U punoj troli koja se kotrlja niz Dimitrija Tucovića, dve starije gospođe hvale se svojim unucima. "Mog unuka strašno zanimaju kompjuteri, po ceo dan nešto programira". U stvarnosti sedi sa nabijenim slušalicama na ušima, pilji u računar nervozno udarajući po tastaturi, igrajući jednu od hiljada video igrica kojima su deca i mladi, uglavnom, preokupirani. Žalosno gubljenje vremena koje smo svi iskusili, moglo bi se reći sa zadovoljstvom. Nemojte ovo shvatiti kao kritiku na njihov račun. Često smo zavedeni prijatnom dokolicom, ne shvatajući kako ona na nas negativno utiče putem zauvek potrošenog resursa zvanog vreme. Photo by Donald Giannatti on Unsplash Ipak video igrice otvaraju prostor za jedan filozofski misaoni eksperiment o prirodi ovog sveta, našem mestu u njemu i šta o njemu možemo znati. Kao što znamo algoritmi veštačke inteligencije sve su bolji i sve bolje oponašaju stvarnost. Botovi su, još uvek, digitalni objekti bez duše koji, na neki način, oponašaju naš svet. ...