Živan Warhol

Žuta svetlost improvizovanog tunela smenjuje se sa senkama drveća Tašmajdanskog parka. Radosno širim male ruke podižući ih iznad glave, dok nosim plavu majicu na kojoj je ispisano moje neobično ime. Brzina malog voza me zapljuskuje izazivajući u meni oduševljenje dok u stomaku osećam uzbuđenje. Devojčurak crne kose, koja je ujedno i moja majka, nestrpljivo čeka na improvizovanoj stanici, na istom mestu na kojem me je smestila u mali voz. Ja sa druge strane sa negodovanjem očekujem kraj vožnje, nadajući se novoj. Moja sećanja su kao slike sa hukom vetra i vriskom dece u tunelu, koja su ovekovečile trenutke moje neizmerne sreće, a na koje povremeno naletim listajući album iz detinjstva koji majka ljubomorno čuva, ne dajući mi da ga ponesem sa sobom. Image by  kirill_makes_pics  from  Pixabay Minijaturna pruga se provlačila kroz park na čijem vrhu, na belim metalnim stolicama, okruglog sedišta, su sedele porodice oko kojih se čula dečija graja. Hlad drveća pokrivao je neugle...

Gledam u monitor potpuno nemotivisan za rad, imam onaj tupi osećaj u stomaku, između mučnine i nelagode. Osećam se odveć star da počinjem nešto novo, isuviše mlad da odustanem od svega što sam započeo, plašim se i da provirim u budućnost, ne znam šta me tamo čeka. U karijeri, ako se to može tako nazvati, nekoliko puta sam prolazio uspone i padove, a kako je posao svakog vlasnika isprepletan sa privatnim životom, ti usponi i padovi često su podrazumevali male lične drame i periode nervnog rastrojstva. Photo by Mikuláš Prokop on Unsplash Ne bih vas zamarao trenutnim stanjem, jer duboko u sebi osećam da živimo period pred-apokalipičnog društva, neo Belle Epoque , da proživljavamo poslednje spokojne trenutke i plodove civilizacije koja se pred našim očima urušava i započinje traziciju u neko novo društvo, ne nužno gore, ali sigurno drugačije, društvo koje će naša deca doživljavati kao nešto normalno, a mi kao izvitopirenu realnost.  Ideja da imam svoj posao, firmu, rodila se veoma ran...

Tačno se sećam zabezeknutog lica moje majke početkom osamdesetih, kada je ćale saopštio da je u nautičkoj prodavnici, koja se nalazila na Adi Ciganliji, kupio čamac, lađu, "Istranku" u protivvrednosti novog stojadina (Zastava 101).  Dani ljutnje, svađe, tradicionalne dernjave, koja u našem domu nije bila ništa neuobičajeno, drali smo se i oko mnogo manjih stvari. Ljutnja je trajala sve do prve vožnje Savom, nakon koje nam je svima bilo pomalo žao što nije kupljena duža verzija, imena jedne karijatide na spomeniku Neznanom junaku, "Dalmatika". Photo by  Mael BALLAND  on  Unsplash Ćale je izabrao ime "Srbija", ispisano Miroslavljevom ćirilicom, što je za ono vreme bilo prilično šokantno i imalo nekolilko organizacionih nedostataka, kao što je premazivanje imena kada čamac vučemo na letovanje u Hrvatsku. Simbolika tog imena dovedena je do nadrealnosti, kada je čamac nastradao 23. aprila 1999. godine u NATO bombardovanju, kao kolateralna šteta naivnosti...

Braće Jerković, radničko naselje na periferiji Beograda u kojem sam proveo detinjstvo i koje me je umnogome oblikovalo kao ličnost, zauvek će ostati deo mene. Kraj policajaca, socijalnih slučajeva, krimosa, radnika i dođoša iz svih krajeva bivše države, koji istovremeno, pored svih nedostataka, volim, ali i mrzim. Da bi mogli da zamislite kako je izgledalo odrastanje prvo moram da vam dočaram geografiju zavičaja.  Na severozapadnoj granici naselja nalazi se mitska Marinkova bara, lavirint malih ulica naseljenih Ciganima, danas Romima, mesto gde Kusturica uvek može svratiti po malo inspiracije. Dok se padinom Zaplanjske penjete istočno prema stadionu Voždovca, čiji se najverniji fanovi slikovito zovu Invalidi, počinje stari Jerković, mešavina privatnih kuća i prvih radničkih zgrada, sa osnovom školom "Branislav Nušić", hirurški podeljenom ulicom, gde su dva krila povezana pasarelom. Danas ćete je prepoznati po tržnom centru Stadion, prvom susedu, koji sa Centralnim Grobljem f...

Akademija, od milja zvana "Rupa", beogradski CBGB , jedno je od legendarnih andergraund mesta ovog grada na kojem su nam mnogi zavideli i žalili što nisu imali priliku da ga posete u vreme najvećeg sjaja. Kasnih osamdesetih smo bili klinci, nesvesni svega mračnog što se spremalo, a devedesetih suviše priviknuti na ono što se događalo. Mnogi su pisali o ovom kultnom mestu, želeo bih da dodam mojih pet centi, kako sam ja, izgubljeni klinac to doživeo, na kraju jedne epohe. Photo by Akademija Već od treće godine srednje na Akademiju smo gledali kao na mitsko mesto, pokušavali da uđemo, muvali se okolo. Ko zna koliko puta su nas oduvali sa vrata, prezrivo nas gledajući. Da bi ušli u "Rupu" trebala vam je propusnica ili probuđeno sažaljenje jednog od čvrstih momaka na ulazu , u suprotnom završili bi ste u KST-u. Par likova, namrgođenih njuški, ponekad i Bilja na malom stepeniku ispred vrata, a ispred njih gomila opuštenih frikova, od kojih su neki već uveliko bili...