Miris paprike teleportuje me pravo u detinjstvo. U mojoj zgradi, iako u gradu, živelo se kao na selu, a život u ulazu odvijao se kao u nekom seocetu na obroncima Kopaonika, Like ili Crne Gore.
Svi su se poznavali, svi su znali skoro sve o svakome. Sa svih strana nekadašnje Jugoslavije, na svakom spratu, bar po jedna udovica, jedan pandur i po jedna teška priča iz II svetskog rata, kao što je sećanje na porodicu pobijenu od strane ustaške kame. Celo naselje je harmonija policajaca i socijalnih slučajeva, što će se devedesetih pokazati kao vrlo plodno tle za uzgajanje kriminalaca, od kojih su mnogi ovekovečeni u kultnom filmu "Vidimo se u čitulji". Potpuno je normalno bilo, kada krenem u toalet, da u hodniku sretnem prvog komšiju, onako tromog i tihog, koji samo što je završio sa samoposluživanjem đakonijama u našoj kuhinji (ćale je kasnije montirao zvonce na ulazna vrata, čisto da se ne prestravimo, svaki put, kada ga ugledamo).
"Ajvar is a pepper-based condiment made principally from red bell peppers and oil. In Serbia, it was long known as "Serbian salad" or "Serbian vegetable caviar". It became a popular side dish throughout ex-Yugoslavia after World War II and is nowadays popular in Southeastern Europe."
© Abricol | Stock Free Images
Ajvar se pravio u skoro svakom stanu, miris paprike je jasno označavao početak zime. Kod nas u kući nije se spremalo manje od 200kg, najčešće i mnogo više jer se trećina pojede još i pre nego što složimo tegle, svih veličina, na police u špajzu, možda i najdražoj prostoriji u stanu. Jasno se sećam onih crvenih džakova koje vučemo uz i niz stepenice, a koji su kasnije služili za ceđenje, kada se paprika potpari da bi mogla da se ljušti. Mrzeo sam kada smo sestra i ja morali da im pomažemo, sa sve onim umakanjem ruku u malu šerpicu sa ljigavom vodom. Kuhinja kao da je Hirošima, žene oko šporeta, galimatijas mirisa i pare, nervoza zbog komplikovanog procesa i konstantne potrebe da se sadržaj ogromne šerpe meša. Na sve strane teglice dezinfikovane na pari, čekaju da budu ispunjene nektarom paprike.
Da li je predviđeno projektom zgrade ili prostom evolucijom, jedna zajednička prostorija, u podrumu, služila je kao kolektivna pečenjara. Imala je veliko betonsko korito za pranje, pretpostavljam originalno veša, ali pošto su u međuvremenu izmišljene veš mašine dobilio je drugu namenu. Pored korita, u kojem se povrće pralo, u prostoriji se nalazio i šporet, popularni smederevac. Zgrada se ionako grejala na drva i ugalj, svi smo imali ogromne kaljeve peći, tako da je bilo dovoljno materijala za potpalu. Iz same prostorije, kada se gleda kroz prozor, montiran između plafona i nivoa zemlje, mogla su se videti nasmejana dečija lica koja čuče pored prozora ili njihove užurbane noge. Samoupravnim procesom, na skupštini stanara, stanari su uredno, svake jeseni pravili raspored pečenja, tako da su svi dobijali priliku da i njihova paprika zamiriše u našem ulazu, koji je u donjoj polovini zidova bio okrečen u masnu bolničku zelenu, dok je u gornjoj bio beo. Sva vrata su, za razliku od danas kada izgledaju kao šarena pijaca u Indiji, bila uredno bela. Skupština je inače bilo ozbiljno samoupravno telo, koje je donosilo ozbiljne odluke, tipa da se stražari ispred zgrade i legitimišu prolaznici u periodu nakon Titove smrti (ovo je posebno razumljivo kada se uzme u obzir broj saradnika službe po glavi stanovnika ulaza).
