnosno principa koji nekako jeste na duhovnoj ontološkoj ravni. Devičanski aspekt prirode su Atina i Artemida, obe ratnice, obe neophodne za selekciju jakih. U jednom svom aspektu one su prirodna selekcija koja kastrira nemoćne. Demetra i Persefona predstavljaju životne cikluse rađanja i umiranja. Paris koji daje jabuku razdora Afroditi, birajući između Here, Atine i Afrodite, jasno govori da nikakvi racionalni, pa i kulturološki, razlozi koje reprezentuju Hera i Atina, ne mogu pobediti moć lepote i ljubavi, želju za spajanjem, kreiranjem, promenom, iako kazna, tačnije cena, za takav raspored prioriteta stiže kasnije.

Mistika tvrdi da mi posedujemo organ kojim možemo sagledati realnost, zove se epifiza, koja po strukturi i funkciji podseća na oko, treće oko, okrenuto prema unutra, oko kojem nisu potrebni opažaji da bi sagledalo realnost. Epifiza, pinealna žlezda, krasi mnoge trgove i katedrale, simbolično je predstavljena šišarkom koja pomalo podseća na njen izgled. Ja sam sam omađijan pitanjem kako stvarnost stvarno izgleda, iako sam potpuno svestan da verovatno nikada neću, osim možda posle smrti kada vama to neće biti bitno, to saznati. Aktivacija ovog organa, verovali su neoplatoničari, kao i mnogi budisti, jezuiti, monasi, derviši, nju ejdžeri i ostali koji meditiraju u pećinama i drugim tihim mestima širom sveta, moguća je putem adekvatnog stila života i putem ritualne prakse, nešto o čemu nemam nikakvog iskustva.

Moja omiljena teorija, glupo je reći u koju verujem, iako de facto verujem, je u osnovi fenomenalistička, tačnije verujem da je ovaj svet konstrukt, simulacija, čija su pravila i dometi definisani, hardverom (Bogom) i softverom (Božijom mišlju i zakonima koje je Bog za nas kreirao). Religija, filozofija, mistika, sve su to tragovi koji su nam ostavljeni, ili vremenom utabani, da bi spoznali kako i zašto, a možda i Boga samog. Kao da treba da spoznamo neki cilj pred nama koji će nam omogućiti da pređemo na novi nivo igrice. Verujem da materija ne postoji u onom smisli u kojem svi (nefilozofi) misle da postoji, odnosno verujem da je ona sama konstrukt u umovima bića kojim je ovaj svet nastanjen, kao što je to još Barkli uočio. Za razliku od Barklija ja mislim da je Bog napravio "virtuelno" igralište, matriks, definisao njegova pravila i mehanizme za kreiranje opažaja, ne mislim da nam ih "lično" utiskuje. Postojanje se svodi na razmenu informacija u globalnom polju, Spinozinoj Monadi, Parmenidovom i Plotinovom Jednom, njihovoj transformaciji i skladištenju. Druga varijanta, na kojoj leži teorija transurfinga, je da su sve moguće kombinacije stvarnosti već definisane, a da ih živa bića svojim delovanjem, u datom matriksu, otelotvoruju. Ako ništa ne nastaje iz ničega, onda sve što je materijalno, može biti samo nematerijalne prirode. Tajna beskonačnosti je što ništa, umnožavanjem, pretvara u nešto. Ipak mislim da je Božija intervencija moguća u bilo kom trenutku, ali isto tako da se to nikada ili gotovo nikada ne dešava ili barem ne na način da mi vremenska bića spoznamo njegova vanvremenska dela.

