Kada ugledamo nešto lepo, osećamo iz dubine stomaka silu koja nas tome vuče, osećamo potrebu da budemo obasjani nevidljivim zracima kojima nas lepo privlači sebi. I bez obzira šta je to, obuzeti smo istim osećajem unutrašnje sreće koja se iz nas preliva i od naših profanih, običnih, života, pravi svete, izuzetne. To lepo, ima nešto u sebi, što bi se filozofskim rečnikom reklo dispoziciju, moć, da nas očara, i ta moć objašnjava zašto je lepota uvek bila deo religioznog i magijskog iskustva, danas umetničkog. Ako pažljivo čitamo Platona, između redova možemo naslutiti da nas lepo uzdiže do spoznaje božanskog, doduše uz znanje stečeno inicijacijom u misterije.
 |
| Photo by Stavrialena Gontzou on Unsplash |
U antici, osnovno pitanje svih pitanja bilo je šta jeste, kao i šta je to što neku stvar čini onim što ona jeste. Drevni ljudi su verovali da u stvarima postoji nešto što ih čini takvim kakve one jesu. To nešto ne može se videti, ne može se osetiti, nije dostupno ni jednom čulu, organu, obitava u neopipljivoj ontološkoj ravni, u istoj onoj u kojoj obitava matematika, anđeli i demoni. Moderna filozofija od Hjuma, nesposobna da objasni prirodu transcendentnih stvari, sebično se okreće sebi, tačnije nama, i umesto bavljenja onim što jeste, onim što postoji, onim što bivstvuje, počinje da se bavi isključivo našom percepcijom spoljašnjeg sveta, dižući ruke od pokušaja da pronikne u božanske temelje naše realnosti, jer takav pokušaj zahteva izlazak iz zatvorenog kruga deduktivnog znanja u koji nas je Dekart zatvorio.
Za mene lično, lepo je dispozicija, moć da u nama izazove osećanje koje će nas motivisati na delovanje. Bog nam je ugradio aparat za prepoznavanje lepog i sa tog aspekta Hjum i Kant su u pravu kada analizom naših spoznajnih mogućnosti pokušavaju da definišu lepo i kriterijume da bi se nešto takvim nazvalo. Mislim da je to obrnuti inženjering koji može dati odgovor na pitanje kako nešto radi, konkretno mi, ali ne i zašto. A zašto je, po meni, pitanje svih pitanja, koren koji ležu u osnovi moje znatiželje. Ako je lepo dispozicija koja motiviše na delovanje, koja pokreće delovanje, jasno je da se ona može upotrebiti, kao i njena suprotnost, da se ljudi, i ne samo ljudi, usmere na neku akciju. Kada vidiš lepu ženu poželiš da je priviješ sebi, utopiš se u nju. Kada vidiš lepo dete poželiš da ga zaštitiš. Kada vidiš lepu katedralu poželiš da se približiš Bogu, osećajući koliko si mali. Kada pročitaš lepu knjigu želiš da razumeš i osetiš ili budeš bolji. Kada gledaš lepu sliku poželiš da se izmestiš.
Umetnost, sa druge strane, u svojim uzdama drži i lepo i ružno i provokativno i mnoge druge stvari i pokušava da nas pokrene na isti način, ali lepo je samo jedan od konja koji je vuče. U zavisnosti od toga šta je umetnik upregao u svoju kočiju, ali i kuda ju je usmerio, zavisi i u kom će se smeru kretati. Tako mračni umetnici, kao što je Marina Abramović, jašu na ružnom, odurnom i provokativnom, pravo u okrilje pakla. Ipak, uspeh umetnika ne meri se količinom lepog u njihovim delima, već količinom uticaja na ljude, količinom delovanja koje su svojim radom uzrokovali, vrste odredišta na koje su ih odveli, što objašnjava njen mračni, planetarni, uspeh. Umetnost, kao u ostalom i sve drugo što obitava u našem mentalnom aparatu, je oštar nož kojim može da nam koristi da spremimo dobro jelo ili nekome da prerežemo grkljan, da citiram mog omiljenog okultistu Marka Pasija (Mark Passio). Ovo objašnjava i Platonov strah od umetnosti, koji je rezultirao zahtevom za njenom cenzurom, odnosno zabranom, elaboriran u njegovom najpoznatijem delu Državi.
Umetnost, onako kako je poznajemo danas, do relativno skoro nije postojala, iako će udžbenici istorije umetnosti pokušati da vas zavaraju i ubede u suprotno. Pojavno, svojim artefaktima deluje da jeste, ali suštinski, ako pod suštinom podrazumevamo onako kako je percipiramo danas, nije. Jer danas umetnost deluje na naše unutrašnje ja, pokreće nas u proizvoljnom smeru, njen smisao leži u unutrašnjem pokretu samom i nas samih u bilo kom smeru i pravcu. U prošlosti, ono što danas nazivamo umetnošću, bilo je deo religioznog iskustva, sa jedinom svrhom da nas približi bogu ili demonima, zavisi kome verujete. Do starih Grka, "umetnost" je bila rezervisana za obrede i vladare, koje su, s razlogom ili ne, percipirani kao božanski izaslanici. Grci su, preuzimajući mitologiju i religiju sa istoka počeli da umetnost izvlače iz hramova, postepeno zaboravljajući njen obredni karakter i religiozni smisao. Jedan zanimljiv pogled iz ovog ugla možete naći u knjizi Protiv Levijatana, protiv njegove priče.
Čovek je aktivno, delujuće biće, posejan ovde, na ovom delu univerzuma da deluje, da svojim činjenjem sprovodi božiju volju, ali ne u smislu kako nas uče dogmatska religiozna učenja, jer u najmanju ruku, kao što mrav ili pas ne može da sagleda domet naše misli, tako ni mi ne možemo da sagledamo domet božije. Bog nam je dao slobodnu volju, da njome direktno oblikujemo ovaj naš mikro svet, a putem njega utičemo i na onaj veliki, makro, svet. Da bi nas motivisao na delovanje dao nam je ljubav i lepo, ali i mržnju i ružno i sve one stvari za koje ne postoji zatvorena definicija, kakva je recimo moral.
Zatvaram oči, na zadnjoj strani mračnog kapka vraća se silueta, U sećanje vraćam lepotu trenutaka, koji u meni bude neizdrž ...
Comments
Post a Comment