Srednja škola, jedan od onih omnibus besplatnih koncerata na Tašu. Svi se tiskaju, na stadionu je bar za deset posto više ljudi nego što kapacitet dozvoljava. Ja u farmerkama, očajnom plavom duksu i verovatno onim groznim Puma patikama, koje je keva kupila misleći da se još uvek ložim. Kada samo pomislim da su ih metalci nosili, nije mi dobro.
Na binu izlazi mladi Zoran Kostić, alijas Cane. Onako mršav, mlad, nosi peškir oko vrata, provocira publiku. Pojma nemam ko je to. Karakteristično se krivi, oslonjen jednom rukom na koleno. Zavijajući glas, otegnuti slogovi. Pokreti, deluju provokativno, publika mu dobacuje da je peder, bezobrazno odgovara, provocira. Gomila urla. Onda zvuk gitare, "Stoj Džoni stoj", "Ona živi na brdu (i njen ćale je ratni heroj)", "Prsten". Energija me ispunjava celog, oduševljeno skačem, polako se rađa ljubav prema čvrstom zvuku, kasnije panku.
"In the second half of the 1970s, punk rock reacted by producing stripped-down, energetic social and political critiques. Punk was an influence in the 1980s on new wave, post-punk and eventually alternative rock. From the 1990s alternative rock began to dominate rock music and break into the mainstream in the form of grunge, Britpop, and indie rock."
Klinci danas ne mogu da skapiraju koliko je nama muzika i to šta slušaš bilo važno. Prosto je bilo nezamislivo da sediš u ekipi sa ljiudima drugačijeg ukusa, eventualno, kao u filmovima, na nekim tajnim skrivenim mestima ili kućnim žurkama. Pankeri i rokeri na Akademiji i KSTu (eventualno picerija Snežana u Knezu), metalci ispred Zagreba (danas poznat kao "Ruski Car"), disko u Zvezdi, narodnjaci ... čekaj, koji narodnjaci? Dobro, kapiram da je onima koji slušaju klasičnu muziku rok za (muzički) nepismene, kao što je nama turbo folk. Samo on je više od muzike, to je energija, ideja o nesputanom i slobodnom svetu, ali u pravom, a ne u ovom lažnom smislu koji živimo.
Jedno je vodilo drugom prvo Sex Pistols, Clash, Psihomodo Pop, a onda kraljevi moje mladosti KUD Idioti, koji su mi toliko bitni da ću o njima posebno pisati. Naravno ima tu gomila bendova, mogli bi potrošiti gomilu teksta. Moja genacija tada, već kasni par godina, pank, novi talas svuda su u opadanju, kod nas drže zenit jako dugo i za nas su bili živi baš kao u vreme kada je Sid Višis lancem tukao muzičkog kritičara.
Brejkersi zatim polako otkrivaju komercijalu, počinju da mekšaju zvuk, ali dobijaju sve širu publiku. Ideja počinje da se razvodnjava, mada sam svestan da je to prirodan proces. Danas gotovo da nema nikoga ko ne zna "Hiponotisanu gomilu". Cena koja im daje popularnost, ali ih polako udaljava od nas pionira. Mi se selimo prema nekim drugim klubovima i drugim pravcima, Soul Food počinje da piše istoriju gradskog klabinga.
Potom godine istog zvuka, istih pesama prepakovanih na ovaj ili onaj način. Cane se ne menja, samo dobija na kilogramima. Dejvid Bouvi, shvatio je da mora da se menja s vremenom, ljudi se menjaju, muzika, fazoni i droge se menaju, mora i on. Volim Caneta jer se nije prodao kao drugi Idoli naše mladosti, ali je oštrica otupela i za mene je postao šlager pevač na terasi nekog hotela na Jadranu.