Svet je po sebi neka nestruktuirana, bitno je naznačiti globalna i javna, informacija, zapisana u vidu kvantnog stanja, talasa, niti, kada bi znao kako tačno, verovatno bih dobio Nobelovu nagradu za fiziku. Svako biće, uključujući i biljke, poseduju sebi svojstven mehanizam kako kosmičke informacije pretvara u sebi svojstveno, opipljivo, okruženje. Nama je nepojmljivo kako biljke "vide" svet oko sebe. Za nas, životinje, to radi podsvest, instinkt, nezavisno od bilo kakvog našeg kognitivnog, svesnog, znanja. Mi objektivno postojimo, koristeći deo informacija koje kosmički, apsolutno, postoje. I sami postojimo kao informacija i zato postojimo i u očima drugih, zato postoje planete koje svi možemo da opazimo. Postojanje se svodi na čitanje i predstavljanje kosmičkih informacija i adekvatno njihovo skladištenje da bi bile dostupne drugima. "Stvari" koje nisu misleća bića, Bog je uobličio i formirao, neadekvatnim, ali razumljivim terminom, isprogramirao, za nas. Pozorišnu scenu postavljenu za naše bivstvovanje, snimio je na "hard drajv", u sebi samom, na kojem čuva realnost. Božiji zakoni su principi, baš onako kako ih Kabala definiše, koji određuju kako se osnovne jedinice informacija materijalizuju. Nemisleći deo naše stvarnosti odvija se deterministički, poštujući zakone fizike i apriorne istine matematike, na isti način na koji se algoritmi, večno i nepromenjivo, izvršavaju. 

Ipak, to što je svet samo simulacija, naša interpretacija globalne informacije, ne znači da iskustvo boravka u njemu nama subjektivno nije realno, naprotiv, osećanjem bola i sreće u to se možemo svakodnevno uveriti. Možemo se uveriti u tu realnost jer ništa što je iza vela ne menja način na koji stvarnost doživljavamo. Menja samo naš odnos prema fenomenima ovog i ovakvog sveta i svest o besmislu onoga što zovemo svetska istorija.

Neko bi se zapitao čemu organi, celokupan ovaj komplikovani mehanizam koji svakodnevno, vidimo i osećamo, na mikro i makro planu, biologija, kretanja planeta, mehanizam koji izražavamo jezikom fizike. Ovde može da pomogne analogija sa video igricom, Minecraft, potrebna su jasna pravila koja će omogućiti transformaciju neuobličenih informacija u uobličene, pravila utkana u zakone fizike potrebne za transformaciju kako bazičnih, tako i putem njih i genetskih gradivnih elemenata. Oni čuvaju mutacije, varijacije, potencijale i algoritme u tom Božijem matriksu. Takođe, teško da možemo imati uvid u Božije motive, mada smo nesvesno svesni njegove (sve)moći posmatrajući ovaj predivan svet oko nas. Mi smo tu, mi sva živa bića, da "programiramo" stvarnost, da je pomeramo u mogućim smerovima. Svet opipljivih stvari je naša interpretacija informacija u globalnom informatičkom polju, kada spavamo ne interpretiramo to polje, zato ili nismo svesni stvari oko nas ili informatičkim poljem srfujemo i sanjamo. Kada umremo, informacije o nama interpretira neko drugi, odnosno svi drugi koji su nas poznavali. Pošto smo mi za života bili okamenjena informacija, a svest interpretacija te informacije, samom smrću informacije o nama se ne gube, a svest prelazi na nove nivoe mogućih interpretacija ili se vraća u postojeću "realnost", obe mogućnosti su podjednako verovatne.

Epistemološki ovo rešava problem skepticizma, u smislu da procesorska moć kojom mi obrađujemo informacije iz globalnog informatičkog polja određuje način njihove upotrebe, određuje nivo detalja koje možemo da "konstruišemo", što se upravo i dešava kada slabost čula čini da stvari vidimo izmenjeno, ili uprošćeno. Naša čula obavljaju funkciju senzora povezanih na magistralu podataka i čija propusna moć određuje kvalitet čula. Čula definišu koliko informacija možemo da procesiramo, a njihov kapacitet dodeljen nam je u trenutku rođenja.

Dan polako odmiče, sa ove strane vela nema ničeg novog. Svet se polako kreće ka otkrovenju, podizanju vela za sve smrtnike ...