Kant je opsesija moderne filozofije, utemeljivač moderne misli, pasija profesora filozofije, čovek koji je fokus sa ontologije, definitivno, preneo na teren kognitivne psihologije. Čitanje njegovih tekstova, kakav je Kritika moći suđenja, mogu da uporedim sa gledanjem slike kroz masno staklo, gde posle svakog gledanja možete jednom da ga obrišete mikrofiber krpicom. Da bi počeli jasno da vidite obrise slike, treba vam mnogo brisanja. Logoreja međusobno ekvivalentnih, doduše vrlo smislenih rečenica i zaključaka, permutovanih u različitim kombinacijama.
 |
| Photo by Alexandr Popadin on Unsplash |
Da bi nešto bilo filozofska disciplina, na šta estetika pretenduje, potrebno je da ima svoj predmet izučavanja, kao i adekvatnu metodu za proveru i utvrđivanje tačnosti definicija, a samim tim i tvrdnji u iskazima koji se tiču estetskih pojmova. Metoda koja se primenjuje trebalo bi da bude egzaktna, odnosno da, pod istim uslovima uvek daje iste rezultate u vidu definicija i rezultata tvrdnji. Kant pokušava da definiše i predmet i metod i kriterijume, što ga praktično čini osnivačem discipline, bez obzira što su temelje postavili mnogi filozofi od Platona, preko Aristotela, Hjuma, Baumgartena i drugih.
Kant je zagovornik kauzalne teorije opažanja, odnosno verovanja da su nam sve stvari date putem opažaja koji putem čula dolaze do našeg kognitivnog aparata. Uobrazilja sabira, grupiše, čulne utiske, opažaje, omogućavajući razumu da ih dalje procesuira. Razum, nakon što obradi predstavu koju je stvorila uobrazilja (npr. predstava konkretne stolice u našem mozgu), podvodi predmet pod neki pojam (stolice), odnosno saznaje šta je stvar koju opaža. Razum izvodi opštost iz pojedinačnog. Treća funkcija kognitivnog aparata je izlaganje, predstavljanje, prostim jezikom sposobnost da o nečemu nešto tvrdiš, da definišeš. Kant tu sposobnost naziva moć suđenja.
Kada Kant govori o lepom on ne misli o nečemu što postoji u samim stvarima. On misli o iskazima da je nešto lepo, o estetskim sudovima, koje izgovaramo ili tvrdimo, nastalim na osnovu estetskog doživljaja manifestovanim osećajima zadovoljstva ili nezadovoljstva prouzrokovanim tim doživljajem. Za Kanta je svo saznanje odnos predstave predmeta i subjekta, čak i spoznaja svojstava. Kvaliteti, kao što je npr. boja, stvar je doživljaja onog koji spoznaje, objekat i subjekat spoznaje, koji npr. tvrdi da je nešto zeleno, stupaju u neki odnos, neku relaciju uslovljenu načinom na koji obrađujemo predstave dobijene putem iskustva. Kant ne bi rekao ni da je lepota dispozicija da u nama izazove određeni estetski doživljaj, osim možda u smislu da forma predmeta, u nekim tumačenjima doslovno oblik, može da izazove u nama potrebne preduslove koji će izazvati slobodno dopadanje.
Kada nešto tvrdimo o nekoj stvari to se zove sud, npr. Ovo je sto ili Ovo je lepo. Prvi sud je saznajni, u ovom slučaju a posteriori, jer je ili tačan ili netačan na bazi iskustva onoga što vidimo. Drugi je estetski sud, jer za ono što bi ga činilo tačnim nije data ni jedna činjenica. Nekada se pod iskazom Ovo je lepo u stvari misli Ovo je dobro, jer se lepota tvrdi na osnovu toga koliko dobro ta stvar odgovara svojoj svrsi. Druga pogrešna interpretacija bila bi kada u stvari mislimo Ovo mi je prijatno, npr. u situaciji kada ste na tradicionalnoj tajlandskoj masaži, koja je "lepa" samo vama.
Kant pokušava da definiše kriterijum kada možemo smatrati da je sud Ovo je lepo, za koji smo utvrdili da je estetski, istinit. Da bi on takav i bio, morao bi opšte da važi, tačnije, da kada ga iznesemo svi se saglase sa njim. Kant kaže da takav kriterijum postoji i da je baziran na našem osećaju zadovoljstva i nezadovoljstva, koji odgovara dopadanju i nedopadanju. To čini odredben uslov takvog suda, odnosno ono što ga čini tačnim, subjektivno objektivnim. Subjektivnim jer je osećaj zadovoljstva individualna stvar, objektivnim jer se očekuje da svi, sa dobro ustrojenim aparatom, imaju isti osećaj kada su aficirani istom predstavom. Doduše Kant nije mislio da svi pripadnici ljudske vrste imaju ispravno ustrojen aparat, ideja koja je tridesetih godina dvadesetog veka doživela naknadnu popularizaciju u Nemačkoj i diljem zapada.