Još uvek pamtim bakine izborane ruke, kako hladnom vodom peru paprike, spremaju ih za pečenje. Ponekad kada je ćale pekao, ja sam mu pomagao, mada po njegovoj dreci, ko zna iz kog razloga, pre bih rekao da sam mu smetao. Prostorija zadimljena i topla, ceo ulaz ispunjen dimom i mirisom paprike, na podu velike posude u koje se ubacuje ono što je ispečeno. Komšije ponekad svrate da vide koliko se odmaklo, glupo je reći malo da špijuniraju, eventualno da se popije po neka rakija da se prekrati vreme. Nadrealna slika, za život u gradu, koja jasno ilustruje naše ruralne korene. Mnoge bi bio stid zbog svega toga, ali ja nisam jedan od njih, štaviše, pomalo i volim tu našu naivu, sve dok učimo iz naših grešaka. Mi smo to što jesmo, došli smo, figurativno govoreći, svi sa blatnjavim opancima, na volovskoj zaprezi u grad. Možemo i moramo učiti kako da budemo urbaniji, kulturniji, uviđajniji, ali sa francuskog dvora sigurno nismo pristigli, iako nas mnoge pokondirane tikve, beogradskog kruga, čiji su očevi sa crvenom maramom predvodili volovske zaprege i otimali tuđe stanove, danas ubeđuju u suprotno. Ko ne voli sebe i ono što jeste ili što je bio, neće iskreno voleti ni nekog drugog.
I pored te ogromne količine, do Đurđevdana, kada smo slavili slavu (da bilo je ljudi koji su i tada slavili, establišment je žmurio na jedno oko), u špajzu bi ostale samo dve tegle, jedna ljuta i jedna neljuta, za goste, koje smo poslednjih meseci zime samo čežnjivo gledali. Taj izraz "to je za goste", duboko je u temelju naših dečijih frustracija, ali i osnova gostoprimstva kojem smo naučeni.
Često danas kupim teglu u prodavnici, ima mnogo onih koji liče na domaći, ali fali im ono malo duše i sete za nekim drugim, u svojoj bizarnosti, srećnim vremenima.
Do zime ...
Svi su se poznavali, svi su znali skoro sve o svakome. Sa svih strana nekadašnje Jugoslavije, na svakom spratu, bar po jedna udovica, jedan pandur i po jedna teška priča iz II svetskog rata, kao što je sećanje na porodicu pobijenu od strane ustaške kame. Celo naselje je harmonija policajaca i socijalnih slučajeva, što će se devedesetih pokazati kao vrlo plodno tle za uzgajanje kriminalaca, od kojih su mnogi ovekovečeni u kultnom filmu "Vidimo se u čitulji". Potpuno je normalno bilo, kada krenem u toalet, da u hodniku sretnem prvog komšiju, onako tromog i tihog, koji samo što je završio sa samoposluživanjem đakonijama u našoj kuhinji (ćale je kasnije montirao zvonce na ulazna vrata, čisto da se ne prestravimo, svaki put, kada ga ugledamo).
"Ajvar is a pepper-based condiment made principally from red bell peppers and oil. In Serbia, it was long known as "Serbian salad" or "Serbian vegetable caviar". It became a popular side dish throughout ex-Yugoslavia after World War II and is nowadays popular in Southeastern Europe."
Ajvar se pravio u skoro svakom stanu, miris paprike je jasno označavao početak zime. Kod nas u kući nije se spremalo manje od 200kg, najčešće i mnogo više jer se trećina pojede još i pre nego što složimo tegle, svih veličina, na police u špajzu, možda i najdražoj prostoriji u stanu. Jasno se sećam onih crvenih džakova koje vučemo uz i niz stepenice, a koji su kasnije služili za ceđenje, kada se paprika potpari da bi mogla da se ljušti. Mrzeo sam kada smo sestra i ja morali da im pomažemo, sa sve onim umakanjem ruku u malu šerpicu sa ljigavom vodom. Kuhinja kao da je Hirošima, žene oko šporeta, galimatijas mirisa i pare, nervoza zbog komplikovanog procesa i konstantne potrebe da se sadržaj ogromne šerpe meša. Na sve strane teglice dezinfikovane na pari, čekaju da budu ispunjene nektarom paprike.