Vrhunac je festival na Zlatiboru, ja sa ženom i sinom, slušam bend koji zvuči otužno, sa istim porukama kao pre 20 godina. Klincu pokušavam da dočaram koliko su jaki i bitni bili, gleda me belo. Malo mi je žao, u svemu tome vidim i sebe. Canetu sve smeta, svađa se sa publikom. Posle Brejkersa mlade snage, sve trese, drugačiji zvuk, možda ima nade, neka nova publika, drugačija, ali ipak ispunjena entuzijazmom i željom za buntom.
Rokenrol je ostario loše, sada je jedan od staraca kojeg niko ne jebe dva posto, ali zato voli iz prikrajka da podjebava sve živo i štipka medicinsku sestru za dupe.
 |
| Photo by Daniele Fantin on Unsplash |
"In the second half of the 1970s, punk rock reacted by producing stripped-down, energetic social and political critiques. Punk was an influence in the 1980s on new wave, post-punk and eventually alternative rock. From the 1990s alternative rock began to dominate rock music and break into the mainstream in the form of grunge, Britpop, and indie rock."
Klinci danas ne mogu da skapiraju koliko je nama muzika i to šta slušaš bilo važno. Prosto je bilo nezamislivo da sediš u ekipi sa ljiudima drugačijeg ukusa, eventualno, kao u filmovima, na nekim tajnim skrivenim mestima ili kućnim žurkama. Pankeri i rokeri na Akademiji i KSTu (eventualno picerija Snežana u Knezu), metalci ispred Zagreba (danas poznat kao "Ruski Car"), disko u Zvezdi, narodnjaci ... čekaj, koji narodnjaci? Dobro, kapiram da je onima koji slušaju klasičnu muziku rok za (muzički) nepismene, kao što je nama turbo folk. Samo on je više od muzike, to je energija, ideja o nesputanom i slobodnom svetu, ali u pravom, a ne u ovom lažnom smislu koji živimo.
Jedno je vodilo drugom prvo Sex Pistols, Clash, Psihomodo Pop, a onda kraljevi moje mladosti KUD Idioti, koji su mi toliko bitni da ću o njima posebno pisati. Naravno ima tu gomila bendova, mogli bi potrošiti gomilu teksta. Moja genacija tada, već kasni par godina, pank, novi talas svuda su u opadanju, kod nas drže zenit jako dugo i za nas su bili živi baš kao u vreme kada je Sid Višis lancem tukao muzičkog kritičara.
Brejkersi zatim polako otkrivaju komercijalu, počinju da mekšaju zvuk, ali dobijaju sve širu publiku. Ideja počinje da se razvodnjava, mada sam svestan da je to prirodan proces. Danas gotovo da nema nikoga ko ne zna "Hiponotisanu gomilu". Cena koja im daje popularnost, ali ih polako udaljava od nas pionira. Mi se selimo prema nekim drugim klubovima i drugim pravcima, Soul Food počinje da piše istoriju gradskog klabinga.
Potom godine istog zvuka, istih pesama prepakovanih na ovaj ili onaj način. Cane se ne menja, samo dobija na kilogramima. Dejvid Bouvi, shvatio je da mora da se menja s vremenom, ljudi se menjaju, muzika, fazoni i droge se menaju, mora i on. Volim Caneta jer se nije prodao kao drugi Idoli naše mladosti, ali je oštrica otupela i za mene je postao šlager pevač na terasi nekog hotela na Jadranu.
Vrhunac je festival na Zlatiboru, ja sa ženom i sinom, slušam bend koji zvuči otužno, sa istim porukama kao pre 20 godina. Klincu pokušavam da dočaram koliko su jaki i bitni bili, gleda me belo. Malo mi je žao, u svemu tome vidim i sebe. Canetu sve smeta, svađa se sa publikom. Posle Brejkersa mlade snage, sve trese, drugačiji zvuk, možda ima nade, neka nova publika, drugačija, ali ipak ispunjena entuzijazmom i željom za buntom.
Rokenrol je ostario loše, sada je jedan od staraca kojeg niko ne jebe dva posto, ali zato voli iz prikrajka da podjebava sve živo i štipka medicinsku sestru za dupe.
Comments
Post a Comment