Predstave u nama mogu izazvati osećaj dopadanja neposredno, direktno. Primer takvog dopadanja je zadovoljstvo koje osećate kada jedete ukusno jelo. Druga vrsta neposrednog dopadanja je žudnja, zainteresovanost za egzistenciju predmeta. Neposredne predstave izazivaju prijatnost, npr. gledanje nagog ženskog tela u mrežastim čarapama. Za ono što nam izaziva prijatnost ne možemo (ispravno) reći da je lepo, jer je to lični, individualni, osećaj, koji ne delimo sa drugima i samim tim nema opšti smisao. Možda ako bi baš, baš, svi delili isti osećaj prijatnosti gledajući taj prizor :) Prijatne stvari potencijalno zadovoljavaju neku potrebu, nisu slobodna osećanja jer su uslovljena žudnjom.
Dopadanje može izazvati svesnost o ispunjenju svrhe predmeta koji gledamo. Predmet ima sve ono što je potrebno da bi bio dobar ili, u specijalnim slučajevima, savršen, primerak svoje vrste. Kriterijumi za tačnost tvrdnje nalaze se u svojstvima samog predmeta i sam iskaz ima istinosnu vrednost. Da bi znali čemu predmet služi, koja je njegova svrha, moramo znati njegov pojam i implikacije, kauzalnost, tog pojma, a to je upravo svrha tog predmeta. Čim razumemo šta je to, ukoliko nam je svrha korisna, možemo žuditi za tim, postajemo zainteresovani za egzistenciju tog predmeta, a žudnja izaziva požudu, odnosno dopadanje. Spoznaja dobrog zadovoljava interes uma, izaziva poštovanje.
Ako nam nešto izaziva dopadanje, a ne žudimo za tim predmetom, ne razumemo njegovu svrhu ili smo je apstrahovali, dopadanje nije vezano sa spoznajom tog predmeta, nije vezano sa pojmom koji je mogućnost postojanja tog predmeta, onda estetski iskaz o tome pretenduje da ima opšti smisao, opšte važenje, Kant bi rekao a priori. Naš kognitivni aparat je tako ustrojen, da kada od predmeta dobijemo odgovarajuće predstave u nama se izaziva osećaj dopadanja. Pošto svi delimo isti aparat, možemo smatrati da će svi imati isti osećaj, Kant bi rekao opšte zajedničko čulo koje nas dovodi u isto stanje duše, da će iskaz Ovo je lepo imati opšti smisao, jer oni koji sude nemaju ni jedan drugi motiv, u smislu žudnje ili svesti o ispunjenosti svrhe, zbog kojeg bi imali taj osećaj.
Lepo je za Kanta ono što izaziva osećaj dopadanja bez ikakvog interesa, jer interes podrazumeva dopadanje izazvano žudnjom, kao i bez pojma, jer pojam omogućava da razumemo svrhu, koja će dovesti do žudnje. Lepotu koju prati, neki, bilo kakav interes, Kant naziva pridruženom (instrumentalnom) lepotom. Jedini slobodan estetski sud, slobodan u smislu da ga ništa nije instrumentalno izazvalo, je sud o lepom. Lepo je slobodno osećanje, isto kao što je milost bezinteresno delovanje.
Lepo je posredan osećaj zadovoljstva, prvo do nas dolazi predstava koja ne izaziva odmah dopadanje putem zadovoljstva, i onda započinje, slobodna igra uobrazilje i razuma. Razumu deluje da ono što gleda ima neku objektivnu svrhu, pokušava da shvati šta je to i uviđa da ima subjektivnu svrhovitost, jer ne može da definiše šta je to, pojam, ne može da dokuči zašto i kako ima svrhu, samo oseća da ona mora postojati. Kant to naziva svrhovitost bez svrhe. Ne treba smetnuti sa uma da se misli na subjektivno, lično doživljeno ubeđenje o postojanju svrhe, bez mogućnosti da se tačno definiše šta bi ona bila.
Usled toga što je lepo uzrokovano stanjem duše koje nas čini zadovoljnim, slobodnim, ima tendenciju da nas u tom stanju zadrži, igra razuma i uobrazilje nastoji da produži taj osećaj, terajući nas da zastanemo i nesvesno težimo da produžimo taj osećaj.
Kapci mi se navlače preko očiju, misli mi polako lutaju u pravcu lepših, pardon, prijatnijih stvari ...
Comments
Post a Comment