Poricanje stvarnosti

Svako proučavanje filozofije počinje sa korenom Grčke misli, po meni nepravedno, jer se zanemaruju milenijumi učenja na istoku, u Persiji, Haldeji, Egiptu i Judeji. Pogledajte vremensku liniju ovih civilizacija i biće vam jasno zašto su se njihova verovanja morala preliti i u Grčku. Akademski pristup proučavanju istorije filozofije obojen je idejama protestantizma, prosvetiteljstva, materijalizma i, namernog ili slučajnog, potpunog nerazumevanja tadašnjeg poimanja sveta, kolokvijalnog i teološkog mišljenja. Objašnjenja se baziraju na projekciji našeg sistema vrednosti i tumačenja u svetlu modernog shvatanja sveta i epistemologije, što je potpuni anahronizam jer nisu razmišljali u istom domenu pojmova kao mi.

Photo by Marek Piwnicki on Unsplash

Tvrdnja da je njih zanimao isključivo materijalni sastav ili počelo ovog sveta, za mene je besmislen, jer je anahron. Takav je i pokušaj da se to dokaže kroz analizu i tumačenje učenja ranih filozofa od Talesa do atomista, jer se olako prelazi preko njihovih verovanja, za koja sam siguran da su imala ključnu ulogu u njihovim teorijama i sistemima. Nedostatak pisane reči ovo može samo, zdravorazumski, da dodatno potvrdi, a ne da ospori, pogotovo imajući u vidu očekivanu tajnost u religioznim učenjima. Nazivaju ih prvim fizičarima, na osnovu Aristotelove primedbe, i prilažu stotine redova analize rascepkanih fragmenata, odbacujući mistični elemenat koji povezuje sva ta učenja. Autori poput Gatrija sporadično iznose uticaj tih verovanja, doduše samo da bi ga odbacili kao neproveren. Ovo se može posebno uočiti u delu gde se osporava tvrdnja da je Parmenid zapravo rekao da je to sve što je jedno, upravo celovita misao. 

Ako bi se dokazala tvrdnja da je u njihovom hilozoizmu podrazumevano prapočelo duševni, umni, logos, koji se ili materijalizuje ili stvara iluziju materije, celokupno akademsko tumačenje istorije filozofije bi moralo biti, u najmanju ruku, preispitano, kao i mnoge epistemološka pitanja izvedena iz ovakve tvrdnje. Implicitno bi to značilo da samo um, kao deo iskonske i prave stvarnosti, može spoznati istinu, nezavisno od manifestovane subjektivne stvarnosti, prateći Put Istine.

Mislim da je njih zanimalo kako je nastao ovaj materijalni svet, uostalom kao i mene, ali da su želeli da shvate i sami sebi jasno protumače egzoterična i  ezoterična teološka učenja. Teogonije, kao i alegorijske osnove elezijskih, orfričkih i drugih misterijskih učenja, stara su nekoliko milenijuma. Ono što mi danas doživljavamo kao suprotstavljena stanovišta, Heraklita i Parmenida, za mene su samo različiti pokušaji da se objasni jedna te ista stvar, već prema nivou apstrakcije koja se vremenom razvijala. Ako obratimo pažnju na izabrane, specifične, reči kojima oni označavaju pojmove, možemo zamisliti da pričaju o istoj stvari. Za mene je smešna tvrdnja da je za Heraklita večna vatra materijalna i da je on po svojim stavovima materijalista.

Za razliku od modernih filozofa jezika, ne mislim da je problem grčkog jezika bio siromašan vokabular, koji danas unosi dvosmislenost u raspoložive prevode. Problem je što su oni posedovali mehanizam da sa malo reči označe celokupne misli, koji je potreban i za ispravno tumačenje, a koji je vremenom izgubljen. Samim tim izgubljena su i značenja tih izraza i misli. Već u vreme Aristotela termini koji su se upotrebljavali dovoljno su se razlikovali, a oni koje danas upotrebljavamo, kao na primer podmet ili arhe, Aristotelova su konstrukcija koja mu je često bila potrebna da potvrdi sopstvene stavove. Nažalost za mene je poznavanje starogrčkog nedostižno, tako da je sve ovo samo plod moje špekulacije.

