Živan Warhol

Pamtimo velike gubitke, prelomne momente, ali zaboravljamo one male, koji nam iskliznu, nekako neprimetno da se nikada više ne vrate, bez obzira koliko ih volimo i koliko nam znače. Pokušavam da prizovem razna sećanja i da se vratim u prošlost u tačno te, poslednje trenutake, ponovo ih oživim, ne dozvolim da nestanu. Naša sećanja, mala za svakog drugog, ogromna za nas, ako neko iščupa ostaće samo ogromna praznina, spremna da se ispuni tugom ili još gore ravnodušnošću. Photo by  Aron  on  Unsplash Kao klinci stalno smo išli kod tetke, bili smo nerazdvojni. Pamtim te duge večernje razgovore, poneku raspravu, dnevnu sobu ispunjenu slikama, dugačku terasu na kojoj smo voleli da sedimo posmatrajući reku i avione u uzlaznim i silaznim putanjama, dečiju sobu u večitom haosu. Onako mali i razdragani, užasno tužni što moramo kući, zavalili bi se na zadnjem sedištu našeg, uvek razdrndanog automobila, i već na prvom skretanju uhvatio bi nas umor i san. Svetlosni zraci sa bandera kao talasi

Klinika, tamna odeća, smrknuta lica, srednjovečne sestre koje užurbano šetaju hodnicima, ponekad gurajući kolica. Zamišljena lica umornih i razočaranih ljudi. Razmišljam o onome što je u njihovim glavama, bremenu koje nas je povezalo na ovom suludom mestu. Ja odveć star, u glavi mlad, a za većinu čekača klinac, razrađujem sve moguće scenarije, sve ishode ovog pregleda. Šta nosi budućnost, uvek o tome mislim kada se setim razgovora sa stricom, nakom što je otišao u penziju. Prosto je neverovatno kako više nikome ne trebaš onog trenutka kada prestaneš da radiš, rekao je. Stojiš u redu, čekaš smrt. Photo by  Jon Butterworth  on  Unsplash U stvari život je jedna ogromna čekaonica smrti, u kojoj obitavaju razni tmurni likovi, deleći nasumična mesta, stolice. Gledam ljude oko sebe, kao kroz neki crno beli kaleidoskop. Kožna jakna, prekrštene ruke preko naduvenog stomaka, brada. Ko je on? Da li je u životu bio dobar ili loš, nežan prema ljudima ili je možda batinaš koji je živeo na r

Miris paprike teleportuje me pravo u detinjstvo. U mojoj zgradi, iako u gradu, živelo se kao na selu, a život u ulazu odvijao se kao u nekom seocetu na obroncima Kopaonika, Like ili Crne Gore. Svi su se poznavali, svi su znali skoro sve o svakome. Sa svih strana nekadašnje Jugoslavije, na svakom spratu, bar po jedna udovica, jedan pandur i po jedna teška priča iz II svetskog rata, kao što je sećanje na porodicu pobijenu od strane ustaške kame. Celo naselje je harmonija policajaca i socijalnih slučajeva, što će se devedesetih pokazati kao vrlo plodno tle za uzgajanje kriminalaca, od kojih su mnogi ovekovečeni u kultnom filmu " Vidimo se u čitulji ". Potpuno je normalno bilo, kada krenem u toalet, da u hodniku sretnem prvog komšiju, onako tromog i tihog, koji samo što je završio sa samoposluživanjem đakonijama u našoj kuhinji (ćale je kasnije montirao zvonce na ulazna vrata, čisto da se ne prestravimo, svaki put, kada ga ugledamo). " Ajvar is a pepper-based condiment

Bicikl, ili kako ga je moja pokojna baba zvala točak, neiscrpna je inspiracija u mom životu. Prijatelji me pitaju zašto, kako me ne mrzi, čemu ta ljubav i strast? Nešto što je krenulo iz čiste dosade, pretvorilo se u pasiju. Fizički napor je samo mali deo vožnje, sve ostalo je u glavi. Planiram gde ću da vozim, želim da istražujem nove distance, ali nekako uvek završim na poznatim rutama, ustaljenim stazama koje dobro poznajem. Volim te moje male rutine, rituale. Budim se rano, pijem kafu, mažem se kremom za sunce, pravim lagani doručak, pumpam gume, palim SportTracker. To otkriva kakav sam inače, volim da uživam u istim stvarima, iznova i iznova i ma koliko imao želje, volje i hrabrosti za novim, najbolje se osećam na poznatom terenu. "A bicycle , also called a cycle or bike , is a human-powered, pedal-driven, single-track vehicle, having two wheels attached to a frame, one behind the other. A bicycle rider is called a cyclist , or bicyclist ." Vraćaju se uspomene