Oduvek sam želeo da pišem, sanjao sam o tome da imam ludačku inspiraciju i kako odlazim u biblioteke, pa u polumraku nekog ćoška skupljam građu, formiram likove, utičem na ljude koji mi se dive i kojima prenosim životnu mudrost koje nisu bili svesni. Naravno od toga nikada nije bilo ništa, jednostavno bavio sam se prirodnim naukama, gledao filmove i čitao knjige.
Danas pišu svi, razne neformirane ličnosti, propali umetnici, propali filozofi, u boljem slučaju, a u gorem, propali muževi, propale supruge, loši roditelji, očajni menadžeri. I da stvar bude još interesantnija, upravo pišu o onome u čemu su najgori. Valjda se tako leče, uspešno lažu sami sebe. Ali gledajmo na to pozitivno, baš to me je motivisalo da i ja možda mogu da pišem o stvarima o kojima nemam pojma, a o kojima sam oduvek želeo mnogo da znam i o kojima sam želeo mnogo da kažem, kao svaki pravi praznoglavac :)
Onda je došla, njeno veličanstvo, insomnija. Sati blejanjа u plafon, neuspešni pokušaji da se zaspi. Onaj osećaj, kada tačno znate temperaturu jastuka, kada se znojite čim se lagano prekrijete čaršavom ili smrzavate čim se otkrijete. Razmišljate i jebete majku svim onim lajf kouč lelemudama, koji svoje frustracije leče istresanjem kojekakvih sranja na internetu, dišete duboko, plitko, praznite mozak u nadi da ćete, možda, prizvati san, razmišljate o Arsenovoj pesmi, pesmi koju sam voleo i onda kada je nisam razumeo, a sada je, nažalost i te kako dobro razmem
Ovo je trenutak kada se lomim, da li ovo da bude optimističan ili pesimističan post? Hm. Uvek sam bio nepopravljivi optimista, sa izraženim smislom za realnost. Svestan svega lošeg, ubeđen da može da se pretvori u dobro.
Optimističan? Gledam u sebe, oko sebe, pomno pratim sve što me je dovelo do ovog teškog trenutka, i malim koracima (izlizana fraza, zar ne?), polako menjam sve, kupujem spokoj. To je dug proces, traje, osećam svaku neravninu na tom putu, koja se manifestuje drhtavicom, hladnim znojem. Zatvaram oči, osećam topli vetar neke mediteranske plaže i sunce koje me greje. Razmišljam o svim onim stvarima koje u životu uzimamo zdravo za gotovo, za koje mislimo da nikada neće nestati, o stvarima za koje smo olako mislili da su nam Bogom dane i zahvalan sam što postoje. Pokušavam da se usresredim na svaku od njih, i da iz njih crpim pozitivnu energiju.
Polako sviće, napokon me hvata san, dok đubretari izvode svoju kontejnersku simfoniju. Sada kreću snovi, koji iz podsvesti izvlače sve, ali o tome nekom drugom prilikom.
Jutro ...
Photo by Alex Robert on Unsplash
Danas pišu svi, razne neformirane ličnosti, propali umetnici, propali filozofi, u boljem slučaju, a u gorem, propali muževi, propale supruge, loši roditelji, očajni menadžeri. I da stvar bude još interesantnija, upravo pišu o onome u čemu su najgori. Valjda se tako leče, uspešno lažu sami sebe. Ali gledajmo na to pozitivno, baš to me je motivisalo da i ja možda mogu da pišem o stvarima o kojima nemam pojma, a o kojima sam oduvek želeo mnogo da znam i o kojima sam želeo mnogo da kažem, kao svaki pravi praznoglavac :)
Insomnija
Insomnia is a sleep disorder that is characterized by difficulty falling and/or staying asleep. People with insomnia have one or more of the following symptoms: Difficulty falling asleep. Waking up often during the night and having trouble going back to sleep.
Onda je došla, njeno veličanstvo, insomnija. Sati blejanjа u plafon, neuspešni pokušaji da se zaspi. Onaj osećaj, kada tačno znate temperaturu jastuka, kada se znojite čim se lagano prekrijete čaršavom ili smrzavate čim se otkrijete. Razmišljate i jebete majku svim onim lajf kouč lelemudama, koji svoje frustracije leče istresanjem kojekakvih sranja na internetu, dišete duboko, plitko, praznite mozak u nadi da ćete, možda, prizvati san, razmišljate o Arsenovoj pesmi, pesmi koju sam voleo i onda kada je nisam razumeo, a sada je, nažalost i te kako dobro razmem
Još prepun nade, što da radim, na pola (noći).putatek smo mi
Ovo je trenutak kada se lomim, da li ovo da bude optimističan ili pesimističan post? Hm. Uvek sam bio nepopravljivi optimista, sa izraženim smislom za realnost. Svestan svega lošeg, ubeđen da može da se pretvori u dobro.
Optimističan? Gledam u sebe, oko sebe, pomno pratim sve što me je dovelo do ovog teškog trenutka, i malim koracima (izlizana fraza, zar ne?), polako menjam sve, kupujem spokoj. To je dug proces, traje, osećam svaku neravninu na tom putu, koja se manifestuje drhtavicom, hladnim znojem. Zatvaram oči, osećam topli vetar neke mediteranske plaže i sunce koje me greje. Razmišljam o svim onim stvarima koje u životu uzimamo zdravo za gotovo, za koje mislimo da nikada neće nestati, o stvarima za koje smo olako mislili da su nam Bogom dane i zahvalan sam što postoje. Pokušavam da se usresredim na svaku od njih, i da iz njih crpim pozitivnu energiju.
Polako sviće, napokon me hvata san, dok đubretari izvode svoju kontejnersku simfoniju. Sada kreću snovi, koji iz podsvesti izvlače sve, ali o tome nekom drugom prilikom.
Jutro ...
Photo by Alex Robert on Unsplash
Comments
Post a Comment