Da li je predviđeno projektom zgrade ili prostom evolucijom, jedna zajednička prostorija, u podrumu, služila je kao kolektivna pečenjara. Imala je veliko betonsko korito za pranje, pretpostavljam originalno veša, ali pošto su u međuvremenu izmišljene veš mašine dobilio je drugu namenu. Pored korita, u kojem se povrće pralo, u prostoriji se nalazio i šporet, popularni smederevac. Zgrada se ionako grejala na drva i ugalj, svi smo imali ogromne kaljeve peći, tako da je bilo dovoljno materijala za potpalu. Iz same prostorije, kada se gleda kroz prozor, montiran između plafona i nivoa zemlje, mogla su se videti nasmejana dečija lica koja čuče pored prozora ili njihove užurbane noge. Samoupravnim procesom, na skupštini stanara, stanari su uredno, svake jeseni pravili raspored pečenja, tako da su svi dobijali priliku da i njihova paprika zamiriše u našem ulazu, koji je u donjoj polovini zidova bio okrečen u masnu bolničku zelenu, dok je u gornjoj bio beo. Sva vrata su, za razliku od danas kada izgledaju kao šarena pijaca u Indiji, bila uredno bela. Skupština je inače bilo ozbiljno samoupravno telo, koje je donosilo ozbiljne odluke, tipa da se stražari ispred zgrade i legitimišu prolaznici u periodu nakon Titove smrti (ovo je posebno razumljivo kada se uzme u obzir broj saradnika službe po glavi stanovnika ulaza).
Još uvek pamtim bakine izborane ruke, kako hladnom vodom peru paprike, spremaju ih za pečenje. Ponekad kada je ćale pekao, ja sam mu pomagao, mada po njegovoj dreci, ko zna iz kog razloga, pre bih rekao da sam mu smetao. Prostorija zadimljena i topla, ceo ulaz ispunjen dimom i mirisom paprike, na podu velike posude u koje se ubacuje ono što je ispečeno. Komšije ponekad svrate da vide koliko se odmaklo, glupo je reći malo da špijuniraju, eventualno da se popije po neka rakija da se prekrati vreme. Nadrealna slika, za život u gradu, koja jasno ilustruje naše ruralne korene. Mnoge bi bio stid zbog svega toga, ali ja nisam jedan od njih, štaviše, pomalo i volim tu našu naivu, sve dok učimo iz naših grešaka. Mi smo to što jesmo, došli smo, figurativno govoreći, svi sa blatnjavim opancima, na volovskoj zaprezi u grad. Možemo i moramo učiti kako da budemo urbaniji, kulturniji, uviđajniji, ali sa francuskog dvora sigurno nismo pristigli, iako nas mnoge pokondirane tikve, beogradskog kruga, čiji su očevi sa crvenom maramom predvodili volovske zaprege i otimali tuđe stanove, danas ubeđuju u suprotno. Ko ne voli sebe i ono što jeste ili što je bio, neće iskreno voleti ni nekog drugog.
I pored te ogromne količine, do Đurđevdana, kada smo slavili slavu (da bilo je ljudi koji su i tada slavili, establišment je žmurio na jedno oko), u špajzu bi ostale samo dve tegle, jedna ljuta i jedna neljuta, za goste, koje smo poslednjih meseci zime samo čežnjivo gledali. Taj izraz "to je za goste", duboko je u temelju naših dečijih frustracija, ali i osnova gostoprimstva kojem smo naučeni.
Često danas kupim teglu u prodavnici, ima mnogo onih koji liče na domaći, ali fali im ono malo duše i sete za nekim drugim, u svojoj bizarnosti, srećnim vremenima.
Do zime ...
Comments
Post a Comment