Ako danas posmatramo neki istočnjački jezik, na primer japanski, videćemo da u samom jeziku, u zavisnosti od konteksta i akcenta, pojedine reči označavaju cele misli, čak i nijanse istog osećaja. Izvesno je da generacije koje dolaze, iz pojedinačnih fragmenata japanskog, teško da bi mogle da dokuče pravi smisao. Ovo se slaže sa tezom Bele Hamvaša da su ljudi vremenom, kako su postajali opčinjeni materijalnim, gubili osećaj za razumevanje iskonskog jezika i intuiciju potrebnu za razlikovanje misaonih finesa. Taj proces je u vreme Grčkih filozofa već bio poodmakao, osim u slučaju "budnih" pojedinaca, kakvi su Heraklit ili Parmenid. Danas je proces okoštavanja duha došao do svog zenita.

Možda bi se ova teza mogla dokazati, ne praćenjem razlika u mišljenju između Pitagorejskog, Heraklitovog, Parmenidovog, Empedoklovog i učenja atomista, već upravo suprotno, praćenjem sličnosti i pokušajem da se njihova neslaganja objasne. Potrebno je slična razmišljanja generalizovati i videti kako su povezana sa hermetičkim učenjima. Ako poznajete osnove mističnih učenja i usvojite njihove tvrdnje, a to je da je materijalni svet stvoren eminiranjem, izlivanjem iz nematerijalnog, večnog i nestvorenog, ostaju samo dve mogućnosti: da je materijalni svet stvarno stvoren ili da je materijalni svet privid. Nematerijalan je onaj koji je istinit, kod Heraklita večna vatra, a kod Parmenida svet opisan u Putu Istine. Spor se ne vodi da li je prapočelo materijalno, već da li je ono što nas okružuje, svet, stvoreno po pravilima logosa ili je stvorena samo obmana koju proživljavamo kao izolovani deo večnog uma ili Matriksa.

Parmenidov sukob sa Pitagorejcima i Heraklitom, zagovornicima mnoštva i promene, za mene je samo sukob dva stava: da je materijalni svet stvarno nastao ili da je samo privid, iluzija koju osećamo putem varljivih čula. Za razliku od njih mi danas možemo da zamislimo simulaciju u bukvalnom smislu te reči, koja se izvršava na nekom kvantom računaru.

Ova dva mišljenja se mogu pomiriti ako prihvatimo da je svet iluzija, ali da posledice življenja u toj iluziji osećamo kao stvarne, odnosno da je iskustvo čista percepcija uma, kao što u ostalom i jeste. Sa druge strane Heraklita i Parmenida možemo pomiriti, ako se Put Privida odnosi na iluziju materijalnog sveta, kreiranog u večnoj borbi mentalnih suprotnosti. Argumenat u prilog ovoj tvrdnji je da obojca definišu prirodni zakon, odnosno logos ili Pravdu koja upravlja svim zakonima u svetu.

Parmenid je opisao kreiranje te iluzije, tako što se reči materijalizuju u svetu iluzija, što je u saglasnosti sa Starim Zavetom da u početku beše reč. U Novom Zavetu reč postade meso, Jevreji su doslovno verovali da je bog stvorio svet tako što je sa Adamom smišljao naziv za svaki postojeći predmet. U tom procesu stvaranja učestvuju psihičke sile koje deluju kao neprekidna borba suprotnosti. S druge strane atomisti veruju da je ono što jeste, u ovoj interpretaciji beskonačni um, fizički otelotvoreno u vidu atoma, čime poriču svet kao iluziju, ali pospešuju tvrdnju pitagorejaca da su fragmenti božanskog kao u grobu zarobljeni u materijalnom.

Primećujem umor tako što jasno uočavam teške kapke kako padaju preko očiju, u pozadini dreči televizor, u glavi mi je zbrka pred sutrašnji ispit.

Valjda se neću obrukati ...